Слободан Ерић: Глобализам и ресуверенизација Србије

Србија би требало, после дужег периода подређености, да крене у процес ресуверенизације – то јест повратка суверенитета у одлучивању, ослобађања Србије од страног утицаја.

Свет се заиста умногоме променио после пандемије ковида-19. Али промене су биле и циљ оних који су планирали и изазвали ову заразу. Свет у коме живимо обележава један доминантан процес у међународним односима – сукоб глобалиста и суверениста. Али за разлику од периода хладног рата, где су оба војно-политичка и идеолошка блока јасно раздвајале границе сврстаних државa и идеолошки и политички рат се водио пре свега на међународном плану, сукоб глобалиста и суверениста се не одвија само на спољном, као конфликт држава, већ и на унутрашњем плану. У скоро свим европским земљама постоји унутрашња идеолошкa подела на снаге које у политичком и економском смислу подржавају либерализам, у култури космополитизам, у идејно-вредносној сфери морални релативизам, a постоји и други блок, који се залаже за политички и економски суверенизам и одбрану идентитета, који има упориште у заједничком сећању и хришћанској традицији.

Овом сукобу посебни замах и значај дала је чињеница да је глобализам нападнут у месту свог рођења и највећег утицаја, на плацдарму одакле је кретао у освајање света – у Сједињеним Америчким Државама. Америка је, после грађанског рата из 19. века, поприште до сада највећег, овога пута политичко-идеолошког сукоба, у ком је легално изабрани председник изложен таквим институционални и ваниституционалним нападима и опструкцијама да је то без преседана у историји ове земље.

Противници председника Трампа означени су појмом „дубока држава“ и они представљају збир људи у америчком државном апарату, крупном бизнису – глобалним корпорацијама и банкама, у највећим медијима, интелектуалној универзитетској елити – који се супротстављају политици новог америчког председника. Између дубоке државе и глобализма постоји најближа сродност, иако глобалисти постоје и у другим држава – управо врх америчке дубоке државе представља језгро и врх глобалне управљачке елите. Глобалисти, иако су формално држављани разних држава, суштински немају државу – боље рећи, немају Отаџбину, њихова моћ се распростире у многим државама, цео свет је предмет њиховог интересовања и интереса. Извор њиховог енормног богатства проистиче из пословања које се одвија, отприлике, на овом принципу: купујемо сировине где су оне најјефтиније (у Африци), производимо робу у земљи, вредне а јефтине радне снаге (Кина, Тајланд…), продајемо робу на тржиштима где су цене финалних производа неколико десетина пута веће од производних (цена коштања), Европске уније и САД, а порез плаћамо на Кајманским острвима. Проблем настаје што се тако створено енормно богатство не троши само за потребе и луксуз те економске елите, већ и за политичке промене у свету – за преврате, обојене револуције – и, што је још опасније, за промену свести овога света. Из програма које финансирају Рокфелерове и Соросеве фондације, право на абортус, право на еутаназију – ми видимо да су то програми коју су основи против живота.

Из читавог сета људских права, које оне промовишу, видимо да они растачу породицу, релативизују хришћанске вредности, са тенденцијом да се хришћанство – и у то веку кад смо обележили јубилеј Миланског едикта, када је хришћанство озакоњено, легализовано – сада кроз обратан процес, протера на маргине друштва, а одатле у катакомбе.

Из ове пандемије коронавирусом видимо да нису нападнуте само душе, већ и тело. Ако мало пажљивије прочитамо саопштења Светске здравствене организације, која се противила увођењу хлорокина у терапију (лека против маларије, који се показао успешним у лечењу ове инфекције), у првобитном саопштењу довела у питање корисност употреба маски и исказала резерву према лечењу крвном плазмом, ми видимо да ова међународна организација, задужена за јавно здравље, није била примарно заинтересована за излечење пацијената, већ пре свега за увођење рестриктивних мера, ограничавања кретања становништва, изолације („закључавање“), што је, наравно, поред добрих, имало и лоше друштвене последице, пре свега по економије највећег броја земаља.

