Да подсетим, 29. децембра 2020. догодио се земљотрес у Петрињи и околини, страдала је једна тринаестогодишњакиња (у наредним данима биће пронађено још шесторо мртвих; овде).
Тог дана Скупштина Београда усвојила је План детаљне регулације за изградњу стамбеног комплекса на подручју водоизворишта на Макишу. Полиција је током седнице спречавала демонстранте да уђу у салу (овде). Стручњаци упозоравају да ће грађевински комплекс, а можда и метро, неповратно уништити главни извор (од 1892) градске воде за пиће. Кажу да је резервно решење – подизање нових рени бунара на Великом ратном острву – исто као да пумпу поставите на отвореној канализацији (Cloaca Maxima; овде). „Ускоро ће Београд имати само техничку воду – пијаћу ће куповати флаширану, од странаца“ (овде).
А сад погодите шта је сутрадан била главна вест београдских медија?
За троје дневних новина то је неупитно био земљотрес:
Blic: „Петриња разорена, и деца међу погинулима“ (овде).
Alo: „Рушила се Хрватска, љуљала се Србија“ (овде).
Kurir: „Ужас: Петриња сравњена са земљом, међу жртвама и девојчица српског порекла“ (овде).
За осталих пет дневних новина главна вест било је нешто треће:
Danas: „Стефан Немања плаћен као два Кипа слободе“ (овде).
Политика: „Кривокапић: Неправда према СПЦ је исправљена“ (овде).
Вечерње новости: „Журке у болницу шаљу још 10.000 заражених“ (овде).
Informer: „И руске вакцине у Србији“ (овде).
Srpski telegraf: „Милова мадам заводи и шпијунира функционере по Србији“ (овде).
Наравно да треба известити и о земљотресу, али ниједне дневне новине нису на насловници донеле чак ни најмању ноту о спорној одлуци везаној за извориште у Макишу. Опасност да Београд остане без воде за пиће једноставно се није појавила, ништа се није догодило.
Ако је за провладине новине разумљиво да ову вест нису истакле, зашто су исто урадиле и опозиционе? Није ли ово била одлична прилика за још један напад на корумпирану власт?
О не, никако. Штавише, на бг. N1 појавила се критика зашто, забога, земљотрес у Хрватској и РТС није третирао као хедлајн? (овде). Уз то, N1 и NovaS оштро су напале непознате Београђане који су преко графита „Petrinja“, на Дому омладине, исписали: Олуја, Јасеновац, Бљесак и Вуковар (овде). NovaS је чак ставила у наслов „Стварно смо стока“! (овде). Новинарка и њена гошћа на N1 саблажњавале су се и тресле од пренемагања због „бројања крвих зрнаца“ жртава земотреса – тј. због недопустивог помињања да су неки од страдалих Срби (овде 2:43-3:44).
Наша секндсербиан пристојнерија требало би да се одлучи – да ли је Хрватска „друга држава као Јапан“, „каква ћирилица, какви Срби, шта ми има да се мешамо“, „почистимо прво своје двориште“ итд. Или, „па ми смо сви исто, е ко нас завади, мене све муке њихове боле“ – Балша Божовић: „Београд треба сада да покаже велику солидарност са Загребом, Србија да пошаље хитну помоћ!“.
Чекајте, ако су Јапан, жао нам је због страдалих у земљотресу, али наравно да нас занима има ли повређених Срба. Зашто би то било „пребројавање крвних зрнаца“?
– Али, они нису Јапан, већ комшије! Јесу, али какве? Што рече Зарковић, „не радујем се туђем земљотресу, али нисам ни закржљали изрод па да сажаљевам земљу која не пропушта да слави то што је етнички очистила мој народ“ (овде).
Београд, каже Балша, да хитно шаље новац – а Загреб да као државни празник слави Бљесак и Олују? Има у томе нечег озбиљно наопаког.
То је оно добро познато лицемерје наше грађанерије. „Нема везе шта је било, да опет будемо другари са свима, каква црна права Срба, то су све независне државе, кад ћемо то већ једном да научимо“ – али демократизација Белорусије, е то већ треба да буде наш стратешки приоритет, ПСГ: „Влада Србије да хитно осуди хапшење опозиционог новинара Романа Проташевича!“ (овде), то је оно што нас се баш много тиче, пропадосмо без тога…
Све то долази отуда што бгд елита, поготово из моје генерације, доживљава распад Југославије као нешто привремено. Ево, само што од Земуна није ујахао Маршал на белом коњу, па да поново летујемо у Ровињу и да нам Саша Залепугин води „Недељно поподне“.
