Слободан Антонић: Порицање аутошовинизма

Нема омраженије и нападаније речи у „грађанској“ Србији него што је аутошовинизам.

За њу је речено да је „крајње проблематичан појам“ (Биљана Србљановић), „сасвим произвољан и бесмислен појам“ (Тиаго Станковић),„псеудо-научни и сензационалистички појам“ (Бранислав Димитријевић), „један много глуп појам – колико глуп, толико пакостан“ (Мијат Лакићевић), „квазинаучна будалаштина епских размјера“ (Динко Грухоњић), „наци-термин“ (Драган Бурсаћ), „опасна будалаштина“, „бесмислица која изазива копривњачу“ (Љубодраг Стојадиновић), „склепотина“, „метастаза параноје“, „проказивачка кованица“ (Павле Радић)…

На твитеру је за њу писано још и да је „тупава кованица без смисла“, нешто „н-е-п-о-с-т-о-ј-е-ћ-е“ (Гордана Чомић), „фашистички израз“ (Александар Радовановић), „фашистичко/тоталитарна етикета“ (Иван Виденовић), „ненаучни термин који користе само фашистоидне структуре“ (Јелена Лалатовић)…

Најнадахнутији је, дакако, био Кишјухас, који је овај појам у једном чланку окарактерисао као: „мутан“, „злоћудан“, „отрован“, „зао“, „наопак“, као „(не)вешту химеру“, „лажни концепт“ и „псеудонаучни малигнитет“, а у другом чланку као: „кварни термин“, „ментални малигнитет“, „дежурну подвалу, „бесну, прљаву и масну етикету“, „лукавство затуцаног ума“, „химеру, маглу и својеврсну ништицу“, те као „подлу, опасну и злобну“ реч…

Осим општег ниподаштавања и проклињања, наравно да су навођени и аргументи против термина „аутошовинизам“. Овде ћу их набројати тако што ћу их поређати од најједноставнијих (најслабијих), до најсложенијих (најјачих).

Први аргумент каже да је аутошовинизам „измишљени термин“ (Драган Бурсаћ), „измишљотина“ (Гордана Чомић), „неологизам домаће производње“ (Дарио Хајрић), те да не постоји ни у једном другом језику (Дарио Хајрић: „у страним језицима ова реч не постоји“; Кишјухас: „буквално не постоји (…) у другим језицима и њиховим вокабуларима – можда зато што је непотребан, колико и бесмислен?“; „Како то да смо га баш само ми у Србији приметили, етикетирали и прозвали?“)

Све речи је неко некад измислио, једино што за неке знамо творца (попут Контове „социологије“), а за неке не знамо. То што је реч „измишљена“ не подразумева да је мање вредна или неупотребљива.

Такође, ако неке речи нема у другом језику не значи да се она не може користити тамо где је настала, нити да је због тога појам „јадан“. Исти аргумент је коришћен и код оспоравања „грађанизма“. Наиме, овај термин Светозара Стојановића  (овде 23-25) исмевао је својевремено Војин Димитријевић, тако што га је, ето, тражио по енглеском, француском, руском и немачком језику, па кад га тамо није нашао, онда је морао да закључи како је појам бесмислен (овде 310-312).

Али, то што неке речи нема у другом језику не значи да у њему не постоји нека друга реч која денотира исти или сличан (одговарајући) феномен. У прошлом тексту показао сам различите парњаке „аутошовинизма“ у енглеском и руском језику. Нема те речи, али има неке друге – јер постоји сличан феномен као онај уочен у Србији.

Други аргумент против термина „аутошовинизам“ састоји се у дисквалификацији њеног творца и свих оних који га употребљавају.

Каже се „да су очеви тих клеветничких склепотина ноторни шовинисти“ (Павле Радић), да су га „смислиле (…) моралне креатуре“ (Динко Грухоњић) и „хуље“ (Дарио Хајрић), да је „настао у мисаоном кошмару и из стваралачке немоћи“ (Љубодраг Стојадиновић), да је „несувисла кованица интелектуалне пилеће памети српске наци деснице“ (Љубодраг Стојадиновић), да је „логички немогућ – што је јасно свима осим онима који га користе и наравно Ћирјаковићу који га је, што ме не чуди, и измислио“ (Мијат Лакићевић), да је посреди „изум прослављеног борца против Латинке Перовић и Друге Србије“ (Томислав Марковић), односно да га је „сковао Ћирјаковић пошто је антиколонијално `србнуо`“ (Кишјухас).

