Слободан Антонић: Србин као имбецил
Свој утисак о протеклим изборима стални коментатор Peščanikа сажео је у реченицу: „Режим је јуче практично поново прегазио опозицију“ (овде).
Тај осећај тешког пораза, код нашег урбанлука изазвао је нови талас аутошовинистичке хистерије.
Бојан Пајтић рекао је да „инфантилном делу популације демократија представља само терет“ (овде), а Срђан Драгојевић да у Србији „грађани једноставно демократију – не желе“ (овде и овде).
Други коментатор Peščanika опсетио се Андрићеве мисли „о затрованости духа балканских народа који као да умеју само или да трпе или да чине насиље“ (овде), а омиљени гост N1, Срђан Лукић, оценио је да је „Србија болесно друштво и ту на жалост нема помоћи“ (овде).
Весна Пешић је објаснила да „Србија има само једну идеологију већ 30 година – отровни национализам“ (овде), а Анђела Рувидић, као 10. на листи НДМБГ за бг. изборе и 44. за парламентарне, лајковала је прижељкивање да становници Горњих и Доњих Недељица, јер су гласали „погрешно“, помру од рака (овде).
Један твитер коментатор написао је да је „просечан IQ у Србији 89 – то је физиолошка тупост“, те да код нас „просечан гласач зазире и има аверзију од знања“ (овде). Тиме је на изборе 2022. применио занимљиву теорију коју је тек пар дана раније формулисао мој уважени колега Јово Бакић:
„Ми имамо о-о-озбиљне проблеме. Ти озбиљни проблеми су овде (показује на мозак). Тестирање интелигенције у Европи говоре да је Србија само испред Црне Горе и Албаније. То је квоцијент 89, што значи испод онога што је просек за човека. Већ улазимо у домен дебилитета! Као социолог сам увек склон да тестирање интелигенције узимам с резервом. Али, ако повежете квоцијент интелигенције с дешавањима у привреди и у друштву онда видите да то заправо можда и није бесмислено. Ми морамо да видимо у глави нашој шта је“ (овде, 56:33-58:08; овде).
Атлантистички медији нас подучавају како је, тобоже, научно доказано да је „низак квоцијент интелигенције уско повезан с расизмом, хомофобијом и конзервативним идејама“ (овде). Тако ова Бакићева теорема о дебилитету Срба сасвим лепо објашњава „изборни заокрет у десно“ (овде).
Ех, шта бисмо ми без наших интелектуалаца, да нам још једном отворе очи како смо народ фашиста и имбецила…
Срећом, ту је Стеван Дојчиновић (овде), уз подршку Балше Божовића (овде), да се критички запита: „Хоће ли сад демократски део опозиције, након овог изборног пораза, коначно престати с покушајима да се додвори десничарима?“
Тако је! Да се призна независност Косова и геноцид у Сребреници, да се појачају колумне у Danasu, још више Дашка Милиновића и Грухоњића, Кишјухаса и Биљане Лукић, још Чонградинке и Кесића, па да се сними још 254 епизоде „Јунака доба злог“ о томе како попови не плаћају порез – и Вучић је готов!
Нереална очекивања од избора подигнута су, између осталог, и Ђиласовим позивањима на некаква истраживања јавног мнења, по којима његова коалиција у Београду осваја 25,7% (добила 21,2%), а НДВБГ 11,9% (добили 10,7%; овде 2:59), док листа Маринике Тепић у Србији наводно има 27% (добила 14%), а Понош на председничким изборима узима чак 28,5% (добио 18,4%), при чему од „700.000 неопредељених“ њих 80-90% су „за Поноша“ – због чега, уверавао нас је Ђилас, „Вучић не може да добије у другом кругу“ (овде).