Бгд. југобумерски нараштај најбоље је описао Игор Ивановић (овде): „чедо титоизма и хедонизма“, „безвољна и размажена генерација“, „неспремна за борбу“ (27), „слаба и кукавичка“ (38), „бескарактерна и слабићки корумпирана“ (71), коју родитељи – под геслом „ако смо се већ ми мучили, барем ви уживајте“ – „нису учили радној етици“ (137), „учмалог, нерадничког и шпекулантског духа“ (138), који „и даље верују у представу да је најбољи живот у Србији био до Осме седнице“ (159) – знате већ оно: „Златни папагај“, „журеје“, „ЈАТом у Милано“, „спавали на клупи“….
Моји и Ивановићеви београдски југобумери посебно су се истакли 22. априла 1992, с „Римтутитуки“, „нећу да пузим, јер не могу да гузим“, „нећемо да победи народна музика“, „мање пуцај, више туцај“… (овде). Једино што рат није био у Вијетнаму, гивписаченз, него у њиховој „јединој“ земљи, за којом сад непрестано горке сузе лију.
Пола године пре тога, 7. децембра 1991, убијена је породица Зец, и дванаестогодишња девојчица, до „нећу да победи народна музика“ већ су им се и тела распала у земљи… За то се тада није знало? Али, немојте рећи да нисте гледали шта каже Шпегељ:
„А Книн ћемо ријешити на тај начин што ћемо покасапити. У то имамо и међународно признање за то, онда ћемо их покасапити. (…) То неће бити рат, то ће бити грађански рат у коме нема милости ни према коме. Ни према жени, ни према дјеци“ (Мартин Шпегељ, 14. октобар 1990. у Гакову, емитовано 25. јануара 1991).
Ни према жени, ни према деци…
Е мој друже београдски, „свему је крив Милошевић“, „боли ме патка за све осим за моју патку“, док Давор Гобац, Психомодопоп, у исто време пева Hrvatska mora pobijediti!(овде), цела аграмерска естрада Moja domovina (овде), у Зг. се на тргу ори Ruža Hrvatska, Дино Дворник и Јура Стублић обилазе бојишницу и храбре зенге да издрже у Domovinskom ratu (овде)…
А у Београду – римтутитуки.
Југобумерска размажена деришта, која ништа не знају, која низашта не хају, тада су глумила Вудсток и децу цвећа, а данас глуме конасзавадизам и засвејекривмилошевићизам.
И много им смета „посрбљавање Београда“, Наташа Вучковић, „против сам промене назива улица, Загребачка, Хрватска, Сплитска…, промена имена није само провинцијализам него и дубок осећај инфериорности, потпуно је небитно шта раде у другим земљама“ (овде); визуелни уметник Драган Срдић приредио је изложбу са 70 табли бгд. улица које су доскора носиле имена градова и људи из СФРЈ, „ово што се сада ради је бесмислено, увређени смо због нечег што је нека будала у другом граду рекла, а сада покушавамо да их стигнемо у том национализму“ (овде)…
Да, да, српски национализам, у Хрватској „ни према жени, ни према дјеци“, а у Србији „потпуно је небитно шта раде у другим земљама“, и „сада ће наш уважени гост из уваженог Загреба да нам објасни да је овде сваки национализам исти, али да је српски ипак најгори“ (овде).
Разумем да је неко егоцентрик и материјалиста, „четврта генерација београџана“, члан привилеговане „фуј-србистан“ класе, културрасистичка пахуљица што се гади свега ван круга двојке… Али, не разумем толику размеру глупости и кратковидости, „шмрк, шмрк, земљотрес у Петрињи, а шта оно беше у Макишу, циганско насеље?“…
Па кад нас сутра дете буде питало: „Тата, што сад ни у Београду више нема да се пије вода из чесме“, да му лепо кажемо: „Конасзавадизам, сине. А у Белорусији ухапсили Проташевича…“.
