Слободан Антонић: Позив на геноцид

У неколико наврата сам већ писао да се на Западу жели распарчавање Русије – и пре самог (прокси) рата НАТО с Русијом (овде), а поготово како је рат у Украјини почео (овде). Ипак, увек ме изненади бруталност и отвореност с којима се тај циљ истиче.

Најновија објава потиче од нашег старог знанца, Џона Болтона, представника „дубоког естаблишмента“ у Вашингтону. Он каже да ће се рат завршити „рушењем режима Владимира Путина“, после чега ни „фрагментација Руске Федерације, посебно источно од Урала, више неће бити незамислива“ (овде).

Оно што је, међутим, ново јесте Болтонов позив Кини да и она узме део Сибира. „Пекинг несумњиво посматра ову огромну територију која садржи непроцењиво рудно богатство. Значајни делови овог региона били су под кинеским суверенитетом све до 1860, када је тзв. спољашња Монголија, укључујући и пространу обалу Пацифика, препуштена Москви. Неконтролисан слом Русије могао би да обезбеди Кини директан приступ Арктику, укључујући и Берингов мореуз, који је окренут према Аљасци.“ (овде)

Главни стратешки циљ Запада

Оставимо по страни настојање да се Кина, оваквим мамцима, окрене против Русије. Реч је о још једној потврди онога што је Путин назвао главним стратешким циљем Запада – да се распарча Русија, а од Руса направе „Московљани, Уралци и други“ (овде). Или, како је то приметио В. Небензја, амбасадор Русије у УН: „Ми смо знали да русофобија постоји у недрима Европе, али нисмо ни слутили колико је она велика. Она није ограничена само на манијакалну жељу да се Русија порази на фронту у Украјини, већ ЕУ сада полемише како најбоље да распарча и уништи Русију.“ (овде)

Запад, такође, систематски пумпа украјински шовинизам, као и све сецесионистичке национализме унутар Руске Федерације, не би ли преко њих ослабио, поразио и разбио руски народ и државу. Ти шовинизми сада нарастају до отворених најава истребљења Руса.

Позната је изјава Михајла Подољака, саветника из кабинета Зеленског: „Јединствена шанса, када је све могло да се реши веома брзо и безболно, била је током првих три до шест месеци сукоба (рата у Украјини – С. А.). Тада је било могуће једноставно физички очистити много проруса, док је то данас мало теже. Али опет кажем – ‘мало теже’, а то не значи ‘немогуће’.“ (овде)

Подољак је ових дана објаснио и шта ће бити када Украјина поново заузме Крим. „Не треба постављати питање како вратити Украјину на Крим, тамо је потребно искоренити све руско.“ („треба викорінити все російське там“ (овде; срп. изв. овде).

Подољак, најпре, очекује да „ове трупе (РФ) оду (с Крима) заједно са народом“, а онда би се приступило темељној дерусификацији преосталог становништва. „Нико на Криму неће имати право да захтева: ‘Желим да читам модерну руску књижевност’, Достојевског, Јесењина, ‘Желим да говорим руски’, ‘Хоћу да гледам руске филмове’. Ко год на Криму не буде желео да живи по законима и прописима Украјине, мораће добровољно да оде.“

Подољаку је јасно да ће „руски свет бити тешко очистити“ („вичищати русский мир буде важко“), али сматра да Украјина на Криму једноставно „мора искоренити све руско“ („маємо викорінити все російське“; овде).

Политичка фикс идеја америчке елите

То је оно што ће чекати Русе и у осталим патрљцима рашчеречене Русије. Тамо ће локални шовинизми послужити само као инструмент атлантистичког империјализма.

Србима је тај модел одавно познат, гледамо га и данас у Хрватској, БиХ и на Косову. Лепо је то уочио, још почетком деведесетих, Милорад Павић, када је рекао да је на делу „захуктали геноцид над припадницима цивилизације источног хришћанства“ (овде 107).

