Слободан Иконић: Дуг је зао друг
Економски суверенитет, као једна од најзначајнијих компоненти националног суверенитета уопште, под сталним је ударом концентрације економске, политичке и финансијске моћи мултинационалних компанија и држава које стоје иза њих, како би и низом економских механизама ставили под контролу привредни и друштвени живот земље домаћина.
Осиромашена и девастирана за ових тридесетак година, Србија је попут дављеника у пустињи желела да колико-толико поврати своју економску снагу да би се носила са свим економским недаћама које је притискају.
Можда се на економском суверенитету и не би толико инсистирало да међународни економски поредак не почива на дубокој неједнакости, на праву моћних да диктирају услове мање моћнима, то јест на ограничавању суверенитета слабијих држава. Низ међународних организација, од УН до ММФ-а и Светске банке, које би требало да буду препрека моћнима и њиховој самовољи, само је формална, боље рећи празна љуштура, док се суверенитет у пракси неретко крши. Иза две поменуте светске финансијске институције већ се вуче реп у виду њихове фразе да је за „утеривање финансијске памети потребан и револвер“.
Нарочито је ММФ дуже време активни учесник у нашим економским плановима, иако га бије глас међународног финансијског полицајца. Печат је већ писао о настанку ове организације и њеној ноторној улози у корист САД, што су потврдили врло угледни светски интелектуалци, попут западног историчара Ерика Хобсбаума у књизи Доба екстрема, а „Викиликс“ јавности подастро и доказе за то. Власт се, занимљиво, о томе не оглашава већ се хвали својим односима с компромитованим ММФ-ом. Отуд окапања и расправе око задуживања, нарочито нових кредита, чији терет најмање пада на оне који их узимају, већ на леђа свих грађана, без обзира на њихов статус и материјалну егзистенцију.
Раст и анализе
Дужнички баласт је опште место и државе га у ропцу подносе. Све у зависности како су у ту ситуацију дошле, ко и на који начин покушава да их из ње извуче, а само славље, поводом изласка из дуга, на дугачком је штапу и ретко ко га уопште доживи. Србија се у прошлој години и те како хвалила, али не због изласка из дужничког ропства, већ због показатеља да је била једна од најбрже растућих економија у Европи, а објављена анализа Макроекономских анализа и трендова (МАТ) показала је да је реални бруто домаћи производ у 11 месеци 2024. међугодишње увећан за око 3,8 одсто. Током протеклих седам година, почев од 2018, српски БДП растао је 2,5 пута брже од оног у Европској унији, а према подацима ММФ за то време БДП Србије порастао је за 26,5 одсто у односу на ЕУ која је забележила раст од 10,2 одсто.
Када је 2020. почела пандемија ковида, а Русија ушла у отворен сукоб са Украјином 2022, многе европске економије биле су тешко погођене. Али Србија је кроз ову олују очигледно прошла врло добро, речи су аутора анализе на каналу Небула. Србија је остала отпорна јер је од Русије набављала енергетске ресурсе који покривају четвртину нафтног увоза и 2/3 увезеног гаса. Тако је српска економија наставила да расте импресивном стопом.
Кључни адут за одржавање растућег тренда укупне индустријске производње почива на прерађивачком сектору и то на новим производним капацитетима, док је краткорочна перспектива још оптимистичнија јер се очекивала производња новог електричног модела аутомобила у фабрици ФЦА Србија. У 2024. години на тржишту Кине и Турске је пронађена алтернатива за пригушену тражњу из ЕУ, а да се то није догодило, за 11 месеци не бисмо имали раст робног извоза од 1,7 одсто, већ пад од два одсто.
Инфлација је у новембру 2024. године смањена и на месечном и на међугодишњем нивоу, па се међугодишња инфлација од јула 2024. године, уз мање осцилације, креће нешто испод горње границе циља Народне банке Србије од 4,5 одсто, додаје се у анализи МАТ.
Чак је и изразито опозициони новинар Миша Бркић у Данасу признао да је управо средња класа под напредњацима знатно поправила свој материјални положај. Динарска штедња крајем 2024. била је 11 пута већа у односу на 2012. годину. И док је она сада достигла вредност од 1,6 милијарди евра, девизна штедња се од 2012. до 2024. готово удвостручила – са 8,3 милијарде на 15,4 милијарде евра. Анкета ИПСОС-а показала је да је 2024. половина грађана Србије путовала у иностранство. Само преко е-плаћања, грађани Србије 2024. потрошили су у иностранству 2,2 милијарде евра.