Људи, што је логично, често не могу правилно да идентификују и лоцирају снаге које подржавају глобализам. Често су међународне финансијске структуре у спрези са државним апаратом појединих држава и вођење глобалистичке политике је резултат таквог савеза. У другој половини 20. века САД су, посебно у време Клинтона и Обаме, подржавале снажну глобалистичку оријентацију земље, док је Доналд Трамп, у односу на њих, колико је то уопште могуће када је у питању једна империјална сила, заузео антиглобалистички курс. САД, Русија и Кина, као и неке европске земље, попут Француске и Италије, имају различите геополитичке, економске и друге интересе. Али те земље, упркос својим разликама, треба да имају заједнички интерес: да се поразе глобалистичке снаге, јер глобализам, у основи тежи подривању суверенитета свих, па и њихових држава.

Србија, из ових процеса, сукоба суверениста и глобалиста, односно на трагу антиглобалистичког таласа, може да извуче корист за себе, и читав овај увод био је у функцији бољег разумевања ове чињенице. Србија би требало, после дужег периода подређености, да крене у процес ресуверенизације – то јест повратка суверенитета у одлучивању, ослобађања Србије од страног утицаја. Наравно, Србија је у формалном смислу независна и суверена земља, али сви ми смо сведоци да су, после петооктобарског политичког преврата 2000. године, руководства ове земље доносила одлуке које су биле под утицајем спољног фактора. Стога у Србији није, иако то изгледа по страначким сукобима, најважније питање промене власти, већ пре свега промена политике која се води после 5. октобра 2000. Србији је потребан прекид – дисконтинуитет – са петооктобарском политиком. Јер, упркос променама на власти, политика која је формулисана одмах након 5. октобра спроводи се у најважнијем магистралном правцу од 2000. до 2020. године.

Проблем је што сукоб две главне политичке групације у земљи, владајуће Српске напредне странке и групе опозиционих странака прозападног усмерења, није сукоб два концепта, два пута развоја Србије, већ искључиво сукоб око борбе за власт. Упркос жестоким полемикама, овде је много проблематичније оно што спаја ове две опције од онога што их раздваја. А спаја их у основи исти став према економији, са ослонцем на страни капитал, који се фаворизује, званично имају истоветан циљ – улазак земље у Европску унију, а њихова владавина у два различита периода показује да су се сагласили са концептом масовне, западне ријалити поткултуре.

Мада, у оквиру овог великог блока прозападних странака, треба правити разлику између Демократске странке, странке Слободе и правде Драгана Ђиласа и Народне странке Вука Јеремића, као ипак државотворних, од странака Чеде Јовановића, Ненада Чанка, разних грађанистичких и лево либералних организација антисрпске оријентације. Ова два доминантна политички блока имају исти однос према невладиним организацијама, које су биле фаворизоване и које су то и остале, и у време досовске и у време актуелне власти.

Невладине организације су видљиви део дубоке државе у Србији. Процес ресуверенизације подразумева да држава слободно утиче и на вођење законодавне политике у области људских права, породице, образовања. Е сад, ту улазимо у простор које су заузеле, боље рећи, које су политичке гарнитуре од 2000. па наовамо, дале невладиним организацијама.

Председник Вучић, који се показао као вешт и успешан у политици пацификације својих политичких противника, знајући утицај невладиног сектора а пре свега моћ оних који стоје иза њих, склопио је са НВО прећутни неформални пакт о ненападању. Али је цена тог пакта висока за Србију. Невладин сектор је, као и у време претходних постоктобарских власти, добио право да буде нека врста незаконитог законодавца, да иницира и креира законска решења и да ти законски предлози, базирани углавном на идејама које долазе из левичарско-либералних, феминистичких и ЛГБТ, кругова, која се тичу породичног права, образовања, и још неких области, а која су штетна и морално неприхватљива за наше друштво, тихо без икакве озбиљне јавне расправе, буду изгласани у Скупштини.

И онда, када нешто тако исплива у јавност, људи остају збуњени, јер да се питају гласачи Српске напредне странке, који су у већини традиционални и патриотски оријентисани, па чак да о томе суштински самостално одлучују и њихови народни представници, посланици ове партије, овакви законски предлози никад не би били изгласани у парламенту.
И уопште, у владајућој партији има пуно патриотски настројених људи, и да се више они питају, државна политика била би више национална. Хрватски и немачки издавачи пишу Србима уџбенике из историје, из лектире се избацују највећи српски писци и песници, у школама се са децом покушавају експерименти о којима није пристојно ни причати, таште које не воле своје зетове зову полицију због породичног насиља (огроман број лажних дојава), полиција уместо да јури криминалце ставља се као тампон-зона на фронту између мужа и жене, који су се, замислите, посвађали. На тај начин, једна мањина, супротно основним принципима демократије, узурпира право већине на доношење одлука. На делу је својеврсна крађа легитимитета.

