Слободан Антонић: Вавилонски Запад vs хришћански исток – хоће ли нас савладати?

Пре десетак дана у Београду је боравио директор Спољне обавештајне службе Руске Федерације, Сергеј Наришкин. Служба внашней разведки наследница је Прве главне управе КГБ и централна је обавештајна служба РФ. Одговара непосредно Председнику Русије, који јој поставља директора. А шта је овај главни обавештајац поручио Србима? „Догађаји из Другог светског рата представљају важан подсетник за Русију и Србију. На овој крвавој страници светске историје исписана је суштина историјске мисије Русије и њених сродних словенских држава – да свим снагама сачувамо Европу од коначног одвајања од хришћанске традиције и покушаја стварања Врлог новог света на Земљи”.

Наришкин, дакле, не само да борбу Руса и Срба у Другом светском рату види као одбрану традиционалних хришћанских друштава од вавилонског расног инжењеринга. Он ту борбу представљала и као суштинску за разумевање данашњег света. Наришкин (р. 1954) није било ко. Уз врхунске обавештајне школе, има и докторат из економије (заправо, по нашим мерилима, два доктората: „болоњски” и „хумболтовски”). По основном образовању је инжењер. С Путином се зна четрдесет година. И такав нам, дакле, актер не говори о економским интеграцијама или о војним савезима. Он нам говори о – одбрани хришћанства. Како је то могуће?

Хајде, најпре, да размотримо какав то вавилонски пројекат помиње Наришкин. „Није важно да ли се он ствара на култу расне искључивости, цивилизацијске или технолошке супериорности, масовне потрошње или, на пример, тоталитарне доминације сајбер технологије”, каже он. Врли нови свет, за Наришкина, управо је парадигма тог тамног социо-биолошког инжењеринга. Како тачно изгледа друштво у Врлом новом свету? Ваља да се подсетимо, како бисмо разумели Наришкинову поруку.

Књига је написана још 1932. године и заправо је генијална антиципација идеала данашњег света атлантистичког капитализма. Описује друштво из 2540. године – свет високе технологије, генетског инжењеринга, брзог саобраћаја и до краја развијених медија (7д; преноси се не само оно што се може видети и чути, већ све што се осећа – од глади, до оргазма). Све државе су нестале (овде, стр. 28), постоји само „Светска држава” (The World State; 42) и један језик – енглески (20; 79). Религија је изгубила сваку духовну димензију и свела се на сексуално-наркотичне обреде (31 и даље). Влада култура вечите садашњости и, заправо, одвратности према историји („Историја – то је смути па проспи”; 28; „History is more or less bunk”).

Обезбеђен је идеал вечите младости: људи изгледају једнако с тридесет и с педесет и пет (6). Мушкарци и жене нису оптерећени супругом и децом – не постоје породице. Деца се производе вештачким путем, серијски, у лабораторијским творницама, поступком који ми данас знамо под именима „клонирање” и „генетски инжењеринг”. Мушкарци и жене су „слободни од деце” – слободни за бескрајни низ сексуалних односа са стално новим партнерима. Нове и нове сексуалне везе, у том свету сталне, продужене младости, постале су чак и једна врста доброг понашања. Рецимо, главна јунакиња, Лењина (јунаци често носе имена као што су: Маркс, Енгелс, Бакуњин, Троцки, Дарвин, Дизел…) признаје да је у вези која траје „већ четири месеца” с извесним Хенријем.

„Лепо богами”, каже јој на то Фани (Fanny Crowne), најбоља другарица. „И све то време ниси имала никог другог. Је ли тако? (…) Стварно мислим да треба да пазиш шта радиш. Врло је непристојно, пре свега, тако дуго бити само с једним (…) Као да то боли, као да је ружно имати још једног-двојицу поред Хенрија. Све у свему, морала би да се да се пустиш у већи промет” (32-3; 34). Чак су и деца, од најранијег узраста, усмеравана на „еротске игре и што више сексуалних веза” (26-7). Непрестани секс са што више партнера, наиме, узима се као најбоља предохрана против свих дубљих емоција, а пре свега против – љубави.

„`Једанпут сам морао да чекам готово четири недеље док девојка, коју сам желео да имам, није пристала.`

`И последица је била та да сте доживели јаку емоцију?`

`Страшну!`

`Страшну; сигурно`, рече Управљач. `Ваши преци су били до те мере глупи и кратковиди да нису хтели да имају никаква посла с првим реформаторима кад су се појавили и понудили им да их ослободе тих одвратних емоција” (36-7).

Заправо, приликом сексуалних односа никаква љубав није пожељна. „Немојте мислити да сам с том девојком имао неке непристојне односе”, каже један од јунака. „Није ту било ничег на емотивној основи, ништа дуготрајно. Све је било потпуно здраво и нормално” – то јест, све се свело на секс (75). Промискуитет је, тако, постао ствар друштвене обавезе, знак лепог понашања.