Посебно су порасле зараде тзв. ситне буржоазије, тј. самосталних занатлија (керамичара, водоинсталатера, електричара, пекара…). Увећао се и слој рентијера – људи који приходују од имовине (стамбеног и пословног простора) и капитала (акције, фондови).
Током протеклих седам година, почев од 2018, српски БДП растао је 2,5 пута брже од оног у Европској унији, а према подацима ММФ за то време БДП Србије порастао је за 26,5 одсто
„Голим оком може да се примети нарастање средње класе“, каже Бркић. „Можда би између 30 и 35 одсто становника могло да се уброји у средњу класу“. А она све боље живи. „Ресторани и кафићи врве од гостију. Гужве су у салонима аутомобила и у салонима лепоте. Станови се продају ‘ко алва’. Штедни рачуни набрекли су од евра и долара. Туристичке агенције пребукиране су жељама за сунчањем, скијањем и кратким обиласцима занимљивих градова…“,наводи Бркић, све закључујући да, с обзиром на социјално-економску слику Србије, „социјала тешко може бити круцијални аргумент за смену ауторитарне власти“.
Потенцијалну опасност представља санкционисање Нафтне индустрије Србије (НИС), указала је анализа. Сада се томе придружују и вишемесечне студентске блокаде, са значајним утицајем на економију земље, пре свега нове инвестиције и туризам. Мада ће један од највећих изазова бити отплата старих дугова. Фискални савет Србије је још у јануару упозорио да је Србија принуђена да се и у 2025. години задужује због дефицита у буџету, а само за камате ће ове године држава морати да плати 1,9 милијарди евра.
Непотребна растрошност
Тако велики трошак за камате, како је рекао главни економиста Фискалног савета Данко Брчеревић, могао је да се избегне, иако економија Србије може да га поднесе, да су се у претходним годинама правили бољи економски избори, уместо што се новац делио без било каквог критеријума свим пунолетним грађанима, пензионерима, младима, деци, а из буџета су се покривали и огромни губици лоше вођених јавних предузећа у енергетици. „За све то, држава се задуживала под неповољним условима и сада плаћамо цех таквих политика“, рекао је Брчеревић.
Додао је да постоје европске земље, попут Румуније и Пољске, у којима ће издаци буџета за камате снажно расти у овој години, слично као у Србији, али разлика је у томе што су те земље у озбиљним фискалним проблемима, док Србија није и могла је да избегне овај трошак. Од завршетка фискалне консолидације 2017. па до 2023, Србија је имала у основи стабилан буџет, а велики дефицити током пандемије били су последица лоше контролисаних ванредних трошкова који, ипак, нису дугорочно угрозили буџетску равнотежу јер су били пролазног карактера. Међутим, од 2024. уводе се, како је навео Брчеревић, нове „растрошне“ политике и вишегодишњи пројекти попут Експа (EXPO 2027), који коштају више него што је првобитно планирано, па су они структурно променили буџет и подигли дефицит на релативно висок ниво од три одсто БДП-а.
Главни економиста Фискалног савета Брчеревић је истакао да се буџетски дефицит мора финансирати новим задуживањем земље, па је Влада Србије због тога пројектовала да ће јавни дуг да се повећа током 2025. са 39,3 милијарди евра на 41,9 милијарди евра.
Одговор је да учешће јавног дуга у бруто домаћем производу (БДП) Србије износи 44,3 одсто, и далеко је испод просека Европске уније који је по последњим подацима 81,6 одсто БДП-а, саопштио је министар финансија Синиша Мали. Он је навео да посматрање односа јавног дуга према БДП-у, за разлику од посматрања његовог апсолутног износа, како „све чешће чини опозиција“, показује капацитет државе да сервисира своје обавезе, односно величину њене привреде.
Опозиција, пак, потеже БДП по глави становника и наводи податке статистичке агенције Европске уније Евростат, који показују да је Србија једна од најсиромашнијих земаља у Европи. Реални БДП по глави становника је економски показатељ који мери просечни економски резултат по особи у некој земљи, узимајући у обзир и инфлацију. Подаци за Србију су утолико лошији, јер је и инфлација у нашој земљи међу највишом у Европи.
Ако говоримо о јавном дугу у односу на БДП, односно бруто домаћи производ, онда је то релативни дуг и задуженост се најчешће на тај начин приказује у анализама, али се тиме не добија целокупна слика о стању јавних финансија једне земље. Нарочито имајући у виду по којим се каматним стопама задужује држава, а за нас су оне више него камате по којима се задужују развијене земље.
