СЛОБОДАН ЕРИЋ: Косово и одбрана хришћанске цивилизације

Промена власти у Вашингтону изазвала је забринутост у Србији да ће на Балкану поново бити главна мета америчке империјалне политике. Иако су прижељкивали, Србима се неће испунити жеља да буду на маргини и периферији интереса америчке спољне политике. Међу спољнополитичким приоритетима нове америчке администрације је и Западни Балкан, речено је у телефонском разговору председника САД Џозефа Бајдена и немачке канцеларке Ангеле Меркел. И управо из ове две државе, САД и Немачке, биће највећи притисци на Србију због Косова и Метохије, само што ће политика Берлина бити уграђена у захтеве ЕУ као посредника „у дијалогу Београда и Приштине“.

И Вашингтон и Брисел тражиће од Србије да са Косовом потпише правнообавезујући „Споразум о нормализацији“, чија је суштина да Србија де факто и де јуре призна независно Косово као самосталну и суверену државу. Разлога за забринутост има, али не и за страх. Време је да Србија почне да води једну проактивнију спољну политику поводом Косова.

Србија најпре треба да инсистира да се питање Косова и Метохије врати у Савет безбедности УН, где Србија има два поуздана партнера и савезника – Русију и Кину. Време је да Србија почне да напушта преговарачки процес које води ЕУ јер су досадашњи ефекти посредовања Брисела апсолутно штетни по  српске националне и државне интересе. Повлачење из разговора са Бриселом не би требало да води смањивању дипломатских активности Србије, већ напротив, њиховом интензивирању кроз билатералне разговоре са званичницима појединих европских држава. Између европских земаља чланица и политичког естаблишмента у Бриселу, који их формално представља, ипак постоје разлике, не само интересне него и идеолошке природе.

Сергеј Михев, руски аналитичар, рекао је својевремено у интервјуу Геополитици да су, након победе Трампа на америчким изборима 2016, Брисел и ЕУ постали „центар идеолошког глобализма“. Проблем је што је највећи заговорник независног Косова истовремено и најмоћнија чланица ЕУ – Немачка. Иако се из Берлина неће јавно чути овакав закључак. Изласком из ЕУ Велика Британија ће почети све више да ревитализује своју традиционалну спољну политику према Европи – равнотежу снага. Та политика, у пракси, поред осталог, значи и обуздавање Немачке, тако да део српских дипломатских напора треба да буде усмерен и ка Лондону.

Тешким и скандалозним протоколарним инцидентом, који се догодио 11. новембра 2018. у Паризу, на прослави стогодишњице потписивања примирја у Првом светском рату, када у првим редовима међу силама победника није седео председник Србије Александар Вучић већ шеф самозване државе Косово Хашим Тачи, а који је преко коментара у Фигароу, и других изјава, снажно осудила француска патриотска јавност, завршен је тешки тродеценијски период у француско-српским односима коме су тон давали левичарско либерални и глобалистички настројени париски интелектуалци попут Бернара-Анри Левија, Алена Финкелкраута, Бернара Кушнера…

Након посете председника Француске Србији 2019, када је председник Макрон на српском језику рекао да „Француска никада неће заборавити оно што је Србија учинила за ту земљу“ српско-француски политички и економски односи кренули су узлазним путем. Скорашња посета председника Вучића Паризу, где је поред Косова било речи о учешћу француских компанија у изградњи метроа у Београду, продубљује овај узлазни тренд. Париз, који са Берлином чини осовину ЕУ, треба да буде такође адреса Србији за тражење подршке о Косову, а улогу Француске, некадашњег блиског историјског савезника Србије, као могућег партнера и у будућности не треба искључити. Када је турски премијер Ердоган, сањајући своје империјалне снове, кренуо да жестоко војно провоцира Грчку, једина земља која је одлучно стала у заштиту Атине била је Француска. Француска је послала своје ратне авионе и бродове Ратне морнарице у Источни Медитеран, а грчки премијер Мицотакис је, захваливши се Паризу на томе, додао „да Грчка и Француска следе нови оквир стратешке одбране“.