Такође се вели да су они који употребљавају овај термин „патриотски интелигенти“ (Томислав Марковић), „салонска десница и неуспешни књижевници“ (Дарио Хајрић), као и „хуље у интелектуалним одорама“ (Павле Радић), да „о `аутошовинизму` најчешће дробе управо шовинисти, односно националисти“ (Кишјухас), да се његови „корисници држе екстремног шовинизма“ (Љубодраг Стојадиновић), да га „намеће труст анти-комунистичких мозгова“ (Бранислав Димитријевић), да се појам „одомаћио у националистичком дискурсу“ (Дејан Илић) „као лош задах“ (Дарио Хајрић), односно да га користе „чланови великосрпског интелектуалног и књижевног клана“ и „борци за српску саборност у злочиначком наслеђу“ (Томислав Марковић), те да је његова једина функција што „омогућава фашистима да имају шта да вам узврате кад их назовете правим именом“ (Дарио Хајрић).

Као што се види, априорном стигматизацијом свих корисника овог термина настоји се сама реч дисквалификовати и избацити из јавног простора. Али, најпре, таква стигматизација представља апосолутно неприхватљиво насиље. А чињеница да се у нашој јавности овај тип силеџијства толерише, само показује колико је у Србији далеко одмакла нормализација вербалне агресије. И друго, из јавног простора смеју се уклањати само речи које су, истовремено, вулгарне (непристојне), увредљиве и позивају на насиље.

Но, тиме долазимо до трећег аргумента који се састоји управо у тврдњи да је аутошовинизам термин који је „увредљив“ (Филип Давид), јер је „намењен за проскрибовање“, „проказивање“, „клеветање и денунцијацију неподобних људи“ (Павле Радић) – пошто он и служи за „политичку денунцијацију и друштвену дефамацију“ (Кишјухас).

Коришћење овог термина је, наводно, само први корак на путу који се неминовно завршава „обрачуном с грађанистима и аутошовинистима“, „све уз помоћ власти“ (Владимир Глигоров), то је „пропаганда `права` на прогон било кога ко се усуди да тупавим самозваним националистима каже чињенице“ (Гордана Чомић), он служи српским националистима како би „маркирали непријатеља“ ког ће, „чим се стекну повољни услови“, по моделу „Немачке (…) 1933. године“ – будући да су и нацисти „умели да се обрачунају са својим аутошовинистима“ – обезбедити да „доступни аутори заврше у логорима“ (Томислав Марковић).

Тако имамо занимљиву ситуацију да управо они који – као што смо видели и у горњим цитатима – нашироко и неомеђено користе етикете као што су „националиста“, „шовиниста“, „фашиста“ и „нациста“, одједном реч „аутошовинизам“ проглашавају „увредљивом“ и „проказивачком“!?

Прилепљивати наоколо етикету „фашизам“ сваком с ким се не слажемо сасвим је у реду. Али, ако нам се за неку изјаву или поступак случајно укаже да можда мало личи на „аутошовинизам“ – е, то је сигуран знак да нам спремају погром и да ће нас све потрпати у нацистичке логоре и пустити циклон „бе“.

При томе, да будемо искрени, иако је несумњиво поседује, негативна конотација „аутошовинизма“ уопште није већа од оне коју има сама реч „шовинизам“, а далеко је мања од оне коју са собом носи такав апсолутни дисквалификатив какав је „фашизам“. А ако ћемо се пак држати истинских либералних начела, у комуникативној сфери демократског друштва не могу важити једна правила за једне, а друга за друге учеснике – поготово не тако да од идејних опредељења зависи да ли ће учесници смети да користе одређену реч, или неки њен пандан.

Четврти аргумент против „аутошовинизма“ садржајне је природе и каже да је термин „бесмислен“ (Филип Давид, Кишјухас, Тиаго Станковић), да је „лексички и логички апсолутно немогућ“ (Љубодраг Стојадиновић, 1:04:13; Мијат Лакићевић), да „реч сама по себи не значи ништа“ (Антонела Риха),  да је „нешто што не постоји“ (Љубодраг Стојадиновић) – „о томе да је сам појам бесмислен бескорисно је говорити“ (Владимир Глигоров)…

По овом аргументу, „бесмислени термини“ су они чије је значење противречно – рецимо, „сува вода“, или неки други оксиморон. Заступници овог аргумента по правилу избегавају да ближе објасне шта је тачно противречно у термину „аутошовинизам“. Најчешће се каже: „немогуће је мрзети Србе ако си Србин, јер то онда значи мрзети и самог себе“. Али, премда се аутошовинизам не може само на то свести, добро су познати феномени као што су самомржња или мазохизам. Ако те речи нису „бесмислене“, не може бити бесмислен ни термин „аутошовинизам“.