„`Лењина Краун?` (Lenina Crowne), понови Хенри Фостер (Henry Foster) питање помоћника директора Одсека за предодређивање (Assistant Director of Predestination), повлачећи патент-затварач на панталонама. `А, то је изврсна девојка. Дивна, врло пнеуматична (pneumatic; израз се у роману употребљава похвално, у значењу „лак”, „приступачан”, „удобан”). Чудим се да је још ниси имао.` `Не знам како ми се то десило`, рече помоћник. `Али хоћу, свакако. Првом приликом.`” (35-6).

Да би се предупредиле нежељене трудноће, у том свету, друштвена конвенција намеће јавно ношење и коришћење „средстава за контрацепцију” (40). Хаксли је, тако, предвидео бејби-пилуле 30 година пре него што су измишљене. А за случај да контрацепција закаже, ту су луксузни „Центри за прекид трудноће”. Један од њих, у Челсију, описује се као „дивна кула од розе стакла”, „осветљена рефлекторима уторком и петком” (91) – као једна врста јавног позива да се дође и обави чишћење.

Уз културу сексуалног промискуитета, у овом свету влада и култура хемијских стимуланса, тачније – култ дроге. Не само да дрога није забрањена, већ је и друштвено пожељна. Наиме, приповеда Хаксли, у лабораторијама је, 2086. године, произведена сома – „савршена дрога”, „еуфорична, наркотична, благо халуциногена” (43). Она је чак постала саставни део плате нижих класа: „Издаје им се после рада. Четири таблете од по пола грама. Суботом шест” (126).

Сви уживају у овој дроги, која им омогућава претварање времена ван посла у масовну сексуалну оргију. Заправо, конвенције сада налажу да људи, уместо на некадашња богослужења, иду на званичне сексуалне оргије: на тзв. службе узајамности (solidarity services). А главна химна на тим мисама гласи: „Форда славимо, оргије правимо, пуно соме, пуно секса, паримо се без комплекса!” (65).

Трећа састојница тог света је култ забаве. У овом свету „бити слободан” истозначница је са „лепо се проводити” (70). Средства за масовну забаву толико су развијена да у „тактилоскопима” публика не само да види и чује, већ и телесно осећа све што се у причи дешава. Јунак је гладан, а онда се добро наједе – и публика ужива у врхунској храни. Јунак жарко жели неку жену, а онда му она, најзад, причињава сваковрсно сексуално задовољство – и публика се у томе наслађује, барабар с јунаком.

Тако обичан човек може несметано да утоне у свет забаве и заборава, доживљавајући све нове и нове чулне надражаје (128-130). Уз то, Хаксли је још 1932. године предвидео ТВ у свакој соби у стану (118; 153), као и будаласту, али обавезно сексуално-изазовну музику, која се непрекидно чује, куд год да се крене (“Дражи док не кажем: Важи!/ Воли док ме не заболи,/ док не паднем сва у кому/, љуби, мази у екстази:/ Љубав прија, и ти и ја,/ волимо је као сому”; 128).

Све у свему, то је један до краја модернизован, материјалистички, хедонистички свет, без икаквих састојница традиционалности. Врли нови свет је, заправо, чиста модерна. Он је до краја очишћен не само од породице – те су „мама” и „тата” непристојне речи – већ и од уметности, књижевности, религије, философије, историје… Јер, све је то – у поређењу с тактилоскопима – досадно, неразумљиво, застарело…

У таквој високотехнолошкој и хиперхедонистичкој „цивилизацији” нико се заправо и не буни. Један од Управљача каже: „Народ је срећан; не висе им о врату ни мајке ни очеви; немају ни жена ни деце, ни сталног љубавника, дакле никог према коме би гајили јаке емоције; тако су обрађени да практично и не могу да се понашају онако како не треба да се понашају. А ако нешто зашкрипи, ту је увек сома” (169).

Лоша страна овог света је, ето, тек нешто ранија смрт. Генетски инжењеринг и развијена медицина обезбеђује живот у сталној младости и практично без болести. Ипак, крај је брз и неумитан. „До шездесете године неоштећена младост; онда крц! и готово” (85). Међутим, и у таквим приликама нико се не буни, јер им медији непрекидно понављају општа животна правила као што су: „Уз грам соме све се реши, садашње се време смеши” (80); „Боље грам, него срам” (мисли се на дрогу; 43); „Грам у прави час – то је прави спас” (69); „Забаву од данас не остављај за сутра” (72), итд.

Нема алтернативе, о њој нико и не размишља. Јер, сви или раде, или се забављају – ко ће још да се „смара” читањем књига или тражењем вишег смисла у животу. И управо та безалтернартивност чини поредак суштински тоталитарним. Треба обратити пажњу да наш данашњи свет заправо не тежи Орвеловој, већ Хакслијевој дистопији. Док је Орвелова 1984. негативна утопија комунизма, Врли нови свет је негативна будућност нашег данашњег, атлантистичког капитализма. Док су Орвелова Океанија или Истазија класична индустријска друштва 20. века, дотле је Хакслијева Светска држава 26. века заправо развијено био-технолошко друштво.

