СЛОБОДАН АНТОНИЋ: О компрадорским грабљивцима

„Упоран, као Гордана Чомић на државној сиси“, рече добро Александар Ламброс.

После 24 године посланиковања – четири у скупштини Војводине (1996-2000) и двадесет у Народној скупштини (2000-2020), и пошто је њена странка на изборима добила 0,32 одсто гласова, а Чомићка изјавила да се дефинитивно повлачи из политике („тиме се моја јавна политичка одговорност јуче завршила“), ево ти наше скупштинарке на месту министарке за мањине и дијалог.

Али, с ким Чомићка треба да води дијалог? С највећим делом српског друштва – а оно је патриотско и суверенистичко (анти-НАТО и против давања Косова за ЕУ) – свакако не. Јер Чомићка је, како рече Ћирјаковић, „име аутошовинистичког зла“, у поређењу с којом је чак „и Чедомир Јовановић патриота“.

Замислите било који грађанистички негативни стереотип о Србима или Русима – чак и онај најглупљи или најофуцанији. И будите уверени да ћете га наћи код Гордане Чомић.

Ту је „страсно порицање реалности данас“,  „а кад ‘вратите’ Косово какав вам је план за 1.200.000 Албанаца?“, „а што СПЦ не плаћа порез – ни на имовину, ни на комерцијалне делатности“?, „зашто кажеш ‘ћирилица’, а мислиш ‘не трпим друга писма и језике‘?“, заштита ћирилице („тлапња о ћирилици“) јесте „подгрејани национализам који с културом и писменошћу нема ама баш никакве везе“, сва наша зла почела су Меморандумом САНУ, на шта су се надовезали „добровољни даваоци туђе крви и поносни власници туђе беле технике“, за све је крива „идеја Велике Србије – једна од најтупавијих икада“, која је данас мутирала у „тактику за нешто-мало-мању-Велику-Србију: штрп Косово, штрп Црна Гора, штрп БиХ за Р. Српску“…

Ту су, наравно, и позитивни стереотипи о Аустроугарској и Војводини: „не би шкодио ни дијалог или сећање на Аустроугарску којој никако није била драга државност Србије, али је градила канале, школе, путеве, шуме, правила катастар“,  јер „самозвани националисти руже и градитеље и ствараоце из Аустроугарске“, „Војводина је стање духа“, „Војводина је Универзум“, „ја сам из Војводине, ја кад сам и сама станем у ред“, обележавање годишњице присаједињења Војводине Србији је „100 година порицања Војводине у Србији“, „амандманима на Устав Србије 1989. укинуте су аутономије Војводине и Косова“, „1987. сам гледала у вербално и физичко насиље над људима у Војводини, прогоне, страдања породица“, „прогоне људи у Војводини 1988“, Војводини треба вратити „и новац и статус“, а кад неко каже „северна Србија“ то је само „замена разних шарлатана за мрзим Војводину, име јој се не спомињало, па у то име: Војводина Војводина Војводина Војводина Војводина Војводина Војводина Војводина Војводина Војводина Војводина“.

Код Чомићке је антирусизам развијен до културрасизма: „Руси не умеју да граде демократију, фер и слободне изборе и слободне медије“, „свашта друго имају, али демократију немају, неће, несклони“ (нижи народ, шта ћете), „Русија не разуме концепт демократије, па у њу и не улаже“ (земља ниже културе, ето), али зато Русија по целом свету „шакама рубаља финансира популисте, екстремисте и нео-нацисте“, једино је „проблем да је аљкава, у ЦГ је очигледно, с финансирањем про-нациста: А-љ-к-а-в-а“; и у Србији има много „штеточина поносних на русоулизиштво“, али не схватају да је Југославија била „добра држава у којој су сви Срби живели заједно и добро“ само зато „јер смо Русији рекли НЕ ’48“…

И да, аутошовинизам је „измишљотина, лупетање људи који умеју само да наносе штету Србији“, то је нешто „н-е-п-о-с-т-о-ј-е-ћ-е, тупава кованица без смисла“, њу су „тупави самозвани националисти измислили у сврху пропаганде ‘права’ на прогон било кога ко се усуди да им каже чињенице“.