У основи, реч је о елементарној логичкој грешци pars pro toto. Нико не презире и не мрзи све код себе (мада, опет напомињем да аутошовинизам није исто што и самомржња) – одбацују се и презиру неке сопствене црте, оно што се доживљава као негативно, погрешно и деструктивно. Проблем је што се идентитет схвата есенцијалистички и из једног комада: „Пера мрзи Мику; Мика је човек; и Пера је човек; значи Пера мрзи себе“. Оваква аргументација је логички погрешна и нема никакве везе са стварношћу.

Једну од подваријанти четвртог аргумента налазимо код Дарија Хајрића,  с чиме су посебно одушевљени Иван Мрђен и Кишјухас. Хајрић каже да ниједан Србин не може бити аутошовиниста јер онда мора мрзети дословно све Србе, а тај услов никад није испуњен.

Ко би и зашто „мрзео, рецимо, Дуду Ивковића, иако би по дефиницији морао, зато што припада истој нацији којој и он“? Пошто се никада не могу мрзети баш сви припадници своје нације, онда је појам бесмислен, односно неупотребљив.

Али, по тој логици, не постоји онда ни шовинизам, јер ће и највећи шовинисти увек моћи да нађу неки изузетак. Узмимо, рецимо, ону фину хрватску госпођу која је недавно Србе назвала „бубама“ за истребљење. Кладим се да ће вам она навести на десетине Срба које „не мрзи“ – због чега се онда ни на њу не може применити термин „шовинизам“. Чак ни господин Павелић, по Хајрићевом резону, није шовиниста, јер је Срба било и међу његовим  генералима (од 93 генерала у НДХ, 13 су били Срби). Штавише, члан председништва Хрватског сабора, Србин Сава Бесаровић, пре но што су га партизани стрељали, узвикнуо је: „Живио Анте Павелић!“. Пошто Павелић свакако није мрзео Саву, ни овај добричина не испуњава Хајрићев услов за шовинизам.

Коначно, свакако најмаштовитији је пети аргумент, Марка Лошонца. Он, будући да је философски образован, не пада у грешку да одриче смисленост термина „аутошовинизам“, или реалност појаве на коју овај термин денотира. Лошонц чак признаје потребу да се критички односимо према таквој појави.

Али, он уводи услове које треба да испуњава критичар аутошовинизма. Рецимо, критичар не сме „да напада феминизам“, јер тиме „доприноси забрињавајућим тенденцијама које чине огромну штету женама“. „Док је можда у неком сегменту био сензибилисан на доминацију центра (светског капиталистичког система – С. А.), он је сада занемарује. (…) Фокусирајући се на империјалне проблеме он заборавља микрофашизме око нас“.

Други услов који Лошонц експлицитно спомиње, а који је нужан да неко у Србији добије право да критикује аутошовинизам, јесте да се претходно „бавио заједницом која је највећа етничка заједница у Србији“. Овде Лошонц мисли на Мађаре, који су „симболички гледано велика рупа у Србији“, због чега би управо на тој теми критичар претходно „могао да покаже своју креативност и храброст указујући на односе доминације“. Па када се на тим и другим темама на одговарајући начин докажемо, тек онда се можемо квалификовати да користимо појам аутошовинизма.

Невоља са овим аргументом, који је у односу на остале ипак најозбиљнији, јесте што није дат коначни списак квалификационих тема и идеолошки исправних ставова – или што бар није назначено код кога би се он могао добити. Лако ћемо се одрећи критике феминизма. Али, шта ако уз то иде још двадесет или сто захтева? Или чак неограничена листа – баш као у случају Србије и ЕУ. Можда критика аутошовинизма и није толико вредна?

На самом крају, ваља јасно рећи: термин аутошовинизам је, без сумње, реч која пече. Зато је не користимо за људе, већ за поступке или исказе. То је сасвим довољно да би се стварала извесна друштвена клима у којој таква врста говора или поступака није баш најпожељнија.

С друге стране, они који се боје те речи треба само себи да одговоре: да ли се према Србији односе исто као кад оду у Немачку, Мађарску или Италију? Да ли вређају Немачку? Да ли за Мађарску вичу да је „дивље“, „болесно“, „смрдљиво“, „сељачко“ или „изопачено“ друштво? Да ли се у Италији размећу објавама типа: „у нормалној земљи, а не овде“, „путуј Европо“, „ко последњи изађе нека угаси светло“…?

Ако не, онда треба да буду савршено мирни – термин „аутошовинизам“ нема никакве везе с њима.