Поред Шпаније, која је показала истрајност у одлуци да не призна Косово, због чега речи захвалности треба одаслати у Мадрид, Србија може рачунати и на разумевање Италије, поготово ако се у извршну власт врати харизматични Матео Салвини и његова партија Лига. Поред православних земаља Грчке и Румуније, које нису признале Косово, и Мађарске, са којом Србија има добре односе, Србија за помоћ око Косова и Метохије треба да се обрати нашим словенским рођацима – Словачкој, Чешкој и Пољској – и да закуца на полуотворена врата.

Садржај теме овог броја Геополитике, „Срби и западни Словени“, може бити од користи у дипломатским напорима министру Селаковићу и његовом сарадничком тиму. Наравно, најзначајнији српски савезник у одбрани Косова је Русија, али о томе касније у тексту.

Највећи српски адут

Српску јавност највише збуњује то што се актуелна власт у Србији у разговорима о Косову не позива на највећи српски адут – Резолуцију 1244 Савета безбедности УН. (Резолуција 1244 усвојена је 10. јуна 1999. године након сагласности председника СР Југославије Слободана Милошевића на услове које су предложили фински председник Марти Ахтисари и руски премијер Виктор Черномидин, којим је одобрено међународно цивилно и војно присуство на Косову и Метохији и договорено повлачење српских војних снага из покрајине. Управљање покрајином предато је у надлежност Привремене административне мисије ОУН на Косову, УНМИК).

Резолуција 1244 проистекла је као резултат, не само војног, већ и огромног политичког притиска на Србију, који су преко Мартија Ахтисарија вршиле не само САД, Велика Британија, Немачка и Француска, већ и руски премијер Виктор Черномидин. Упркос болним уступцима које је Београд морао да учини повлачећи српску војску, која није била поражена на ратишту, за Србе је било и остало најважније да се Резолуцијом 1244 потврђује суверенитет Србије над својом јужном покрајином Косовом и Метохијом. То, поред других одредби,  потврђује и део Резолуције у Додатку 2, тачка 1. у којем стоји: „Након повлачења, договореном броју југословенског и српског особља биће дозвољено да се врате да би обављали следеће функције“:  поред осталих и „одржавање присуства на кључним граничним прелазима.“

Иако је под окриљем УН, а суштински под утицајем и оружаном агресијом НАТО пакта, дошло до фактичке окупације Косова и Метохије, поменуте одредбе Резолуције 1244 дају правну основу Србији да, када се промене међународне околности и створе услови, изврши поновну интеграцију своје јужне покрајине. Као што повлачење Војске СРЈ са Косова представља болан уступак Београда тако и одредба о Резолуцији 1244 о суверенитету Србије над њеном покрајином представља уступак Запада Србима. Уступак, због неспремности НАТО да изврши копнену инвазију на Косово из страха од губитака у људству које би Северноатлантска алијанса несумњиво имала у отвореном оружаном сукобу на земљи са Војском СРЈ, која је имала снажну подршку српског народа у борби против НАТО агресије.

Упркос изразитој доминацији из ваздуха, и скоро тромесечној интензивној ваздушној кампањи, ефективи Војске СРЈ претрпели су минимална оштећења. Потпуно сачуване оклопне снаге и јединице Треће армије под заповедништвом генерала Небојше Павковића и легендарног Приштинског корпуса под командом генијалног команданта Владимира Лазаревића, мирно, одлучно и самоуверено су чекале копнени напад НАТО пакта. Француски пуковник Жак Огар, који је, као командат Специјалних јединица Француске, у оквиру међународних снага, по потписивању примирја, међу првима ушао на Косово, рекао је аутору ових редова, када је видео положаје, фортификације и снагу Војске СРЈ, да би у случају копнене инвазије НАТО на  Косово „губици у људству на обе стране били велики“.