Код Орвела, наиме, тоталитарна држава влада својим поданицима уз помоћ терора – насиља, страха, тоталног надзора, потчињавања, рата и мржње. Тога нема код Хакслија. Код њега се маса контролише генетиком, васпитањем, медијима и хемијским стимулансима, а темељ контроле су манипулација сексом и потрошњом, које почивају на конформизму и индивидуалистичком егоизму обичних људи. Док код Орвела поредак почива на казнама и болу који се наноси непослушнима, код Хакслија се он темељи на наградама и чулним ужицима, које добијају сви који су лојални систему. Орвеловим светом владају господари бола, Хакслијевим господари телесних наслада.

И док су код Орвела људи непрестано надзирани, код Хакслија су наизглед слободни да се препуштају својим жељама (а тек оне су, заправо, предодређене). Тако, док су код Орвела књиге забрањене, код Хакслија људи заправо и не желе да читају – јер им много већа уживања пружају тактилоскопи или секс са све новим и новим партнерима. Док је, дакле, код Орвела истина забрањена, контролисана и скривена, код Хакслија за њу никог озбиљно није брига – јер су сви посвећени забави и телесним ужицима.

Хакслијева иронична визија сутрашњице данас се у многоме остварује у свету који је хедонистички, материјалистички, опијатски[1] и трансхумани. Атлантистичка елита нам, дакле, данас не говори ништа друго до то да треба само да се препустимо задовољствима; да обезбедимо ужитке за наша нова, младолика тела; или, како што лакше да имамо секс с туђим, исто тако новим и младоликим телом; о ослобађању од досадног, традиционалистичког морала, о неспутаности импулса („буди свој и следи своје инстикте”), о уживању у вечној садашњости и презиру према свему што нам не пружа задовољство сад и одмах; коначно, ту је и прича о трансхуманизму, као начину да се „успори или елиминише старење“, те „развије техника побољшања човека … и нових концепата људи“.

Али, ако атлантистички идеални свет почива на биологији, манипулацији примарним потребама (егоцентризму) и на трансхуманом инжењерингу – одакле, онда, баш Руси, па и ми Срби (као „балкански Руси”) да будемо заветници хришћанства? Поготово је необично, рећи ћете, приказивати атеистички СССР (1941) као Христову тврђаву? За објашњење оваквог мишљења добар ауторитет је немачки мислилац Валтер Шубарт (1897-1942). Као Немац стекао је класично западно образовање, али је као руски зет[2] с интересовањем ушао и у дубину руске културе. Његово дело Европа и душа Истока (1938) управо сведочи о суштинским разликама које постоје између западног молох-материјализма и источног природног хришћанства. „Руси су били хришћани и пре но што су прешли у хришћанство”, пише Шубарт (овде, стр. 169). „Због тога се хришћанство у Русији није проширило мачем, већ само од себе, лако и брзо, тако што је (слободно) изабрано” (169).

С друге пак стране, тврди Шубарт, „Немачка је најнехришћанскији део Европе” (185). „Немац је нехришћанин у најдубљој скровитости свог срца, он обједињује све нехришћанске црте и он то зна” – зато што је до краја материјалиста и егоиста (231). „А бити нехришћанин није преступ већ је, нажалост, (есхатолошка) несрећа” (исто). Такође, и „Француз је по природи атеист. Између `рација` и Бога он ће увек изабрати првенствено оно што је `рационално`. Француском, наиме, владају отворени атеисти од 1905, што се види и по томе је у свим државним школама укинута веронаука” (246). Уопште, и Француз је једнако прорачунат, егоистичан и ситничав као и Немац (мада је у друштву пријатеља нешто штедрији). Француз је спреман и да се потуче за идеју; али, да се одрекне новца – тешко. Француз ужива у ватрометној реторици – пошто се његово образовање првенствено и састоји у овладавању језиком, а не знањем (248). Али, Француз мисли да служи човечанству првенствено тако што свету показује како треба живети, тачније – како ваља уживати; и све што је изван његовог хоризонта уживања за Француза је, заправо, нерационално и некултурно (251).

Коначно, „енглеска национална мисија је светско господство и у основи јој леже разбојничке намере” (243). Енглез је, у суштини, гусар у рукавицама од јеленске коже, који, премда фино и са стилом, ипак систематски и немилосрдно пљачка кога год да се докопа[3]. „А Американац је Енглез без идеала џентлментства” – дакле, тек гусар без јеленских рукавица (244).

И док је основна идеја великих западних народа искористи ближњег[4], „руска национална идеја је да спасење човечанства првенствено долази од Руса” (194). Темељна руска идеја, наиме, по Шубарту – а која је непорециво хришћанска – јесте да се Русија мора нарочито жртвовати, односно, да Руси морају штошта додатног учинити, како би се човечанство спасило[5].

Комунизам се у Русији, тврди Шубарт, не би одржао ни пар месеци да се није сасвим ослонио управо на ову дубоку руску идеју. Трећа Интернационала или Трећи Рим – за Русе је на неки начин свеједно. Они своју судбину виде као стопљену са судбином целог човечанства (194-5). „Чадајев је назвао Русе јединим Божијим народом новога доба, оштро их противставивши осталим европским народима који су се одрекли Бога” (197). То се види и по крајњој руској геостратешкој идеји – ослобођењу Цариграда.

