Слободан Антонић: Реални vs. радикални квислинзи

Одмах је уочено да је „рат режима и НВО баба због мурала“ за обе стране win-win ситуација.

Овдашњи НВО сектор тиме показује свом великом белом господару да му је увек уз ногу, у борби с „народом болесним, који се не либи ходати по ножу геноцидности“ – следе нови угојени грантови, урраа!

Режим пак добија још мало патриотског вилинског праха с којим прекрива гурање земље у још дубљи колонијални положај – већ се стигло до субвенције ЕУ фирмама од 144.000 евра по раднику, а кад се још мало задужимо прећи ћемо и 200.000 евра – што да не, права ситница, све за страног инвеститора!

Наши НВО селебрити званична су авангарда „грађанске“ опозиције у Србији (овде) и већ су писали св. оцу Бриселском да „снажно подржи прогресивне реформске снаге и онај део цивилног сектора који деценијама промовише приоритет чланства Србије у ЕУ“ (овде) – читај: „гивми маста долар плиииз“.

Разлика између наше тротинет опозиције и режима је да су обе стране аутоколонијалне, само што је власт реална, и познаје расположење народа, па зна шта може а шта не, док је опозиција радикална, у својој идеолошкој залуђености, па не хаје шта народ мисли, рачунајући на некакву коњицу с Шесте флоте у финишу.

Просто је невероватно колико овдашњи селебрити пастири отворено призивају странце да нас „уљуде“, претећи насиљем свима који другачије мисле. Њихов основни аргумент је да „Србија нема капацитет да се сама упристоји и зато јој је потребан оквир споља“, односно да „овде мора споља да се наметне цивилизација“ (Иван Виденовић, овде), или да ће се „грађанке и грађани Србије одрећи ратова (…) само под спољним притиском“ (Динко Грухоњић, овде) – то сам и ја схватио кад је ономад Милојко из Вуконе, сахрањен на пример данас, сутрадан устао из гроба и дошао на свињокољ код Момира с речима: „Мора да се коље“…

Смешно ми је колико се наше селебрити пахуљице самоафицирају насиљем – што су пахуљастији, то су насилнији (истина, само на речима).  Мој фаворит свакако је Дарио Хајрић, кога непрестано зову на N1 да кометарише све, од пингвина до Мише Вацића (овде). Човек се залаже за „потпуно одсуство милости кад дође време за реваншизам“ (овде/овде) – не знам како то замишља човек његове конституције, он да прави спискове, а USA маринци да трпају у камионе, шта ли?

Биљана Србљановић се пита „како се коначно не нађе неко да том пробисвету“ – мислећи на Капетана Драгана – „налупа чврге и торпедира га назад у родну Аустралију“ (овде), показујући исту ону страст као и када је „као студент I године дранатургије и члан Белих Орлова, у кожном мантилу, мартинком ударала врата мензе на ФДУ и викала: `Ви овде једете и пијете док наша браћа у Славонији гину!” (овде).

Уопште, баш је згодна та страст којом Србљановићка поздравља цензуру „глупих, ружних, вулгарних, граматички и правописно нетачних, али и опасних речи“ (овде), или којом објашњава да одбија сваки разговор са „српским националистима“ јер за њу „да би се кандидовао за било какво мишљење о било чему, мораш знати барем два светска језика“, јер ваљда ко не зна француски она „нема шта да разговара“, „то је просто елементарна ментална хигијена“ (овде).