Прећуткивањем Резолуције 1244 Србија непотребно слаби своју преговарачку позицију.

Два периода

Од потписивања Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна  1999. године, којим су окончана ратна дејства, постојала су, условно речено, два периода у односу државе Србије према Косову и Метохији, чију генезу треба анализирати по оној народној изреци „ни по бабу ни по стричевима већ по правди Бога истинитог“, како би се извукли правилни закључци за будућност. Првих дана по потписивању споразума у Куманову долази до конфузије код српског становништва; са војском, полицијом и службеницима државног апарата повлачи се и српски народ. Под НАТО кишобраном у покрајину се враћају делови поражених јединица ОВК, које поново започињу са терором над цивилним становништвом, што уноси додатну несигурност и подстиче егзодус Срба са Косова. Једини организован отпор Албанцима који надиру пружа се у северном делу Косовске Митровице.

Мост на Ибру, који дели северни и јужни део града, 1999. и 2000. месецима је био, готово свакодневно, поприште сукоба Срба и Албанаца. Српским отпором, који је успешно пружен, и који је организован и координисан из болнице у северној Митровици, на челу са др Марком Јакшићем (лидер Срба са севера Косова), уз  подршку момака „браниоци моста“ и помоћ покојног Оливера Ивановића са својим „каратистима“, заустављен је главни наступајући талас албанског етничког чишћења.

Север Косова био је не само слободна српска територија, која се наслања на територију уже Србије, него и мостобран за повратак у српске енклаве. Политика Срба са севера Косова од јуна 1999, као и после петооктобарских промена 2000, у први план је стављала повратак институција државе Србије на окупирани део њене јужне покрајине. Просвета и здравство, односно домови здравља и школе, помогли су не само у нормализацији живота у српским срединама него су држави Србији дали легални оквир да преко плата и „косовског додатка“ финансирају опстанак оног дела Срба, који су, упркос свим притисцима и опасностима, остали да живе на Косову и Метохији.

Идејни творац те политике и њен главни извођач на терену био је др Марко Јакшић. Но, оно што је најважније, таква национална политика коју је осмислио Јакшић са својим сарадницима у Српском националном већу и болници у Косовској Митровици, после почетних колебања, добила је подршку и тадашњег председника СР Југославије, а после председника Владе Републике Србије др Војислава Коштунице. После просвете и здравства, Србија појачава своје присуство на Косову; у српским срединама се граде предајници српских телефонских оператера, у плаћању се користи српска валута динар, поред поште, судова, завода за запошљавање, у јужној српској покрајини именовани су представници српске администрације чак и за територије које нису биле ни под каквом српском контролом и утицајем.

У Косовској Митровици се од факултета који су из Приштине исељени у градове у јужној Србији оснива универзитет на коме предају и студирају не само Срби са Косова и Метохије него и из других делова Србије. Резултат такве српске политике било је двовлашће на Косову. Сепаратистичке власти у Приштини, упркос политичкој, економској и логистичкој помоћи САД и земаља ЕУ, нису контролисале целу територију Косова, односно српске средине у којима су Срби живели по законима државе Србије. КФОР, односно НАТО, под изговором борбе за „слободу кретања“ покушава да оклопним транспортерима заузме север Косова, Срби одговарају барикадама, демонстрацијама, пасивним отпором. Брисел и Вашингтон суштински немају решење за овакву борбу Срба на Косову и Метохији.

Али као и приликом неких претходних криза на простору бивше Југославије, Запад (САД и ЕУ), када не може да војно победи Србе на терену, прибегава политици напада на Србе с леђа, то јест снажним притиском на званични Београд. Као резултат таквих притисака, након Коштуничиног „враћања мандата народу“, нова власт коју формирају демократе и социјалисти напушта овакву политику проактивног приступа институција државе Србије на Косову и Метохији.

