Слободан Деспот: Пијана теревенка на српском гробљу

Колико ли је цинизма и неукуса потребно да би се из гроба призивао благослов мученика – закланог оца сопственог оца, ради прекрајања размера злочина

Када пролазим аутопутем поред Јасеновца, ја угасим радио, прекрстим се и помолим за мученике који почивају у том муљу. Никад се не питам колики им је број. Кад је неком мајка умрла од тумора, не питам га да ли је био ситан као рибизла или крупан као орах.

Међутим, бројеви су историчарима важни. Они дају размере збивања, често помажу да се разликује стихијски злочин од планског. Зато је веома несувисло, и несмотрено, спорити колико је Јевреја убијено у нацистичким логорима. Убијено их је довољно да би се доказало постојање плана о геноциду.

У случају НДХ, цифре не говоре о намери, пошто је она била изричита, гласно исказана па и законски регулисана. Цифре говоре само о степену организованости усташке државе у извођењу усвојеног плана – често на ужас италијанских и немачких окупатора, т.j. у овом случају савезника. Да је личко и славонско земљиште било гранитно, алпско, а не крашко с толико згодних шпиља и јама, крволочна руља можда не би успела да ликвидира толико Срба на лицу места, те би морала да примени сложенија решења или да гради још који логор. Или би се пак услед тих конкретних тешкоћа заморила, обесхрабрила, па тек стрељала онолико шизматика колико допушта пун шаржер.

Угледни француски католички историчар Ксавије де Монкло у студији Хришћани наспрам нацизма и стаљинизма (1) пише о уништавању православних Срба од стране хрватске клерофашистичке државе. План и намеру не оспорава, чак их јасно излаже, но у цифрама је веома опрезан. У његовом раду не сметају умањене цифре, већ нека чудно, а можда и несвесно, искошена лествица вредности. У тој књизи о судбини свих хришћана пред тоталитаристичким режимима, више се места поклања, рецимо, лелујавом миротворству папе Пија XII, него организованом геноциду читавог народа на верској бази уз помоћ значајног дела хрватског католичког клира. Аутор се опширно бави административним недаћама немачког бискупа који се противио абортусу под нацистима, али не спомиње да су две главе СПЦ – патријарх  Гаврило и епископ Николај Велимировић – биле заточене у логору Дахау. Историчар није непоштен. Можда ништа и не зна о томе. Или смо му превише далеки, други свет. Као да се источно од Беча људска судбина вреднује другим аршинима.

На сличан начин се у западним медијима и уџбеницима заслуга за пад Хитлеровог режима упорно приписује америчком искрцавању у Нормандији, иако је кључни продор неоспориво остварила Црвена армија заузевши Берлин.

Шта хоћу тиме да кажем? Да је сећање о том у великој мери некажњеном геноциду веома крхко и да, попут јерменског помора у Турској, почива не на међународном консензусу, већ пре свега на памћењу и труду народа-жртве и његових заступника. У таквом случају задатак српских институција – на пример министарства културе – јесте управо да с највећом опрезношћу разматрају историјску дебату о том питању и усвајају само оно што је у највећој могућој мери проверено отвореном стручном расправом.

У таквим околностима, једна одговорна институција би се огрешила о будуће генерације кад би својим ауторитетом дала покриће екстремним и непоткрепљеним тезама једног или другог табора. Постоје не само научни и етички већ и разумни реалполитички разлози за опрез у оваквом случају.

Зато ме је полемика о „цензурисању“ књиге г. Голдштајна од стране Министарства културе силно зачудила. Нико ваљда не може да приморава министарство  да обавезно откупи одређену књигу упркос мњењу надлежне комисије и самог министра без убедљивих доказа да је то Министарство у криву. Цензурисање би, по дефиницији из Википедије, значило да се књига ауторитарно забрањује. Ко је икад помислио да забрани ту књигу у Србији? (А реципроцитет се неизбежно намеће: ко би икад помислио да продаје српску тезу о Јасеновцу у хрватским књижарама, а камоли да је „благослови“ државном дотацијом?)

Занимљиво је да се у овом случају цензура спроводи у обратном смеру. „Ограничавање или забрана јавног изражавања мишљења или идеја“ се примењује управо према Министарству културе од стране „невладине владе“ – оног дела београдске интелигенције који се систематски и предвидљиво попут швајцарског сата противи свакој политици, идеји или културној иницијативи која иде у смислу одбране националне суверености, идентитета и достојанства српског народа – све то у име виших, грађанских „светских“ принципа. А која у том свом колективном наступању ни по каквом другом питању нема ништа да каже или предложи.