Руси, наиме, објашњава Шубарт (200), не желе да ослободе Цариград само због мореуза и слободног морског пролаза. Ако би једино то хтели, Руси би били као и Енглези. Не, Руси заправо желе Цариград јер сањају да врате крст на куполу Аја Софије (исто). То је типичан трансцедентни и есхатолошки „руски месијанизам” (203). Јер, објашњава Шубарт, „Русима влада апокалиптичка машта” (204).

Због тога је руска идеја, верује Шубарт, данас најдубља и најшира национална идеја међу свим народима. Тај јединствени народ на себе је узео – пошто је тако једноставно промишљу одређено – да међу другим народима буде оно што је Христос био међу људима: он се примио да страда за све, не да влада свима. Смисао руског есхатолошког позивања је, наиме, задржавање коначног и општег зла. Јер, као што стоји у Јеванђељу, „и сад знате шта га (Антихриста) задржава да се не јави до у своје време. Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава” (2. Сол. 6-7).

А задржава, испоставља се, народ који је био суштински хришћански и пре хришћанства. И то не зато што је тај народ расно или религијски посебан, већ зато што тај народ оваплоћује идеју целокупног човечанства. Шубарт ту подсећа на мисао Достојевског да је „идеална личност на (постхришћанском) Западу натчовек, а на (хришћанском) Истоку свечовек” (141). „Ми не желимо да будемо Руси”, рећи ће сам Достојевски, „него свељуди”: „национална руска идеја је свечовечност“. „Шта је снага руске народности ако не стремљење ка свом коначном циљу, ка свесветском (всемирном) и свечовечанском (всечеловеческом)?” – пита се Достојевски (овдe, стр. 296).

За Достојевског, наиме, „руска душа и геније руског народа су, можда, најпогоднији (наиболее способны) да прихвате идеју свечовечанског уједињења (всечеловеческого единения), братске љубави и трезвеног погледа који опрашта непријатељство, види и поштује разлике, разрешава противречности” (279). Насупрот појединих западних народа који су склони да „мрзе друге јер не личе на њих”, „желе да живе одвојено од других националности како би се све приграбило за себе”, а „друге националности сматрају за лимун који може да се цеди до миле воље” (280), стоји „неодољиви инстинкт (влекущий инстинкт) руског народа за свесветско разумевање и уједињење човечанства” (ко всемирной отзывчивости и к всеединению человечества)” (283).

Достојевски ово аргументује, између осталог, и тврдњом да су Руси прихватили реформе Петра Великог не зато да би преузели западну моћ, већ како би сами постали оно најбоље што човечанство има, е да би, онда, што успешније служили људском роду (исто, 297 и даље). „Јер ми смо се тада устремили ка поновном уједињењу (к самому жизненному воссоединению – „ка најживотнијем сједињавању”), ка свечовечанском уједињењу (к единению всечеловеческому)! Ми смо без непријатељства – које се могло очекивати, пријатељски и с нескривеном љубављу прихватили гениј других народа, свих скупа, не правећи племенске разлике, (…) ми смо изразили спремност и наклоноист ка свеопштем човечанском поновном уједињењу (ко всеобщему общечеловеческому воссоединению; 297).

„Да, мисија Руса (назначение русского человека)”, наставља Достојевски, „неоспорно је свеевропска и свесветска (всеевропейское и всемирное). Постати Рус, прави Рус, можда и не значи ништа друго до постати брат свих људи, свечовек (всечеловеком), ако хоћете (подвукао Достојевски). (…) Наша судбина је управо свесветскост, која неће бити постигнута мачем, него снагом братства и наше братске тежње за поновним уједињењем људи” (297).

„Бити прави Рус”, објашњава надаље Достојевски, „заправо значи: настојати помирити европске противречности за сва времена, пружити уточиште европској тузи у нашој руској души, свечовечанској и свеуједињујућој (всечеловечной и воссоединяющей), примити у њу с братском љубављу сву нашу браћу, а на крају крајева можда и изговорити последњу реч велике, опште хармоније, коначне, братске слоге свих племена Христовог јеванђељског закона!” (297-298).

Достојевски разјашњава да он не говори „о економској слави, о слави мача или науке”, већ „искључиво о братству људи, и о томе да је од свих других руско срце, можда, најпогодније за свесветско, свечовечанско братско уједињење; трагове тога налазим у нашој историји, у нашим даровитим људима, у Пушкиновом уметничком генију… Није важно што нам је земља сиромашна, њу је `поробљену сузом својом благосиљао Христ`” (Пусть наша земля нищая, но эту нищую землю “в рабском виде исходил благословляя“ Христос; 298).

На исту разлику између (пост)хришћанског Запада и хришћанског Истока – позивајући се, наравно, на Достојевског – упућује и наш Владимир Станојевић (писао сам о њему овде), у књизи О Русији и Русима (1912). „Несрећа западног човека сва је у томе што он нема братског начела, већ напротив, има начело појединачно, лично” (191). То се види из тога што „европски социјалиста, проповедајући једнакост, увек саблажњава позивањем на корист, говори колико ће то братство донети користи, ко ће колико добити” (исто).

Насупрoт томе стоји руска хришћанска душа у којој „личност, пре свега, треба све своје ја, целог себе, да жртвује друштву”, али таквом које тежи вишим (социјалним или хришћанским) циљевима; и што су те есхатолошке сврхе важније, пожртвовање има да буде тим више „без тражења икаквих права, безусловно” (191).