Економисти нарочито воле да истакну пример Јапана и његов дуг од 240 одсто БДП-а. Да ли је Јапан забринут због тога? Није. Зашто није? Структура њиховог јавног дуга је другачија. Више од 90 одсто укупног износа је дуг у локалној валути, односно домаћи дуг. Наш јавни дуг је, међутим, углавном страни дуг, деноминиран у страним валутама. Ми тај дуг од 240 одсто не бисмо преживели, закључак је економиста.
Све у свему, на нови дуг плаћаће се и релативно велики расходи за камате, јер су услови задуживања још увек неповољни и главно питање је да ли су ови трошкови оправдани и хоће ли привреда имати дугорочне користи од Експа или Националног стадиона.
Влада Србије би коначно требала да покаже студије оправданости тих и свих других пројеката јер порески обвезници имају право да знају у шта се њихов новац улаже.
Фискални савет Србије је још у јануару упозорио да је Србија принуђена да се и у 2025. години задужује због дефицита у буџету, а само за камате ће ове године држава морати да плати 1,9 милијарди евра
„Кад отварате стотине километара, у питању су милијарде евра…“, рекао Александар Вучић приликом отварања деонице на једном од многобројних градилишта. Путна и свака друга инфраструктура су преко потребни Србији, мада ће економисти рећи да су ти пројекти лишени јасних критеријума, те да се неки базирају на политичким, односно спољнополитичким. То значи да су без тендера, без могућности избора, без конкуренције и без претходне студије изводљивости и оправданости.
Србија планира јавне инвестиције у 2025. години од 7,4 одсто БДП-а што је, уз Естонију, највише у Европи. Тај, како је рекао, на први поглед, импресиван резултат постигнут је, међутим, на специфичан начин. „Србија је све највеће инвестиције изместила из стандардних процедура. Уместо тога, склопљени су међудржавни уговори и усвојени посебни закони (lеx spеciаlis) који омогућавају да се пројекти бирају без јасних критеријума и објављених анализа исплативости.
Уместо тендера погодбе
Омогућено је и да се радови уговарају директним погодбама уместо на тендерима, често уз тајност уговора и лошу пројектну документацију. У Извештају о напретку Србије у европским интеграцијама Европске комисије с краја прошле године, Србија је добила незадовољавајућу оцену у области примене Закона о јавним набавкама, пошто је од 7,3 милијарде евра закључених уговора, 7,1 милијарда евра изузето од примене закона. А ту су већ неслућене могућности за корупцију. Узмимо на пример куповину француских супермлазних авиона „рафал“. Србија је договорила кредит од 1.921.500.000 евра са неколико француских банака и финансијских институција за плаћање 12 рафал авиона и са њима повезаних производа и услуга. Укупна цена је 2,7 милијарди.
Плаћање је договорено тако да се 30 одсто уговорене цене плати авансно (823.500.000 евра), што је Србија већ платила из сопствених средстава. Први део плаћен је у износу од 15 одсто од укупне уговорене цене (411.750.000 евра). Друго део авансног плаћања био је у истом износу, види се из документа објављеног на сајту Скупштине Србије. Даље је предвиђено прво и друго плаћање по учинку. Та плаћања износе по 25 одсто укупно уговорене цене (односно по 686.250.000 евра). То ће бити плаћено коришћењем средстава из кредитног аранжмана.
Посланици у Народној скупштини разматрају овај споразум према коме се стопе финансирања, односно трошкови финансирања – третирају као „тајна“, што је за економисте апсолутно неприхватљиво, односно да се улази у велики дуг а да као порески обвезници не знамо колика ће бити ефективна цена аранжмана око куповине „рафала“. Онда не чуди и појава низа спекулација да су авиони преплаћени (наводно су три пута скупљи од грчких) и да нису баш тако супериорни, што је нарочито показао сукоб између Пакистана и Индије.
Слични „репови“ се вуку и иза пројекта ауто-пута „Моравски коридор“. Реч је о пројекту због којег је држава својевремено усвајала посебан закон. На позив за изградњу пута се одазвао само конзорцијум Бехтел Енка, пошто су услови написани тако да нико осим њих није ни могао да их испуни. Почетна цена је била 800 милиона евра, да би трошкови достигли 1,6 милијарди евра, при том је рок за завршетак више пута померан.
Нејасноће су и око намере владе да аеродроме у Црној Гори (Тиват и Подгорица) узме у концесију, а београдски аеродром „Никола Тесла“ је дала у концесију Французима. Примера је превише а одговора премало.
Извор: Печат
Насловна фотографија: Министарство финансија Републике Србије