На иницијативу тадашњег председника Србије Бориса Тадића, а са потписом министра спољних послова Вука Јеремића – тада високих државних и партијских функционера владајуће Демократске странке – преговори о Косову и Метохији измештени су из Уједињених нација – где је Србија у Савету безбедности имала континуирану подршку Русије и Кине – на ниво Европске уније, која је преко ревидиране резолуције у УН у септембру 2010, добила практично зелено светло да буде посредник у српско-албанским преговорима.

Годину дана касније, у децембру 2011, тадашњи шеф преговарачког тима Владе Србије и високи функционер Демократске странке Борко Стефановић са ЕУ потписује споразум „о интегрисаном управљању прелазима“, чиме се на административним прелазима фактички успоставља граница између „Србије и Косова“. Овим потписом Борка Стефановића започиње процес потписивања „бриселских споразума“. Потписивање овог споразума изазива велико незадовољство и протесте у Србији. Међу онима који оправдано критикују овај споразум и овакву политику Србије, коју репрезентује Борис Тадић, налазе се и тадашњи високи функционери Српске радикалне странке Александар Вучић и Томислав Николић, и који су сви заједно у Српској радикалној странци, после петооктобарских промена поднели тежак терет националне борбе у опозицији, бранећи српски идентитет у време „досманлијске“ власти.

Но, њих двојица ће након унутарстраначког сукоба и цепања Српске радикалне странке, из које је проистекла Српска напредна странка, и након доласка ове партије на власт, после победе Томислава Николића на председничким изборима 2012, променити мишљење на ову тему. Нова влада, на чијем челу је био Александар Вучић, не само да није суспендовала овај потпис Борка Стефановића него је радикализовала овај процес и наставила да потписује и друге „бриселске споразуме“ којима су надлежности државе Србије у области судства, електро-мреже, школства, самосталног телефонског броја, пренете на „привремене институције у Приштини“, односно сепаратистичке власти у јужној српској покрајини. Треба рећи да Српска радикална странка, на чијем челу је остао њен дугогодишњи председник Војислав Шешељ, који је у време унутарстраначких сукоба био у хашком трибуналу као оптужени, није делила овакве ставове и остала је доследна у националној политици према Косову и Русији.

Бриселски споразуми представљају у ствари збир уступака државе Србије сепаратистичким властима у Приштини. Једини и минимални контрауступак Србима, који је потписан „бриселским споразумима“ – формирање Заједнице српских општина на Косову – сепаратистичке власти у Приштини одбиле су да спроведу. Наравно, уз прећутну подршку Брисела. Но треба рећи да је и напредњачка, као и претходне власти, значајно и све време финансијски помагала Србе на Косову и Метохији, што је допринело да убедљива већина Срба остане да живи и ради у јужној српској покрајини.

Да ли због суочености са поражавајућим резултатима бриселских споразума или нечег другог, председник Србије Александар Вучић изашао је са предлогом о компромису обе стране а не решењем којим „једна страна добија све, а друга губи све“. Јавност у Србији правилно је схватила да се Вучић залаже за поделу Косова у којем би Срби добили север Косова, а Албанци преостали, убедљиво највећи део, уз специјалан статус за српске манастире које би гарантовала међународна заједница.

То је изазвало оправдано емотивне реакције у Србији, критике и неприхватање такве идеје у патриотској најширој јавности међу партијама и организацијама националне оријентације, посебно међу националним интелектуалцима. „Апел за одбрану Косова и Метохије“ потписали су најугледнија имена српске науке и културе. Занимљиво је да се највећи број опозиционих партија, прозападне оријентације, које су веома оштре у критикама „Вучићеве власти“, изузев ретких примера, није много изјашњавао нити критиковао овај Вучићев предлог. Но, најважније је да се најстарија и најугледнија институција српског народа, Српска православна црква, на своја последња три заседања Светог архијерејског сабора, пре епидемије, кроз три објављена званична саопштења јасно изјаснила да је против признања, разграничења и поделе Косова и Метохије.