А Гоца Чомић, наравно, када прича о Србима и Русима, износи само голе и непорециве чињенице, ништа друго…

Вучић је изјавио да је лично одабрао Чомићку за министра и позвао је да уђе у владу. Она је, претходно, свашта говорила о њему и његовом режиму. Тврдила је да је његова „власт група беспризорних лажова, превараната, штеточина, рушитеља и незналица“,  „задужена за обмане, насиље, рушење и отимање плата и пензија“; оптуживала је Вучића да је „мржња оно што је председник Србије говорио и радио ’90-их; иза тога су остала згаришта, а 20 година прекасно он се променио – не знам да ли се каје“; СНС је називала „штеточинама популистичким, неопеваним“, „подгрејаним националистима и лажовима“, „само пропаганда и блеја“, тврдећи да „скоро пет милиона људи у Србији мисли да су СНС и председник Србије штеточине, згубидани и криминализована група која паразитира гушењем Србије“.

Најлепше је што је о Вучићевим кадровским решењима из грађанистичке Србије – одакле је и она – такође говорила све најгоре. „Заблуда је да су ‘штеточине с поклоњеном моћи глупе и не знају шта раде’; знају тачно шта раде, бирају тако и врло су задовољни тиме“.

Верујем да је и Чомићка врло задовољна добијеним министарским положајем („поклоњеном моћи“). Можда је, једино, не баш угодна била заклетва коју је притом морала да положи. Не само због тога што се имала јавно заклети „да ће бити посвећена очувању Косова и Метохије унутар Републике Србије“ (шта би с оним „штрп Косово за полу-Велику Србију“?), већ и стога што се морала „својом чашћу обавезати да ће поштовати Устав“ – она која се непрестано хвалисала да „није гласала за Устав 2006. – ни у скупштини ни на референдуму“. Јесте сад мало незгодно што ће једна поборница признања „реалности“ на Косову и противница Устава морати да глуми одбрану Косова и поштовање конституције, али божемој – неке се жртве морају поднети на путу за ЕУ рај.

Ако је јасно који је био порив Чомићке да 2020. уђе у Вучићеву владу („упоран као Г. Ч. на државној сиси“), можда је зачудно одакле Вучићу идеја да баш њу кооптира у своје министре? Вучић, најпре, воли да у свој албум с прободеним лептирима сакупља оне који га највећма нападају. Ено вам Александар Мартиновић. Шта све није причао о Вучићу кад се овај одметнуо од радикала. Са скупштинске говорнице тврдио је да је „СНС настала тако што су се искеширали Цане, Беко и други“, да је у Србији „један од главних мафијашких магната Станко Суботић-Цане“,  да „СРС располаже доказима да је курир између Сретена Јоцића, званог Јоца Амстердам, и Станка Суботића Цанета-Жапца, краља дуванске мафије, био Александар Вучић“, да је „картел Мила Ђукановића, Цанета Жапца и њихових сарадника починио читав низ тешких убистава“, да су „убили много људи и у Србији, и у Црној Гори и у Хрватској“, те да „Сретену Јоцићу, званом Јоца Амстердам, треба дати статус сведока сарадника пошто (…) зна поуздано детаље око убиства Иве Пуканића“ (што се ових дана и потврдило). Пошто је Вучића, дакле, оптуживао да је део мафијашког картела, у политици је одбијао да има било какве везе с њим, јер „Вучићу се не може веровати“.

Само три месеца после ове изјаве, Мартиновић се учланио у СНС (2012). Онда је, после првих следећих избора (2014), експресно постао заменик шефа посланичке групе СНС, а после избора 2016. и 2020. и посланички шеф СНС у Народној скупштини. Кад су га питали шта сад мисли о својим ранијим оптужбама против „мафијашког картела“ чији је део Вучић, презриво је одбио да одговори на тако ирелевантно питање (овде 44:47-45:36).