Аутошовинистички кругови и лобији постоје у већини европских средина. „Другошвајцарци“ су у име сличних „универзалних“ принципа и права кивно нападали своје суграђане што 1992. нису изгласали приступање ЕУ, пророкујући им неминован економски крах, културно заостајање и општу регресију. Швајцарска је данас најпросперитетнија држава Европе и нико више и не помишља да се припоји Бриселу – сем ових истих који се, с изузетком седих длака и нешто жучнијег тена и гласа, ни у чему нису променили.

Занимљива одлика себемрзачке интелигенције у свим срединама јесте њена висока водоотпорност ка токовима историје и непосредној светској стварности, као и одсуство личног става и погледа на свет њених протагониста. Сваки њихов наступ се састоји у препричавању с локалним колоритом увек истог апстрактног катихизиса о „светском“ грађанству западног типа и његовом етосу. У одбаченој, изолованој и „светски“ избомбардованој Србији, то призивање милосрдних анђела личи на слепу острашћеност жртава штокхолмског синдрома.

Не будимо наивни – сигурно је да многи од тих киселих Катона не би тако грмели без страних подршки и дотација и наде да ће, уз довољно роварења, и сами једног дана сести на фотеље које данас глођу – па макар оне тада услед њихових дабарских вештина биле сведене на шамлице.

Стога се не бих мешао у овај павловљевски експеримент да се не ради о највећој трагедији нашег трагичног ХХ века, а истовремено о кристално чистом аутопортрету једног недовољно истраженог вида паланачке филозофије.

Предводник и трибун ове антицензорске цензуре наиме важи за писца и „истакнутог интелектуалца“ српског језичког подручја. Занимало ме је да прочитам зашто се он тако противи одлуци министарства. Загрцнуо сам се при самом наслову прве из његових колумни – „Слово унука закланог Србина“. Колико ли је цинизма и неукуса потребно да би се из гроба призивао благослов мученика – закланог оца сопственог оца, ради прекрајања размера злочина. Ко том унуку јемчи да је хрватски историчар несумњиво у праву? Ко му јемчи да у тој игри бројкама и његов заклани деда неће на крају ишчезнути из спискова, уџбеника и људске свести? Да ли је он као писац уопште упрегнуо трунку маште и психолошке интуиције да себи дочара лик и мисли тог деде – у смислу: да ли би га његов заклани предак благословио или проклео за такво прозивање — или у његовој глави и срцу постоји само метеж сопственог ега? И у чему би моја осуда такве злоупотребе предака била легитимнија ако бих навео чињеницу да сам полухрват и да ми је кумовао син усташког крвника?

С муком сам се довукао краја првог, па другог од тих „јасеновачких разматрања“. Нигде ни трага неког принципијелног става – само напад на човека, без икаквог обзира на општи интерес народа и државе које тај човек заступа. Све то уз бујицу прљавих псовки и недоличних речи које не бих могао ни да изговорим а камоли препишем. Не видим како се једна тако болна тема може уопште спомињати с таквом кафанском бахатошћу. На крају сам осетио гнушање, као да је неко ушао на гробље с лименком пива и почео да гласно псује, подригује и пљуцка.

Аутор се позива, наравно, на „европску научну јавност“ као апсолутни закон, те наводи неког Француза, те се згражава над „балканском фукаром свих народности и боја“. Као да он, молим вас, нема никакве везе с тим дивљим сојем. А самим тоном и речником, самовољом, одсуством сваког укуса, такта и обзира према покоју мртвих само доказује да он сам од те фукаре није ни за педаљ одмакао. Читајући га, чинило ми се да слушам пијандуру како булазни о алкохолизму. „Ма види ти то! Све саме испичутуре око мене!“

Не дао Бог да се тако осион и необуздан човек дочепа икакве власти! За такво грађанско понашање не постоје речи у језику Монтескјеа, Карла Попера или Џорџа Сороса, нити „европске научне јавности”, већ само у речнику турцизама. Ту има избора: харамбаша, кабадахија, билмез. Или по сеоски: џулов.

Грађанство света није ствар политичког режима ни животног стандарда, већ васпитања. Још више од овог јарцања над јасеновачким стратиштем, запањила ме је чињеница да се нико из „просвећеног” табора није оградио од овог бесомучника. Што кажу Французи: Qui se ressemble s’assemble. Слични иду са сличнима. Знак да тај несрећник и они који га подржавају не само што не знају о чему говоре, већ да под маском апстрактне „просвећености“ и непроживљеног „европејства“ провлаче упорно одбијање да увиде и преобрате свој неотесани, ћорави провинцијализам.

Напомена

1. Xavier de Montclos, Les chrétiens face au nazisme et au stalinisme. L’épreuve totalitaire, 1939-1945, Editions Complexe, 1991, pp.151-179.

Опрема: Стање ствари

(Печат/Фејсбук страница Слободана Деспота, 30. 8. 2020)