Врхунац дезоријентације 

Но, упркос јасном ставу српске цркве, званична политика Србије наставила је да по питању Косова лута, а врхунац те политике дезоријентације јесте „Вашингтонски споразум“ који је под насловом „Економска нормализација“ у Вашингтону потписан 4. септембра 2020, у два документа, две верзије, између председника САД Доналда Трампа и председника Србије Александра Вучића, и између америчког председника Трампа и председника владе Привремених институција самоуправе Авдулаха Хотија. Простор нам не дозвољава да се детаљније бавимо овим чудним дипломатским споразумом, али довољно је рећи да се он, поред нормализације економских односа Београда и Приштине бави и широким спектром међународних питања, од Ирана, Хезболаха, пресељења страних амбасада у Израелу из Тел Авива у Јерусалим… Стварни аутор овог споразума је Ричард Гренел, специјални изасланик америчког председника „за дијалог Србије и Косова“, и он је помогао да сепаратистичке власти у Приштини укину протекционистичке таксе на српску робу, што је било важно за српску привреду.

Споразум је у светским медијама оцењен као помоћ Трампу пред тадашње предстојеће изборе. Убедљива већина Срба симпатише  Трампа и желела је да му помогне, али не и на овакав начин.

У тачки 8. споразума стоји да ће „обе стране диверсификовати своје снабдевање енергијом“, а у тачки 9. да ће „обе стране у својој мрежној инфраструктури забранити употребу 5Г опреме која долази од непоузданих добављача.“

Већи део јавности у Србији негативно је реаговао јер свако ко је имало политички писмен зна да у данашњој политичкој реалности појам „диверсификација енергената“ значи да гас и нафту не купујете од Русије, а да забрана употребе 5Г опреме (која, иначе, није баш популарна у Србији) која долази од непоузданих добављача у пракси значи да се обавезујете да нећете купити опрему од кинеске компаније Хуавеј.

Овај споразум, поред претходно изречених оптужби од стране аналитичара блиских власти да иза јулских демонстрација у Београду 2020, организованих против мера власти донетих због COVID-19, стоји руски фактор, створили су утисак да Србија окреће леђа својим традиционалним савезницима – пре свега, Русији, али и Кини. И изазвао је сумње да ли је пријатељски однос који је јавно прокламовала Вучићева власт према Русији искрен. Да ли, под утиском тих критика у јавности, треба рећи да су након тог споразума и премијерка Ана Брнабић и председник Александар Вучић, кроз сусрете са амбасадорима Кине и Русије, настојали да изгладе штету, отклоне сумње и покушају да односе врате у претходни колосек.

Пропагандна антируска мантра

Проблем је што у Србији невладин сектор и прозападни медији упорно понављају западну пропагандну мантру „о малигном руском утицају“. А у део те пропаганде спада и идиотско и злонамерно питање, које се и у медијима може чути, „а кад су нам то Руси наводно помогли“.

Неке факте, иако су очигледни, треба поновити, јер живимо у време пропагандних и културних ратова. Русија је због Србије ушла у Први светски рат; ултимативном интервенцијом цара Николаја према савезницима да се Србима пошаље флота на албанску обалу сачувана је окосница српске војске које је 1918. поразила немачку војску на Солунском фронту и принудила Бугарску на капитулацију („Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!“ – телеграм немачког цара Вилхелма II бугарском цару Фердинанду, октобар 1918). Од помоћи у Првом српском устанку, преко учешћа руских добровољаца у ослободилачким српско-турским ратовима 1876-1878, ослобођењу земље од нациста, до блокирања руским ветом британске Резолуције о Сребреници у Савету безбедности УН, 2015.