„Руски народ сам хоће да буде Хришћанин (универзални следбеник Христа – С. А.), да се бори за `понижене и увређене`, за `бедне људе`, за `бивше људе`, за оне `на дну`, да и сам буде разапет на Крсту – за правду, за правичност, за љубав и за Срце Христово” (97; начин писања изворни). Отуда, предвиђа Станојевић читајући Достојевског, „Русији предстоји, полазећи са свог земљишта, да изврши светску мисију, да се крене на нов, широк посао, још невиђен у историји” (191).

И код Владике Николаја имамо разлику између Ничеовог натчовека – који је моћан и јак, изнад морала и обичних људи који су му само средство, и свечовека Достојевског – који је добар и кротак, а који хоће да спасава управо оне најслабије, оне немоћне и болне… „Свечовек је идеал нас Словена, наш сан, наша неизрецива чежња, наша нада, наша збуњеност”, каже Николај. „Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу – но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског“.

Такође, и Солоњевич, на трагу Достојевског и Шубарта, вели да Русија себе види „само као оруђе Господа Бога, изабрани сасуд за очување истините вере, до свршетка векова, и за све народе и људе света. Чак је и 1941. црвена Москва говорила о интересима трудбеника целога света, а смеђемрки Берлин о хинтерланду који ће Немце да снабдева рудама, кобасицама и нафтом” (овде, стр. 279). Руси и Немци – на једној страни вера у апсолутно добро, а на другој у релативну кобасицу[6] (Солоњевич, 280) – то је, средином 20. века, била слика сукоба (пост)хришћанског Запада и православног Истока. Од разматрања Достојевског о Русима прошло је век и по, а од Шубартовог диспута и читавих осамдесетак година. Наравно да се и код Руса штошта променило, а тек код Срба… Но, да ли смо заиста, макар у време Достојевског, били слични Русима? А данас?

Савремени Срби, прихвативши идеологију презентизма – у основи, културрасистичког схватања по коме је данашња генерација паметнија од свих претходних – почесто не схватају величину ранијих нараштаја. Али, заправо, истинско је чудо како су наши преци, у условима у којима су пребивали вековима, уопште остали хришћани и – Срби. Почетком 19. века, наиме, Србија је била земља неписмених сељака. Није постојала ниједна српска школа, нити иједна српска културна установа, ако не рачунамо тек пар манастира. У Карађорђевој војсци, од 25.000 људи, само један је знао да пише. У Правитељствујушчем совјету (1807), од дванаест министара само четири била су писмена (овде, стр. 243).

Свештенство је било готово сасвим неписмено, а од тројице епископа (1831) ниједан није знао да пише (исто). Уочи устанка у Србији (1804), у просеку, на једанаест села тек једно је имало цркву (овде, стр. 201). Свештеници су не само били неписмени, већ су живели и у највећој беди. Један западни путописац забележио је како је видео да свештеник корача на челу погреба „с голим ногама до колена”, а други да је „наилазио на свештенике који су били напола голи и толико мршави да су будили силно саучешће оних који их гледају” (овде, стр. 165). Па ипак, иако су вековима пребивали у тако јадном стању, тадашњи Срби нису дозволили акултурацију. Та маса неписмених сељака и одрпаних свештеника није допустила дехристијанизацију и губитак народног идентитета. Штавише, успела је да сачува чистоту вере и народно име кроз векове.

Када је први руски конзул у БиХ, Александар Гиљфердинг, доспео 1857. међу тамошње Србе, записао је: „Стојећи у мраку манастира Дужи и слушајући молитве као и код нас (у Русији), окружен гомилом припростог света, чудновато одевеног, обријаних глава, с црвеним капама у рукама, суморно сетног израза лица – света који на мене, туђина гледа као на рођеног брата, нехотице сам се питао: како се овај народ у удаљеном и непознатом крају Херцеговине, усред незнања, прогањања и искушења, одржао у крилу православне цркве?” (овде, стр. 171).

Гиљфердинг даље примећује да су неписмени Срби, са свештенством које је у тој мери необразовано „да би се врло лако могло, из незнања, заразити лажном науком”, били потенцијално лака жртва кривоверја, пошто им је, због равнодушности туђинске управе, „свако могао прићи и пропагирати шта хоће” (171). „Шта је сачувало овај народ у чистој вери?”, питао се Хиљфердинг, да би затим одговорио да то може бити само чудновато велика „снага хришћанске љубави, која живи у народу” (исто). Наравно, ту је и снага нашег Завета да се истраје и не одступи, упркос свих искушења. Наш неписмени народ држао се, упорно, снопа истина и норми које је преносио с колена на колено – попут Видовданске етике и Јевросиминог императива – ма колико то било тешко и тражило жртава. И тај народ се очувао и победио, а моћни непријатељи су се, на крају, повукли.