Када говоримо о претходним послепетооктобарским властима, свакако као позитивно треба издвојити државотворни приступ Војислава Коштунице и ДСС, посебно његову борбу за Косово и Метохију и правну државу.

Но, кад говоримо о сличностима власти и опозиције по питању спровођења западне агенде у Србије, истине ради, треба указати и на неке разлике. Напредњачкој се власти могу убрајати у успех изградња инфраструктуре земље, то што се у њиховом мандату зауставио процес девастирања војске – војска је први пут купила нову модерну опрему, што је најважније, промењен је амбијент и клима у друштву – у јавности су враћане теме из националне историје и културе, рехабилитован је појам патриотизма, који је одмах после петог октобра био поистовећиван са Милошевићевим режимом.

Но, између многих патриотских речи и обећања, као што говори поменути случај невладиних организација, ипак постоји несклад. Можда људи из странака досовског режима не схватају да им је народ ускратио подршку не само због стандарда, продатих фабрика, већ и због тога што су довели земљу у понижени положај, а то су сви људи осетили.

Али оно што је најпроблематичније код ово два блока јесте однос према Косову и Метохији. Власт се саглашава за учешће у преговорима, који подразумевају статусна питања, више пута је помињана могућност поделе, разграничења, а да од председника и Владе то није снажно демантовано. А ту политику преговора око статусних питања Косова и Метохије (изузев Двери, којима објективно идеолошки није било место у том блоку), одлучно није осудила ни опозиција прозападне оријентације, односно није јасно потврдила приврженост пуном суверенитету Србије на Косову и Метохији.

Вучић и челници владајуће странке су у праву када оптужују претходну власт да је питање Косова и Метохије изместила из УН, и предала Еулексу, као да је она започела процес потписивања Бриселских споразума – Борко Стефановић је потписао споразум у интегрисаном управљању границом. У праву су, али зашто су онда напредњаци и Вучић, упркос оправданој критици „жутих“, наставили да спроводе ову политику и да потписују нове бриселске споразуме, где је највећи надлежности пренесен са државе Србије на нелегитимне шиптарске институције у Приштини! И шта смо заузврат добили за то? Потпуно промашена политика. Стога, предстојећи разговори са специјалним представницима САД Ричардом Гренелом и ЕУ Мирославом Лајчаком изазивају највећу забринутост.

Идеја да ми делимо наше, да се разграничавамо на нашој територији са трговцима наркотицима и људским органима и ратним злочинцима апсолутно је неприхватљива, и државотворно, политички и етички неодбрањива. Неприхватљиво је и јавно довођење у сумњу суверенитет земље, па чак и ако се, и у најбољем случају, иза тога прикрива тактика одуговлачења и опструкције. Суверенитет и територијални интегритет су светиња о којима нема расправе. А поготово када је реч о Косову и Метохији, средишту нашег духовног и националног идентитета, месту опредељења српског народа за царство небеско, највишој тачки духовног узлета и висина коју је било који народ досегао, место Завета, односно савеза са Богом, попришту митске Косовске битке, земљи заливеној крвљу косовских јунака, након чега је Косово променило статус, престало да буде обична територија, и постало Света земља.

И ту Свету земљу Бог је нама Србима дао на чување. И свако наше одрицање од ове свете земље је светогрђе, одрицање од Бога и од себе. Јер ако ми будемо чували Косово и Метохију, Свети кнез Лазар, Свети краљ Стефан Дечански, Свети Петар Коришки, Свети Јоаникије Девички, као и други наши српски светитељи и мученици, чуваће нас. Сви то треба да имамо у виду јер није случајно Његош написао да је „Косово грдно судилиште“.

За овакву хазардну политику према Косову не само да нема никаквог духовног и државотворног оправдања него нема и никаквог рационалног разлога. Не постоје никакви видљиви и озбиљни притисци на Србију. Чиме то данашњи Запад, САД и ЕУ могу да нас условљавају, који су то инструменти њиховог притиска на Србију? Да нас бомбардују као 1999. године?