Оно што се у Србији мало говори јесте да је Русија Србима помагала и у 17, 18. и 19. веку јер се, након војних победа над Турском, на свакој мировној конференцији борила и успевала да побољша положај православних хришћана у Турској империји: Срба, Грка, Бугара. На још једно, слично, злонамерно питање о томе шта све наводно Русија није учинила за Србе, најбоље је у интервјуу Геополитици одговорио Марко Гашић, Србин рођен у Енглеској, учесник многих ТВ дебата у Британији деведесетих година, речима да нам Русија није увела санкције, да нас није бомбардовала и да нас није медијски сатанизовала. А то је све Запад учинио. И прво и друго и треће, рекао је Марко Гашић.

Након петооктобарског политичког преврата 2000, уз помоћ западних структура, политички курс земље био је потпуно окренут ка атлантизму, а српско-руски односи били су на најнижој тачки. Први озбиљан помак у тој сарадњи остварен је у време кохабитације председника Бориса Тадића и премијера Војислава Коштунице, када је потписан нафтни споразум о куповини већинског пакета Нафтне индустрије Србије од стране Гаспрома. Иако у српској јавности многи критикују да је напредњачка власт (чије је бирачко тело патриотско и проруско) на речима за Русију, а да у пракси више сарађује са Западом и испуњава њихову агенду, треба рећи да су српско-руски односи од доласка на власт Томислава Николића и Александра Вучића унапређени посебно на економском плану (енергетика) и на плану војно-техничке сарадње. Но, просто је тешко схватљиво и прихватљиво да актуелна власт, која кроз разне програме остварује сарадњу са НАТО-ом и даље одбија да руским члановима Руско-српског центра за ванредне ситуације у Нишу омогући дипломатски статус.

Најлепши део руско-српске сарадње реализован је последњих месеци, уз организацију и подршку органа Републике Србије и Града Београда, када је уз финансијску, а пре свега креативну, помоћ руских уметника, академског сликара и иконописца Николаја Мухина, и његовог тима – постављањем изузетног и захтевног мозаика – завршен Храм Светог Саве на Врачару. Захваљујући руском вајару Александру Рукавишњикову и његовом тиму, у Београду је откривен величанствен и грандиозан споменик Стефану Немањи. Тиме је Русија преко својих уметника помогла Србији да се одужи Очевима нације – Стефану Немањи, државном ујединитељу српских земаља, и његовом сину Светом Сави, духовном ујединитељу и оснивачу Српске православне цркве. Сви они из републичке и градске власти који су осмислили и учествовали у довршавању ова два грандиозна национална пројекта заслужују похвале, док полемике и критике које су пратиле откривање споменика Стефану Немањи стварно не стоје.

Није спорно да Србија, поред својих традиционалних савезника Русије и Кине, може имати добре односе и развијати сарадњу са земљама Европске уније јер, коначно, Србија географски припада Европи, па и са САД, јер су Србија и САД били савезници у оба светска рата – суштина је да побољшање односа Србије са Западом (САД и ЕУ) не сме бити на штету виталних националних и државних интереса. А сав проблем проистиче из тога да САД и ЕУ хоће да Србији отму Косово и Метохију. И то је оно што Србија не сме дозволити ни по коју цену. Свако друго решење, признање Косова, разграничење или подела, суноврат је и понор, мрак, грех према Богу и прецима који су вековима бранили ову свету земљу. А одбрана Косова је заједништво са Богом и светима – светлост, ослобођење, спас, прегнуће и надахнуће.

Одбрана Србије, Косова и Метохије, мора се заснивати на праву и правди, подршци поузданих савезника и пријатеља и са поуздањем у Божију помоћ и помоћ српских и свих православних светитеља.