Такође, наш народ је, у југословенској епизоди своје историје, показао и несвакидашњу тежњу ка братству, ка опраштању и забораву злочина којих је био жртва, ка сједињењу с јучерашњим непријатељем, ка одрицању од сопственог интереса или идентитета зарад више целине (зарад идеје о универзалној држави), те ка свеобухватној самозатајности (од политичке, до културне) – а много од тих склоности показује и данас. Тачно је, овај данашњи нараштај слабијег је кова од наших предака. Али, и такви какви јесмо – с компрадорском елитом колонијалних колабораната и народом који је мање-више корумпиран конформизмом и малограђанским (материјалним) аспирацијама – ипак смо остали острво у атлантистичком систему, изван вавилонске ЕУ и левијатанског НАТО-а.

Како год да се узме – скренуо ми је пажњу колега с Филолошког – чињеница је да су готово сви наши суседи пристали на атлантистичке императиве и поунутрили их. Као да само с нама, Србима, и после тридесет година, та повесно највећа и неумољива машина за гутање народа, на овим просторима још има извесних проблема. То је тако било нашом заслугом, било због историјске контигенције, или пак услед деловања каквих дубљих структура/сила. Али, изгледа да овде и даље постоји „већина, невољна да живи клечећи, суочавајући се и пузећи“.

Мислим да део могућег објашњења зашто је то тако лежи и у духу источног хришћанства који се, некако сасвим природно, стопио с најдубљим слојем нашег народног карактера, што ће рећи – с нашим темељним колективним светоназорима и с нашим најопштијим друштвеним вредностима. Нешто од тога препознајемо и у ономе што су, комшије нам, Румуни били средином 20. века, а о чему нас извештава Еуђен Симион у књизи Румунски егзистенцијализам и европска метафизика (2016).

Симион пише о јасном тадашњем осећају дела високе румунске интелигенције да Румуни, као православни хришћани, тешко да могу бити део Запада. Није реч била само о номиналној разлици у религији. Нае Јонеску (1890-1940) сматрао је да је разлика гносеолошка: западни, англосаксонски ум жели свет да сазна како би њиме овладао, док источноевропски, хришћански ум жели свет да разуме, како би открио смисао света и историје – а из чега би докучио и смисао сопственог живота (Симион, стр. 25-26; 34).

Мирча Вулканеску (1904-1952) објашњавао је да Румун види Бога првенствено као вечитог Творца (Биће-које-ствара), због чега свако од нас може да буде само сведок који препознаје и разумева Божија дела (теофанија) и Божије науме (60-61). Вулканеску, стога, верује да је „за румунског човека свет тек књига знакова, трепетник, у коме све ствари и догађаји добијају смисао” (Симион, 63).

Занимљиво је како Вулканеску објашњава појаву која је и Србима добро знана – уживање у противречењу, с изразима у којима се меша негација с афирмацијом: „Е баш да није!”, „Како да не!”, „Да, али…” (српско „Мож` да бидне, али не мора да значи”). То није зато што је Румун (Србин) баксуз или погани контраш, објашњава Вулкансеку, већ зато што он осећа сложеност света и одбија једноставна објашњења или решења (66-67). Румун, заправо, свако коначно објашњење или решење види као, цитира Симион Вулканескуа, „смањење бивства, пад могућности, устаљење само у једном начину бивствовања, обустављање алтернатива” (68).

Иза тог пуког противречења, које је наизглед деструктивно за колективна прегнућа, објашњава Вулканеску, лежи заправо озбиљна животна философија. Румун се инстиктивно љути на свако поједностављивање у објашњењу, на свако брзање у решењима; јер он је поколењима у дијалогу с вечношћу, с целином бивства; и зна да су људски планови ништа у односу на неумитни Велики план који морамо да спознамо (68-69).

То је, по суду Вулканскуа, снажно, културом и традицијом усађено, веровање источно-хришћанских народа да постоји целовитост света и виши смисао дешавања. Реч је о веровању да су догађаји натопљени нарочитим значењима (пошто „Бог човеку и народима непрестано шаље знаке”), а које само ваља разоткрити[7]. Ти знаци, које откривамо домишљањем/препознавањем оног што је иза видљивог, објављују нам и нашу судбину и суштински смисао наше егзистенције – јер, „човек без судбине и није човек” (Симион, 149)

Већину ових идеја, објашњава Симион (111; 113; 115-117), преузео је и даље развијао Мирча Елијаде (1907-1986). Западни човек је, и за Елијадеа, ту дубинску хришћанску метафизику изгубио (Веберово рашчаравање света). Он је потонуо у профано, у материјалистичке и сцијентистичке празноверице (Симион, 130-131). И као што каже Константин Нојка (1909-1987), „Запад се одлучио за маст, а не за културу” (Симион, 133).

Чак и Емил Сиоран (1911-1995), објашњава Симион (157), у својој румунској фази, верује да народи имају своју судбину, те да велике културе могу да имају само народи који су ту судбину препознали. То су пре свега Руси, који имају „монументалну сврху”. Због тога данас (средином 20. века) „сви путеви пролазе кроз Москву” (157). Но, румунски хришћански егзистенцијалисти не мисле ни да је Руска револуција решење. Јер, све су се револуције завршиле тиме да је зло, које је требало уклонити, постало још веће (Симион, 241-242). Мудрије решење било би „да сачекамо, да видимо како ће се ствари разјаснити, да сачекамо да се судбина испуни, мислећи о њој” (Симион, 247).