Или, рецимо, Небојша Бакарец. Као одборник у београдској скупштини излазио је за говорницу и сликао се с књигом: Вучић – политичка фукара. Само у једном тексту Вучића је оптуживао:

1. да је од „демагога, дрског букача, примитивног шовинисте“, захваљујући томе што се дочепао „неслућене моћи и власти“, па „сада влада Србијом мимо Устава и закона“, израстао у политичара који је „умислио да је Отац Нације, да је Велики Месија, Спасилац свеколиког српства“;

2. „Ради се о опасној егоманији“, објашњавао је Бакарец, „о надуваном егу, о месијанској психози, о веровању у сопствене надљудске способности, у некакву Свету Мисију“; премда је реч, заправо, „о човеку који је потпуни дилетант, који је потпуно некомпетентан за функције које обавља“, који је „шампион једне примитивне демагогије“ и који је најобичнији „шибицар“;

3. и тако, писао је Бакарец, док с једне стране Вучић „иживљава своје фантазме“, с друге пак стране „ствара се култ личности“, јер „удвориштво којим га јавно обасипају одавно је – одвратно“.

Али, после ових и других најстрашнијих обеда Вучића, Бакарец 2017. године објављује да се на личан „позив Александра Вучића и званично прикључио напредњацима“. И ево га како, већ на првим следећим изборима (2020), од одборника у скупштини Београда бива унапређен у посланика Народне скупштине изабран на листи „Александар Вучић – за нашу децу“!

Заправо, Вучић је генијални технолог политике. Он оваквим преузимањем најжешћих критичара демонстрира моћ да опрости свима који се преуме, али и да своје најљуће (бивше) противнике може да постави на било које место у хијерарији – без обзира шта о томе мислили СНС првоборци. Наравно, свако има право да промени мишљење, али овде имамо конвертите из естаблишмента који су преверили због директне личне користи. Још једном се показује колико је био у праву Момчило Селић кад је рекао да је „наш естаблишмент бестидан и стога дубоко криминалан“. Готово цела политичка класа колоније Србије састављена је од предатора који, под овом или оном идеолошком маском, незајажљиво грабе новац, моћ и положаје. Вучић је у том зверињаку само успоставио јасну моно-хијерархију и (нехотице) до краја оголио лешинарску природу наше компардорске елите.

Јер, да ли сте видели – нико из грађанистичке Србије није написао ништа против Чомићкиног ренегатства. Сви су, као по команди, јурнули да растржу Дмитровића (проглашен je „осведоченим антисемитом“ јер се, о ужаса, својевремено усудио да критикује Филипа Давида), док је за Чомићку одмах наређено – ћутање (овде или овде), а почеле су већ да стижу и похвале. И ту се показује сва изврсност Вучићевог потеза. Јер, Danas је прошле године објавио сведочење да је Вучић код постављања министара ограничен некаквом тајанственом и вишом наддетерминацијом. Можда су и за Чомићку ургирали бели господари?  Ко зна, пусти, не дирај…

Тако се поново видело да, ма колико галамила: „диктатура“, „ауторитаризам“, грађанској Србији код Вучића не смета мањак демократије. О не, њено оспоравање Вучића је тек, лакановски речено, „хистерикова критика Господара“. Хистерик напада Господара да је недоследан и неискрен, а с друге стране да показује црте ауторитаразма. Но, критиком због недоследности и неискрености („то није то“) хистерик заправо чика Господара што није у довољној мери загосподарио подређенима. Наша „друга Србија“, када Вучића критикује, не жели да у Србији влада демократија и воља народа, не, напротив, она сања да Србијом завлада прави Господар – који ће бескрупулозно „признати Косово“, „преумити“ народ, а земљу „коначно увести у НАТО и ЕУ“.

Нема нама среће ни с оваквом влашћу, ни с оваквом опозицијом. Поредак је труо до корена, до елите. И све док ту елиту српско друштво не успе да прочисти, пребиваћемо и даље тек у лошој бесконачности…