Русија, наравно, разуме значај међународног права, и кроз изјаве највиших званичника Руске Федерације, од председника Владимира Путина, преко министра спољних послова Сергеја Лаврова, и портпарола тог министарства Марије Захарове, јасно, постојано и континуирано указује и потврђује да се решење проблема Косова мора тражити у оквиру Резолуције 1244. Русија тиме показује прво да поштује међународно право, а друго да подржава Србију као пријатељску земљу. Указали бисмо и на трећи разлог зашто Русија треба да подржи Србију – због одбране хришћанске цивилизације.

Удар на хришћански мит

Треба се запитати зашто је глобалистичка политичка номенклатура тако опсесивно посвећена једном малом парчету територије Србије на југоистоку Европе, где се 1389. године догодила Косовска битка. Оно што овај судар две војске, српске и турске, разликује од других, јесте што је за Србе духовно-морални исход ове битке био важнији од војног. Кнез Лазар је вече пред косовску битку приредио вечеру, која је тако снажно подсећала на тајну Христову вечеру, а окупљене војсковође, војну и политичку елиту, која се, као и цела војска причестила пред битку, позвао је на жртву, на опредељење за „царство небеско“, изрекавши мисао која је постала лозинка свих потоњих будућих српских генерација: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. Жртва, етика и мистика косовских јунака утицала је снажно на Србе, створивши духовну и херојску вертикалу, која им је помогла да између земаљских интереса увек бирају правду и више духовне идеале и дала им снагу да се и 1914. и 1941. и 1999. године супротстављају много јачим противницима од себе. Тако је настао код Срба оно што Запад зове „косовски мит“, а Срби „косовски завет“.

Глобалистичке структуре, које не само политички него и духовно обликују савремени свет, негде осећају и знају да се тај духовни ДНК Срба налази у том „косовском миту“ и мисле да ће отимањем Косова срушити не само стожерну тачку српског постојања него и један од ретких живих хришћанских митова у Европи.

Али, за Русију, одбрана хришћанске цивилизације није нова историјска ситуација. Русија је, бранећи се и борећи се против Наполеона, који је кроз територијална освајања извозио Француску револуцију, преко војног савеза Свете алијансе, чији је један од оснивача била, сачувала не само територију него  и хришћанску религију. Русија је била и један од организатора чувеног Бечког конгреса 1815. године, чија су решења и исходи – не рачунајући неке мање локалне сукобе – Европи подарила 100 година мира и огромног привредног, социјалног и културног развоја. У неком смислу се Октобарска револуција 1917. године може сматрати и као освета Русији за гушење и извоз Француске револуције.

Данас, када глобална управљачка елита, или оно што зовемо „дубока држава“, кроз закулисне и подземне процесе – који су ван парламентарне и законодавне контроле – а под оправдањем  мера због пандемије COVID-19, изводи велике друштвене експерименте, који су фундаментално уперени против човека и његових права, Русија има посебно важну улогу у свету. Данас се Русији, чија се улога у историји временом кретала између остварења њених интереса и својеврсне мисије у супротстављању различитом злу, пружа прилика и обавеза, која је и истовремено и њена велика дипломатска и свака друга шанса. Посебно када видимо шта раде велики цензори из Гугла, Фејсбука и Твитера, и какву нам пројекцију будућности кроз „велико ресетовање“ нуди један од оснивача Светског економског форума у Давосу, Клаус Шваб. Да поред одбране мултиполарног света повећа свој морални капацитет у свету, тако што ће стати у одбрану и заштиту оних права и слобода које је, поред осталих, градила и западна цивилизација, а коју савремени Запад све више напушта и поткопава – политичких, социјално-економских права, укључујући право на својину, а пре свега права на слободу говора, удруживања и кретања.

Одбраном права Србије на Косово, Руска Федерација брани међународно право, територијални интегритет једне братске и пријатељске земље и основе једне хришћанске цивилизације, којој и она сама припада, и која нема алтернативу.

 

Дорађена верзија текста објављеног у магазину Геополитика (број 110) који се тренутно налази у продаји