Да сачекамо… О томе Еужен Јонеско (1909-1994) у Противотровима (1977) каже: „Православна црква је остала ван Историје, али прихватајући Историју. Никада није објавила рат Историји. Није се мешала с Историјом. Коегзистирала је. И стално је правила компромисе с епохом. Никада с небом. Православна је црква сачувала нешто необично, тајновито, чисто, непроменљиво” (нав. у: Симион, 261).

Е то је тај аутентични дух источног хришћанства. Као што каже Шубарт (107-108), западни човек тежи специјалистичком, парцијалном сазнању. Руси, напротив (и остали источнохришћански народи), хоће универзални увид – да разумеју целину. То је стремљење ка целовитости сазнања (Шубарт, 110): Енглез не види у историји никакав дубљи план; историју за Енглеза праве људи – попут њега, који прави машине и путеве (Шубарт, 242); међутим, Рус чим мисли о историји одмах почиње да мисли – о Богу; и о његовом Плану; православни хришћанин је уверен да План постоји. Отуда, за православне не може да постоји философија историје без божанског домостроја (οἰκονομία; Шубарт, 118-119).

И док се Западњак, примећује Шубарт (115), осигурава за све и свашта, православни хришћанин не мисли ни о пожару, ни о саобраћајној несрећи, ни о тучи (граду). Он се узда у Бога. А деси ли се несрећа, он одмах тражи неки виши (дубљи) смисао. Он одбија да тај смисао повеже с губитком новца. Јер, порука коју може да ишчита из несреће за православног је већа од свих пропалих рубаља.  Да ли су ови увиди из 19. и 20. века актуелни и у првој половини 21. столећа?

Дубока разлика између (пост)хришћанског Запада и хришћанског Истока[8] види се и у снази непријатељства које Запад и даље гаји према Русији. Непромењена је та упорна тежња Запада, баш као и средином прошлог века, да разори Русију. О томе сам раније већ опширније писао (2018), те немам шта нарочито томе да додам. У међувремену смо имали изјаву уредника британског магазина Економист да се „привреда Русије темељи на непоштеним приходима (?!) од вађења и продаје природних ресурса” (због чега их, ваљда, треба глобализовати?), као и чланак у утицајном листу Хил, у коме је објашњен концепт „контролисаног распада Русије“ (?!).

Али, то је већ познат, столетни континуитет антирусизма. Такође је, на чисто политичком плану, добро уочено да, штагод да Русија помирљиво уради, Запад од Кремља заправо очекује само једно – потпуну предају. „Москва би могла Украјини да врати Крим, да допрати њене трупе у Донбас, и да обеси Асада на бандеру у Дамаску”, пише Џ. Џ. Џатрас. „Али, санкције би и даље остале, биле би чак и постепено појачане. Русофобни импулс који контролише америчку политику, наиме, не потиче од тога шта су Руси учинили, него ко су. Russia delenda est! Непријатељство према Русији није средство за одређени циљ – оно јесте циљ“.

Дакле, проблем је ко су Руси, не шта они раде. И вероватно бисмо већ били сведоци атлантистичког нуклеарног напада на Русију, да Москва није, у међувремену, развила нова оружја тоталног уништења. Те да није јасно ставила до знања да је одлучна да их употреби. То је она чувена Путинова реченица којом је подвукао да ће сваки напад на Русију значити уништење свих: „Чему свет, ако нема Русије?” (Зачем нам такой мир, если не будет России?). Пошто се тако Русија, тренутно, спасила да не буде растргнута, и други непокорни народи добили су прилику да не буду брзо самлевени. Међу њима и Срби.

И када размишљамо о нашој историјској улози и судбини, видимо, још једном, понављање обрасца раног упозорења и предстраже. „Ситуацију је најпре променило брутално НАТО бомбардовање Србије”, објашњава Солжењицин пост-Јељциновски преокрет у Русији. „Уцртали су (натовци – С. А.) црну, неизбрисиву линију – и, то би било поштено рећи, у свим слојевима руског друштва” (овде, стр. 81). И Путин се осврнуо на то у којој мери је бомбардовање Србије утицало на отрежњење Москве од вере у поштени однос Запада према Русији: „Добро је познато чиме су нам узвратили – ниподаштавањем наших националних интереса, подршком сепаратизму на Кавказу, заобилажењем СБ УН, бомбардовањем Југославије, инвазијом Ирака…”.

„Генеза Путинове моћи је напад НАТО на Југославију“, уочава се и у једном коментару Вашингтон тајмса. „Руси дуго памте; и то никада нису заборавили. Тај нови, самоуверени војни савез, који на њиховој граници може да ради шта хоће, узнемирио је Кремљ. Често је, током вечере с руским пријатељима у Москви, разговор скретао ка политици и томе како је НАТО једнострано поступио према Србији. Ако оставимо моралност овог питања на страну – то је гледиште тачно”. Отуда и уверење да су Срби, и овога пута, „бранећи своју земљу и голи живот, примили на себе први удар. Задржали су Звер десет година у балканском лавиринту. Омогућили су урушеној Русији да се прибере и подигне са колена. `А кад је Русија жива и стоји усправно, све је на овом свету другачије. Спасоносна равнотежа чини се могућом`”.