Свиђа ми се и страст којом Горан Јешић позива да „РТС треба првом приликом запалити, срушити до темеља и узорати“ (овде), залажући се за „концепт гашења сваког Јавног сервиса у Срба наредних 50 година“ (овде). Заправо, свиђа ми се како наше пахуљице фантазирају да „кад падне власт (…) оно чудо код железничке, нек је Немањић по сто пута, има вала да лети у ваздух“ (Драган Поповић,овде). Недостаје још само тачан распоред ко и како минира, ко прави спискове, и шта је план, да ли се српски нациЈоналисти само кастрирају, или ипак депортују у Гвантанамо…
И сад једно непопуларно мишљење: читава ова каста привилегованих антифанти „сматрача“ и „активиста“, која је у легионима запосела медије, културу и политику, прави је и главни кривац за пропадање демократских установа у Србији. Нису се смиривали док нису уништили најпре ДСС, а онда и ДС, а сада кукају што су остали насамо с „диктатором Вучићем“.

И сад једно непопуларно мишљење: читава ова каста привилегованих антифанти „сматрача“ и „активиста“, која је у легионима запосела медије, културу и политику, прави је и главни кривац за пропадање демократских установа у Србији. Нису се смиривали док нису уништили најпре ДСС, а онда и ДС, а сада кукају што су остали насамо с „диктатором Вучићем“.

Само у једној емисији Пешчаника као „фашистички“ проглашен је цео ДСС („фашистички ДСС“), док су, као „фашисти“ и „лудаци“ именом и презименом наведени: Војислав Коштуница („ми том фашисти…“), Владета Јанковић („још већи лудак од Коштунице“) и Милан Париводић („потпуни фашиста“, „из њега излази такав фашизам“). За Коштуницу, Владету и Париводића свашта се може рећи, али баш да су фашисти…?
Пошто су медијски и политички уништили „некооперативни“ ДСС, извикали су Тому и Вучића за „евроатлантску десницу“, која ће се, лепо и „демократски“, такмичити с ДС ко ће више издати на путу у Свету Европску унију. Треба ли да подсећам да су 2012. Николића подржали и Весна Пешић и Наташа Кандић (овде 71), а да је Никола Самарџић још 2018. писао, уз само малу ограду, да „након Ђинђићевог убиства, ЛДП политику може реализовати само Вучић“ (овде).

Они, заправо, никад нису ни рачунали на друштвени дијалог, парламентаризам или демократију, већ само на бриселску бирократију и  НАТО чизму. Били су и остали тек „плаћена елита која, с пеном антисрпског беснила, као троглави Кербер, вреба да дискредитује и раскомада све што се усуђује да мисли“ (А. Ламброс, овде).

Денунцирајући да „у свакој пори српског друштва живи фашизам“ (Драган Бурсаћ, овде), они данас очекују да империја с хиљаду војних база закључи како је „Србија једини проблем на Балкану“, па да дођу да нас улогорују, а њих да нам поставе за капое.

„Нема мира док Србија не буде војно поражена“, рекао је још пре четврт века Срђа Поповић , „бомбардовање Србије 1999. (…) сувише је рано прекинуто“, додао је, нешто доцније, и Никола Самарџић (в. овде). После недавне представе с муралом, Кокан Младеновић егзалтирано је написао: „Ви нас терате у герилу и добићете герилу! До победе! Je suis Аида Ћоровић!“ (овде). Они воле да набију титовку и певају „По шумама и горама“, али ће ипак сачекати, све уз барјаче на пруге и звезде, да неки други мушкарци умарширају у Београд.

Не зна се шта је горе – колонијална управа или њена опозиција. Нашим небом господари црно сунце скоројевићке подлости и злобе вечитих паразита.

Да ли је могуће да се не можемо сложити само око две истине:

1.    Срби нису фашисти;
2.    (Шредер Ђинђићу) „Србија никад неће бити део ЕУ“;

И може ли то бити вододелница између нас и њих после које ћемо почети истински да се договарамо?

---

„Срђа Поповић, београдски одвјетник који се не смије вратити у Србију, у САД добио политички азил“, Vjesnik, 21. 10. 1994; прештампано овде, 196-197; навод је на стр. 197.

Текст Слободана Антонића Конасзавадизам прочитајте ОВДЕ. Све колумне Слободана Антонића прочитајте ОВДЕ.