Односи снага у свету су значајно промењени, поред садашње Русије, а посебно после њене војне интервенције у Сирији, тешко ће бити могућ поновљени сценарио из 1999. Да нам уведу санкције? Па то значи да би увели санкције себи, то јест својим фирмама у Србији. Да нам не дозволе улазак у ЕУ? Тиме би нам учинили највећу могућу услугу. Србија у одбрани Косова и Метохије има резолуцију 1244 и пријатељску Русију, која, ако буде Србија тражила, може увек да је одбрани у Савету безбедности, као и Коштуничин Устав са преамбулом да су АП Косово и Метохија саставни део Србије. Подршка Србима на Косову и оснивање медија на албанском језику, посебно за младе Албанце, који не знају српски језик, упорно промовисање наше културе, музике, филма, спорта, уз поруке да су њихово образовање, економски напредак, просперитет једино могући ако је Косово део Србије, дугорочно ће дати резултате.

Постоји и трећа политичка група, група националних странака и националних организација, које су, иако фрагментисане, врло јасно опредељене да је Косово Србија и против су било каквих преговора и трулих компромиса. Највећи број чланова ових националних партија и организација су родољуби и национално освешћени људи, што је добро. Није добро што нико од њих ни са ким не може.

У борби за одбрану Косова и Метохије, поред непоуздане политичке класе, највише се можемо ослонити на Српску православну цркву, која се, на последња три скупа, заседања Светог Архијерејског сабора, јасно и недвосмислено изјаснила против признања независног Косова, против поделе и разграничења. Углед и снага СПЦ се најбоље потврдила и у последњим догађајима у Црној Гори, где наша црква, преко литија, на духовно величанствен начин, заједно са представницима српских националних партија и организација, брани и заступа интересе српског народа у Црној Гори. Добро је што су наши државни органи пружили финансијску, политичку и медијску подршку Србима у Црној Гори, али та подршка мора бити много снажнија и логистички комплекснија. Јер напад на Србе у Црној Гори има не само идентитетске већ и геополитичке разлоге.

Западне планере посебно брине вековно присуство Срба на мору, они би некако волели другачији демографски распоред на црногорском приморју, да Србију што више удаље од Срба из Црне Горе, а тиме и да је што више удаље од мора, а тиме, посредно, и Русије. У Београду се мора разумети да су притисци на Србе у Црној Гори притисци са бокова на Србију, која је мета свих мета и циљ свих циљева, и коју треба геополитички осакатити, вратити у границе пре 1912. године, јер сви они знају да само Србија на Балкану има капацитете за велика дела.

Националне и државне интересе стављајмо испред страначких и личних. Превазилазити страначке поделе, посебно се треба чувати да се не учине погрешни кораци, који би водили дестабилизацији земље. Има много у свету оних који би да гурну Србе на Србе. Искуство наших претходних славних генерација говори нам да, када се неодустајно брани Косово и Метохија, не може да се погреши, и да после великих искушења долази велика победа.

Стога у предстојећем периоду, молитвено се обратимо Богу и нашим светитељима и Светим прецима, косовским јунацима и мученицима, са чврстом вером да нећемо издати њихово велико наслеђе, и као наш Свети кнез Лазар 1389. године на Косову, узвикнимо духовну лозинку личног и националног спасења „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века!“

Зашто смета Геополитика

Геополитика дели судбину својих уверења: ми, за разлику од свих других медија у Србији, немамо финансијски помоћ ни државе, ни великих фирми и корпорација, ни страних фондација. Сваки пут на конкурсима у Министарства за културу и информисање, које је финансијски помогло свим медијима, и „државним“ и „независним“, наш пројекат је одбијен.

А ми мислимо да би неки и желели да преко физичке ликвидације оснивача и главног уредника, Слободана Ерића, ликвидирају читав пројекат Геополитике. Мислимо да иза тога стоји страни фактор. Честа физичка праћења, уз повремене прекиде, главног уредника у вечерњим сатима, указују на такву могућност. У пракси се догађа да се непожељна особа или ликвидира оружјем, или киднапује а потом угуши или на неки други начин усмрти, а после се то представи као природна смрт, уз настојање да се та вест и догађај у медијима минимализује и да се кроз различите дезинформације збуни јавност. Обавеза МУП-а, обавештајних агенција и других надлежних органа јесте да брину о безбедности свих грађана Републике Србије. Геополитика је о тим сумњама обавестила Одбор за безбедност Скупштине Србије, а на спољном плану Думу Руске Федерације.

Опрема: Стање ствари

(Геополитика, број 109, јун 2020)