Ми јесмо као народ, тренутно, изгубили готово свако самопоуздање и самопоштовање. Томе су допринели како порази у ратовима деведесетих, затим деценију дуге санкције и разарајућа приватизација (која је нанела више штете него ратови и блокада), али и данашњи колонијални положај Србије, а који подразумева доминацију идеологије самомаргинализације и аутовиктимације. Но, ако погледамо трезвено, у тим ратовима нисмо се тукли с Хрватима и Албанцима већ с целом Империјом[9], а од пошасти неолибералне приватизације спасла се, на истоку Европе, тек Белорусија (и делимично Словенија). С друге пак стране, ми по много чему јесмо колонија, али не и по темељном духу народа, односно, по дубинском немирењу с таквим положајем.

Знам да је многе од нас, не само због аутоколонијалне пропаганде, опхрвала малодушност и скепса у погледу способности и спремности нашег народа да се бори и да пружи отпор. Али, ако већина мушких читалаца овог текста припада групи која на овај начин подучава своје синове – а не знам зашто ми се чини да је некако и даље тако – ми као народ још увек нисмо изгубљени:

„Сине мој, постоји једно сасвим једноставно, човечанско правило које каже: када дође тај час, ма колико год да то страшно за Тебе било, мораш да узмеш пушку и да станеш у строј. И у томе се, драги сине, разликују мушкарци, од оних који су једноставно – пизде.

 

Аутор Слободан Антонић

УПУТНИЦЕ:
[1] Рецимо, о раширености употребе соме у америчкој елити, глумица Меган Фокс – која и сама признаје да је пробала све дроге осим кокаина – каже: „У клубовима (у Холивуду) сви су на дрогама. Познате особе не покушавају ни да сакрију ту чињеницу, осим ако неко у њиховој близини нема фотоапарат. Знам отприлике петоро људи који никада нису конзумирали кокаин – а ја сам једна од њих” (овде, 10. август 2007, стр. 24).
[2] Биo je ожењен Вером, русификованом мојсијевком из Летоније, аристократског порекла и високог образовања.
[3] „Енглез није уметник, није мислилац, није војник – он је трговац. Он не тражи ни славу, ни истину, он само иска – добит” (Шубарт, овде, стр. 241).
[4] „Видимо како Немци увек делују исто, у XX веку раде исто што и у IV веку” (Солоњевич, овде, стр. 110) – оробљују ког стигну. И кад су рушили Рим, и кад су рушили Византију (117), и кад су у XII веку освајали Прибалтик, па и сад, када у XX веку освајају Европу, Немци раде исто: побеђене бацају у ропство или их немилосрдно пљачкају (Солоњевич, 119). Али, такви нису само Немци. Карло Велики робио је Бургундију, Шпанци Холандију, Енглези Ирску, а Хитлер Пољску, Белу и Малу Русију… (Солоњевич, 98; 101). Британска колонијална управа глађу je побила преко 60 милиона Индуса (овде), а из Индије извукла 45.000 милијарди долара.
[5] „Енглез види свет као фабрику, Француз као салон, Немац као касарну, а Рус као цркву. Енглез хоће плен, Француз славу, Немац моћ, а Рус – да се жртвује. У односу спрам ближњег, Енглез хоће да профитира, Француз да импонује, Немац да командује, а Рус – неће ништа” (Шубарт, овде, стр. 308). То је зато што је он „човек љубави и слободе”. Рус , наиме, само хоће да је слободан; па, онда – нека и свако други буде слободан.
[6] Руси западњачке материјалисте често зову „кобасичари“ (колбасники); нарочито то налазимо код Достојевског (види: Шубарт, 115).
[7] Сиоран, рецимо, верује да је Бахова музика јасан, Божији знак да Он постоји (овде, 174-175).
[8] Социолошки подаци о данашњим разликама у религиозности запада и истока Европе – због чега је и оправдано говорити о (пост)хришћанском Западу и хришћанском Истоку – могу се погледати овде (стр. 99-115).
[9] Због деловања (ауто)колонијалне пропаганде, пристали смо на парцијализацију ратних збивања на: „рат у Словенији (1991)”, „рат у Хрватској (1991−1995)”, „рат у БиХ (1992−1995)”, „сукоби на Косову (1998−1999)” и „НАТО бомбардовање (1999)”. Међутим, свако ко има мало историјске свести разуме да је ипак реч о истоврсном дешавању, једном историјском догађају – тзв. српском рату Империје. „Ако `ратове деведесетих` посматрамо са становишта Вашингтона, видјећемо да је у ствари Атлантска империја водила рат против Срба, један рат, који је у етапама трајао од првих сукоба у Словенији до закључења Кумановске капитулације. Империја је водила рат, а Хрвати, Бошњаци, Шиптари били су њени сателити. Империја је водила свој рат, у интересу ширења, а само је стратегију и копнену подршку мијењала према потреби и околностима. Пробој Посавског коридора, пад Книна, битка на Кошарама – само су различити бојеви унутар једног истог рата”.

 

Извор Стање ствари, 15. новембар 2019.