Слободан Антонић: Вучићев гамбит

Фрустрацију због пораза на недавним изборима наши грађанисти су исказивали двојако. Проклињали су народ да је глуп и покварен – о томе сам писао прошли пут (овде). И, проклињали су Републичну изборну комисију да „муља“ – управо од тога започињем овај чланак.

Пошто је, после затварања биралишта, јављено да „РИК неће саопштити прелиминарне резултате“, него сутрадан у 20.00 часова, то је доживљено као показатељ некаквих скривених изборних махинација.

„Ово се није догодило никада од 2000. године до данас“, јавио је репортер N1, а Бета је пренела оцену Ивана Нинића да је РИК тиме „починио највећи злочин против демократије у последњих 30 година – не постоје речи којима ова срамота може да се опише“ (овде).

Биљана Степановић изјавила је „да не памти да се РИК у изборној ноћи спакује и оде кући – ово је скандал пар екселанс“ (овде), а потпредседница ДС Татјана Манојловић рекла је да је то „још један доказ да је РИК у потпуности под контролом режима и да не сме да објави резултате док их Вучић не саопшти“ (овде).

Чак су позвани и грађани да се окупе испред РИК-а да протестују, пошто је јасно да су „избори покрадени“ (овде).

Ова вајни политичари, новинари и коменатори тиме су само показали колико ништа не прате, и колико ништа не знају. Наиме, у фебруару 2022. промењен је закои, и то управо као део уступака власти опозицији у вези транспаретности избора.

Новим законом (овде) одређено је да се током изборне ноћи подаци о резултатима гласања аутоматски објављују на веб страници РИК-а, онако како се обраде, а РИК прелиминарне резултате проглашава 24 часа након затварања бирачких места (чл. 122-123).

РИК је, престанком да ради у изборној ноћи, само поступио онако како му је налагао нови закон – о чему наши политички експерти из N1, Демократске странке, Nove ekonomije и осталих компардорских структура очигледно нису имали појма.

Међутим, то не значи да је са РИК-ом све у реду. Прошло је више од месец дана од председничких избора, а још нема резултата. Зашто?

Пратио сам на сајту РИК-а како расте постотак унетог материјала (овде) – 96%, 98%, 100%…. И таман кад се стигло до 100% – резултат је нестао.

О чему је реч, не могу да кажем. Тренутно нити има веб извештаја, нити има званичног сапштења РИК-а о коначним резултатима.

Срећом, ја сам преписао резултат пре него што је нестао. Ево последњих бројки, на 100% обрађеног материјала:
Александар Вучић – 2.224.914 (58,59%)
Здравко Понош – 698.538 (18,39%)
Милош Јовановић – 226.137 (5,95%)
Бошко Обрадовић – 165.181 (4,35%)
Милица Ђурђевић – 160.553 (4,23%)

Биљана Стојковић – 122.378 (3,22%)
Бранка Стаменковић – 77.031 (2,03%)
Миша Вацић – 32.947 (0,87)
Бирача 6.502.307, гласало 3.797.612 (58,62%)

Могуће је да се нешто не слаже – нема, рецимо, броја неважећих листића, или је могуће да се чека нека судска одлука. Какогод, месец дана после избора на сајту РИК-а морају да стоје макар привремене бројке, а не да се питамо шта се дешава.

Али, ове цифре које сам записао довољне су за анализу Вучићевог резултата.

Он је добио чак двеста хиљада гласова више него 2017. године (2.224.914 наспрам 2.012.788, или 58,59% : 55,08%). Вучићу је то изгледа било мало, па се одмах после избора похвалио да је „једини који је два пута победио у првом кругу“ (овде и овде). Али, то није тачно – и Милошевић је два пута већ у првом кругу победио: 1990. и 1992.

Ипак, када га упоредимо с ранијим председничким изборима, Вучићев резултат је заправо одличан – четврти од укупно 13 гласања за председника.

Бољи од њега били су само Милошевић 1990. и 1992 (3.285.799 и 2.515.047), и Коштуница 2000. (2.470.304 – резлтат је само за Србију), а иза Вучића су опет Вучић из 2017, Коштуница из 2002. (1.699.098 – друго гласање), Милутиновић из 1997. (1.665.822), Николић из 2008. (1.646.172), Лилић из 1997. (1.474.924), Николић из 2003. (1.166 896), Коштуница из 2002. (1.123.420 – прво гласање), Тадић из 2012. (989.454) и Николић из 2004. (954.339).

Треба имати у виду да су Милошевићеви рекорди из 1990. и 1992. направљени на бирачком телу које је било за пола милиона веће (1990: 7.033.610; 1992: 6.949.150) и с далеко мањом ногућности контроле досипања гласова – тако да је Вучићев резултат доиста одличан.

Такође, оно што је неспорно, јесте и да су општи избори 2022, уз све недостатке, ипак били у већој мери демократски од скупштинских избора 2020. – о чему сведочи и извештај пробриселске Међународне мисије за посматрање избора (овде).

Убедљивом победом, на изборима који су били чистији него 2020. или 2017, Вучић је обезбедио већи легитимитет и још пет година власти – до 2027 .

Али, Вучић не изгледа претерано срећно. Током ђурђевданског обраћања, у петак, непрестано се жалио и вајкао. Али санкције Русији, ипак, није увео.

Реч је о томе да постоје два чиниоца од којих зависи ко ће бити на власти у Србији. Један је народ – и његова воља се исказује на изборима. А други је политички Запад, са својим готово пресудним економским, медијским и војно- безбедносним утицајем.

Као малој земљи на полупериферији светског капиталистичког система (в. овде), суверенитет Србије је, реално, знатно ограничен.

Србија је типична постмодерна колонија, у којој је, када је реч о реалној конституционалности, на делу повратак у 19. век.

У 19. веку влада није зависила само од избора и скупштине, већ и од воље монарха. Он је могао да обори владу кад год би изгубила његово поверење. А оно што је тада био монарх, данас је у Србији политички Запад (САД и ЕУ).

Вучић је победом на изборима 2022. обезбедио легитимитет код бирача. Али, уколико би се други кључни политички чинилац окренуо против њега, он тешко да би могао, у данашњим приликама, дочекати крај мандата 2027. године.

У овом тренутку светске историје, када између САД/ЕУ и Русије бесни посреднички рат (proxy war), Александар Вучић је у озбиљном процепу. Два кључна политичка чиниоца у Србији налазе се на две супротне стране фронта. Народ је на страни Русије. А други фактор реалне конституционалности управо води рат с Русијом. У ком год смеру да крене, Вучић ризикује да један од та два
чиниоца окрене против себе.

Гамбит у шаху је жртва пешака или фигуре, приликом отварања, како би се рашчистио простор за пресудни удар. Сада нам предстоји да видимо шта ће Вучић да жртвује. Подршку народа, који презире политички Запад. Или подршку политичког Запада, који презире овај народ.

(Правда, 07. 05. 2022)