Ђилас је чак био толико агресиван с овим својим сондажма, да је самоуверено ниподаштавао истраживаче који су имали другачије резултате. Ђорђу Вукадиновићу ругао се да „не може да се определи да ли је истраживач, аналитичар, политичар, Влах или Србин“, исмевајући његов налаз да СНС у Београду има више од 36% (добио је 38%), а да ће СПС узети 9% (добио је 7%) – јер је, по Ђиласу, „СПС у Београду на граници цензуса“ (овде).
Таквим наступом Ђилас је код дела публике створио нереална очекивања. Један Peščanikov коментатор озбиљно је очекивао „да би победа опозиционог кандидата у другом кругу сасвим извесно ретроактивно утицала на однос снага створен парламентарним изборима“, те да би опозиција онда чак могла да формира и владу (овде). Бобан Стојановић сличан преокрет видео је у победи опозиције у Београду (овде), а свакако најбољи био је Зоран Пановић, који је оштроумно проценио да је „на Песми за Евровизију дошло до изненађења, па може и на изборима да дође“ (овде). Nova.rs је, у том смислу, дала свој обол фантастичним насловом: „Констракта о томе да ли њена победа значи потенцијалну смену власти“ (овде).
Треба знати да је наводно удварање „демократске опозиције“ десници изгледало тако што је Јанко Веселиновић, један од челника Ђиласове коалиције, оптуживао „супруга Милице Заветнице да је близак СНС-у, да добија послове од државе, преко ЕПС-а и близак је групи навијача Црве Звезде“, а „Јовановић из ДСС-а је у канџама Службе“, јер му је „Селаковић био у Комисији за избор у ванредног професора“ (овде). За Александра Оленика чак и Владета Јанковић је био „наметнути клеронационалиста који је правдао атентат на Ђинђића“ (овде)
После избора, управо у тренутку преговора с „десницом“ о преузимању Београда, наша другосрбијанска Грета Тунберг (Дабрица) изјављивала је „да би сарадња с десницом значила да је поверење бирача коалиције `Морамо` изневерено“ (овде) – јер је њена лозинка у кампањи, нормално, била „суочавање с истином ратних деведесетих“ (овде). Стеван Филиповић, Поношев саветник у кампањи, тврдио је да су Заветници, Двери и ДСС „Вучићеви БИА-неонаци пројекти“ с којима не треба имати ништа (овде). А ноторни Blic објавио је чланак под насловом: „Ко је Милица Заветница“, и поднасловом: „Отац јој је био ратни извештач, на свадби јој певао Амфилохије, а лепила је језиве плакате на просторије НДВБГ“ (ти „језиви плакати“ биле су налепнице „Страни агент”; овде).
Ех, како би то тек изгледало да се наша „демократска опозиција“ и „демократска јавност“ нису удварали „десници“?
За мене су прави победници избора били овдашњи колонијални (луксембуршко-вашингтонски) медији и структуре које стоје иза њих. Успели су готово све своје штићенике да убаце у скупштину – од Маринике Тепић и Јанка Веселиновића, преко Небојше Зеленовића и Радомира Лазовића, до Томислава Жигманова и Александра Оленика. Истина, недостајаће ми Добрица и Дабрица, али овај свет је сурово место, далеко од савршенства.
Посебна прича су наши „десничари“ и њихово проклизавање на клацкалици између СНС д.о.о. и НАТО фаланге. Њихове програмске разлике биле су незнатне, али су од једне листе бежали као ђаво од крста (о чему други пут). Имајући то у виду, добро су и прошли.
Знатан део наше политичке елите изгледа да мисли оно што је Јово Бакић храбро изрекао – да су српски бирачи дебили. То потцењивање, практично, води до непрестаног обнављања и учвршћивања нашег колонијалног положаја, из ког никако да се извучемо.
Али, Срби нису имбецили. Само су трпељив и не много захтеван свет. До оне тачке када калаштуре и фићфирићи из елите, било стране или овдашње, не претерају с исмевањем његове сиротиње, његове вере и његове доброте и пожртвованости…