Недавно је објављена књига Драгана Павловића, нашег интелектуалца који је дуго живео на Западу и оснивача часописа Dialogue (Париз), а чији је наслов Амерички поход на Русију (2022). Он сматра да су „САД, нарочито после 1945, себи ставиле за циљ уништење Русије“ (1-2). Лозинка „Русија се мора уништити“ (РМУ), током времена, постала је политичка фикс идеја америчке елите, „апсолутно луда преокупација САД и њихов опсесивни нагон“ (6), „параноидна, потпуно луда опсесија“ (118), наткриливши све друге политичке вредности (3-4).

Тако је у САД настао владајући „кориговани модел фашизма“, који Павловић назива и „милитаристички и економски интегративни тоталитаризам“ (МЕИТ; 2-3). Управо тоталитаризам, генерисан из ове фикс идеје, успео је да до наших дана готово сасвим уништи америчку демократију (2; 140-144).

Фиксација САД на Русију, која постоји више од пола века, дошла је не само због нуклеарне моћи СССР/Русије, већ и због големих ресурса ове земље. У расправама из шездесетих и седамдесетих година вођеним у САД, на које се Павловић позива, „централна идеја је била да је Русија заузела огромну територију и да нафта и други вредни минерали, гас итд. испод те територије треба да припадну свима (а посебно САД)“ (118).

Пут натопљен крвљу

Павловић даље каже да су управо због ових опсесија САД водиле „најагресивнију спољну политику која је икада постојала у историји“ (71), са преко стотину ратова (6; 130-140), те да је „пут спољне политике САД био натопљен крвљу“ (71) – само у Вијетнамском рату је убијено више од два милиона људи (70-71). Али, „већина ратова које је Америка водила свуда по свету изгледа да је имала увек само један централни стратегијски циљ: опколити Русију земљама сателитима САД или ускратити Русији везе са околним државама“ (119).

Аутор наводи бројне изворе (119-121) који показују да су „све америчке ‘политике’, из периода различитих председника, истицале јавно или тајно намеру о финалном уништавању Русије“ (119). Ова „луда опсесија“ (118) учинила је САД фактичким настављачем нацистичке источне политике.

Павловић у том смислу цитира Хајнриха Химлера који је рекао:

„Када се бавимо народима на Истоку, морамо се побринути да у што већој мери препознамо различите народе међу њима и промовишемо их. Дакле, поред Пољака и Јевреја, Украјинаца и Белоруса, ту су и Горалци, Лемки и Кашуби. Ако се негде другде могу наћи још неки фрагменти народа, узећемо и њих. Оно што желим да кажем јесте да ми не само да имамо највећи интерес да не обједињујемо народе с Истока, већ напротив желимо да их поделимо на што више делова и парчића. Али, чак и унутар самих народа, ми нисмо заинтересовани да их водимо ка јединству и величини, или да их учимо националној свести и националној култури, већ управо да их растварамо у безброј што ситних иверја и честица“ (Павловић цитира како изворник, тако и саму изјаву на немачком, 63).

Свет компјутерских модела

Заиста, то је тај модел који Запад и данас примењује, како на Србе, тако и на Русе, али и на све друге народе који му се нађу на путу. Оно што је страшно јесте сазнање о размерама ароганције која стоји иза ове „лудачке опсесије“ атлантистичких елита.

Ти људи, у својим скупоценим оделима, у луксузним салама, док путују између два ексклузивна ивента, срљају у прави нуклеарни рат (овде). Ова каста је све више одвојена од стварности, као права Лашова „церебрална аристократија“ (овде 244-254). Живе у свету компјутерских модела и симулација, верујући да, кад год се негде војно заглаве, увек могу да притисну тастер Esc и да игрицу врате на почетак.

Али, са Русијом није тако. Јер, када нуклеарне главе једном почну да падају, више нема тог Esc које може да заустави катастрофу. То би требало да схвате и наши ратни хушкачи, који непрестано навијају за нуклеарни удар на Русију:

„Динко Грухоњић је на једном регионалном скупу у Загребу изјавио: ‘Потпуно ми је свеједно хоће ли бити атомске бомбе или неће. Ако је то избор: атомска бомба или побједа Путина-Хитлера, ја немам никаквих дилема – атомска бомба!’. На те ријечи, пола сале је скочило на ноге и аплаудирало“ (овде).

Добро овај свет уопште још и постоји, с обзиром на то какви патолошки типови у њему чине елиту…