Слободан Антонић: Срби или „локалци”
На Казанима су поставили споменик побијеним Србима на ком не само да се они еуфемистички називају „убијени суграђани“ (овде), већ нема ни наговешатаја ко су убице – 10. брдска бригада Првог корпуса тзв. Армије РБиХ, Мушана Топаловића Цаце.
На споменику на Маркалама, наравно, стоји: „На овом су мјесту српски злочинци убили 67 грађана Сарајева”.
Исто тако, на Вијећници пише: „На овом су мјесту српски злочинци запалили националну библиотеку БиХ“.
На споменику у Тузли пише: „На овом мјесту је српски фашистички агресор гранатом прекинуо 71 млади живот“.
У Сарајеву постоји још двадесетак таквих, национално идентификујућих спомен плоча (овде), а у БиХ ко зна колико.
Међутим, док су „српски злочинци“, судећи по бх. споменицима, уредно и редовно убијали Бошњаке, на Казанима су, ето, дошли некакви незнанци, па побили „суграђане“.
Брисање идентитета Срба као жртва пракса је још из доба СФРЈ. Рецимо на Гаравицама, где су усташе поклале преко 12.000 Срба, подигнут је споменик без податка ко су биле жртве, колики је њихов број и ко су били џелати (овде). И данас у Википедији, за тај споменик стоји: „дедицатед то тхе 12,000 цивил Нази вицтимс” (овде).
Уосталом, и јасеновачки „камени цвет”, подигнут на затрављеном стратишту, хладно је неутралан и апстрактан, баш згодан да се наоколо пуштају змајеви и пикникује, све у име „победе живота“.
Политика је јасна:
• када су Срби жртве онда – „гледајмо у будућност“, „убице немају националност“, „жртва је пре свега човек“, бла, бла…;
• а када су Срби починиоци онда – „истина се мора знати“, „суочимо се с прошлошћу“, „ништа без катарзе“, „школе и екскурзије обавезно“, „за све је крив српски национализам“…
Очигледно се ради се на томе да Срби чак ни на нивоу језика не могу да буду жртве. У хрватском филму Дневник Диане Будисављевић, о страдању српске деце у НДХ, у првих четрдесетак минута уопште се не помиње реч Срби (овде). Јевреји су Жидови, Хрвати су Хрвати, а Срби су „православци“.
У целом филму, који говори о страдању деце једног народа само зато што су из тог народа, његово име помиње се свега шест пута (исто). Као да сте снимили филм о Аушвицу, али сте Јевреје упорно звали – „мојсијевци“.
Тај језички модел све више се прихвата и у Београду. На Н1 Југослав Ћосић за поменути филм каже да је он о „Аустријанки која је из усташких логора спасила више хиљада деце православног порекла“ (овде 0:52).
Православног порекла?!
За Н1 је и Рација, мађарски геноцид над Србима и Јеврејима, „фашистички злочин у Војводини – 4.000 убијених и под лед бачених Новосађана“ (овде). Дошли неки фашисти па побили Новосађане, ето…
Амерички амбасадор у Београду, полажући венац на овдашњи споменик српским, јеврејским и ромским жртвама Старог сајмишта, написао је: „Са циљем да етнички и расно очисти окупиране земље, нацистички режим је починио незамисливе злочине над Јеврејима, Ромима и Словенима широм Европе током 2. св. рата“ (овде).
Над Словенима? Да, београдски споменик је побијеним Словенима који су живели негде између Хрвата и Бугара, како им оно беше име…?
А што не написа – злочине над Семитима и Индоаријцима?
ФХП: „25. августа 1995. у засеоку Грубори припадници Специјалне полиције Хрватске убили су шест мештана“ (овде). Данас: „У том логору (Јасеновцу) фашистички усташки режим брутално је убио више од 80.000 људи“ (овде).
„Православци“, „мештани“, „Словени“, „људи“… све, све, само не оно једино због чега су ти људи побијени…
Јер, како нам је лепо објаснила стручњакиња са ББЦ НЕWС на српском: „Када се на Јасеновац буде гледало као на производ историјских околности, а не као на зло које је починио [хрватски] народ, грађани више неће моћи да буду плен националистичких политика које деценијама потресају Балкан” (овде).
Значи, Јасеновац није „зло“, него тек „производ историјских околности“, мир, мир, мир, нико није крив… Али, Маркале и Тузла – е, па мора „српски злочинци“, јер за све је крив српски национализам, шта ту има да није јасно?
Срби морају да су мањи од маковог зрна, толико мали да ни име не ваља да спомињу. Данас оно мало сарајевских Срба што их је преостало, у тој мултикулти средини – због које бг. грађанери секу вене – могу да живе само као „православци“ (овде). Снежана Чонградин сасвим озбиљно позива косовске Србе „да коначно почну да живе и раде са својим сународницима, косовским Албанцима“, али под условом „да не форсирају националну припадност као услов за тај суживот“.
Албанци да буду Албанци, а они грађани Косова – шта фали?
У Београду је сасвим нормално да Привредна комора Србије рекламира економски патриотизам (акција брендирања „Чуваркућа“) тако да у слоганима баш ниједном не употреби придев српски – „Бирај плодове наше земље, нашег сунца, нашег неба, наших људи…!“ (овде), а у спотовима да не употреби баш ни један симбол Србије или српског идентитета (овде и овде).
Нас су све прогласили злочинцима, а пристанак на ту стигму за све у Србији (осим за себе, наравно) даје, упоорно и са слашћу, привилегована каста другосрбијанских селебритија.
Нама је Тарас Кермаунер отворено рекао: „Ви Срби сте као народ колективно одговорни за злочине последњих година“ (овде). Међу Србима је, каже он, реч о „90 одсто појединаца који су одговорно планирали геноцид – и потом сте заједно формирали став и вољу и акцију Срба као народа“ (исто).
Зато је србождерство третман на који се морамо навићи. Како каже Марко Вешовић „кроз Србина не види се више човјек“ , то мора бити уклоњено јер „бити Србин – та ријеч у устима уљуђенога свијета постала је нешто као назив пилуле за повраћање“ . Такав став није никаква „антисрпска хистерија“, каже он, то је чиста и једина „истина“, „јер, истину, данас у Босни, говоре искључиво србождери“ .
Они хоће да нас нема, да овде живи неко „затечено становништво“, неки „локалци“, не народ, са државом и културом… Немамо другог избора сем да се бранимо, не можемо чак ни да се предамо, јер прошли пут кад смо им се дали на милост и немилост двојица су читаво село водили до јаме… Немамо другог избора сем да се боримо, како знамо и умемо, а да њихову пету колону срамотимо, лажи да исмевамо, змију у главу да бијемо…
Па да видимо ко ће овде на крају да претекне – „мештани“ или Срби.
[1]„Марко Вешовић, црногорски пјесник из Сарајева у Хрватском и бошњачком тједнику“, Вјесник, 10. листопад 1994, Загреб, прештампано овде, 191-192; навод је на стр. 191.
[1]Марко Вешовић, „Ти још кољеш Кољевићу, а ја сам вазда био слободан“, Вјесник, 19. вељаче 1994, Загреб, прештампано овде, 160-164; навод је на стр. 163-164.
[1] Исто ,стр. 161.
