Слободан Антонић: Како вас није срамота?

„Да ли ви заиста верујете да „радом с масама“ можете све нас да убедите како је „фашизам“ то што хоћемо да бранимо интегритет ове земље?“

Одједном су наши грађанисти заграјали да ваља признати сецесију Косова. Тако нам је у последњем „Утиску недеље“ Ненад Прокић објаснио да „Србија треба прва да призна Косово“, те да је то „једино решење“. Сутрадан, на првој страни листа Данас читали смо нешто слично: „Књижевник Филип Давид: Признање Косова једино решење“. „Једино решење? А по чему је, молим вас, уопште, политичко мишљење `књижевника` Ф. Д. релевантно за прву страну дневног листа?“ – помислио сам.

„Гледај сад то“, рекох. „Најпре су од Ф. Д. – који је у књижевним круговима био познат тек као `другар Киша и Угринова` – направили писца (доделивши му НИН-ову награду за књигу чијег се наслова више нико ни не сећа). Сада, пак, од њега изгледа да хоће да направе релевантног политичког мислиоца или чак савест овог друштва – дајући му оволики простор за његова `сматрања`“. И заиста, кад сам прочитао шта је све Ф. Д. напричао, схватио сам да, изгледа, постоји амбиција да се Ф. Д. извиче за Томаса Мана „фашистичке“ Србије. Али забога! Колико је данашња Србија нацистичка, толико и овај наш друштвено-политички радник у књижевности има шансе да буде Томас Ман.

Јер, шта каже Ф. Д? У Србији „из подземља надиру елементи фашизма који су у друштву све присутнији“, те смо ми усред некаквог „пузајућег фашизма“. Али, како већина нас то не види? То је зато, прича Ф. Д, јер смо „преузели руски модел, по коме су сви фашисти, само ми нисмо“. А ваљда је тачно управо обрнуто: баш су Срби и Руси највећи фашисти, док код осталих тога нема, шта ли? А генератор актуелног „пузања“ фашизма је, по Ф. Д, „косовски проблем“ – то „питање свих питања на Балкану“. За самоувереног Ф. Д, међутим, решење је једноставно: „без признавања независности Косова, нема ни унутрашње српске стабилности, нити стабилности овог дела Балкана“. Зато, „признање Косова мора да се догоди што пре“.

Јао, како се само тога нико раније није сетио? Имаш жариште нестабилности на Косову, ти лепо признаш сецесију и готово. Потом – жариште у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи – лепо признаш „Прешевску долину“. Па жариште у „Санџаку“, жариште у Војводини, жариште у „Влашкој крајини“, жариште у Босилеграду и Димитровграду… Има да се испризнајемо до сто и назад. И онда нашој стабилности неће бити краја! Али, како убедити народ да прогута ту прву, највећу жабу – предају Косова? Ф. Д. и за то има решење. Ако Вучић, наиме, потпише шта треба, „за пет дана медијске кампање“, објашњава Ф. Д, велика већина Срба то ће једноставно „прихватити као нешто добро и позитивно“.

Ето! Каква демократија, какво суочавање различитих мишљења, каква борба аргумената, какви бакрачи? За овог друштвено-политичког радника најважнији је, јасно, рад с масама. А кад партија правилно користи медије, маса се за пет дана може убедити у било шта. Па и у то да је издаја Косова „нешто добро и позитивно“. И кад смо већ код издаје, каже нам Ф. Д, „постоји тренутак у историји када је морално и етично бити издајник“. Ту нам наш драги Ф. Д. открива своје најлепше снове. Он заправо себе види као српског Томаса Мана, као глас људскости великог писца пред нацистичким терором.

Само што ту постоји извесна мала зачкољица. Да бисте били Томас Ман, ви најпре морате да будете стварни писац, а не „друштвено-политички радник у култури“. А и да бисте били „глас потиснуте савести“, ви најпре треба да будете – као јавна личност – поклопљени истинским нацистичким терором, а не да у том „фашистичком режиму“ уживате националну пензију, добијате главне књижевне награде, те да за своја политичка наклапања можете да рачунате на насловну страну дневних новина!

Али, наши антифа-грађанисти ни не примећују колико су гротескни у преглумљивању „храброг супротстављања надирућем фашизму“. Хор жена у црном, којем диригује извесни млади упосленик Музиколошког института САНУ, пева испред Дома омладине у Београду Интернационалу на албанском језику – у знак протеста што се „у Србији поново враћа фашизам кроз најаве погрома Албанаца“.

Какви „погроми“, какво „враћање фашизма“, какви бакрачи? Па да је тако, драги наши хористи, не би полиција штитила сваки перформанс ваше ноторне аутошовинистичке НВО; не би млади антифа диригент радио у академији наука; не би нас та наша мила левичарска храбрица јавно подучавала да је Србија, 1912. године, „освојила Косово“, како би га третирала као „једну врсту колоније“ (развијајући, наводно, „колонијалистички дискурс према Албанцима“ као „потпуно пресликани расистичи дискурс Европе према Африци и земљама које је колонизовала“).

Ама, како вас није срамота?! Да ли ви заиста верујете да „радом с масама“ можете све нас да убедите како је „фашизам“ то што хоћемо да бранимо интегритет ове земље? Или то што нам се не допада показивање великоалбанске свастике по Београду?

Да ли ви заиста верујете како је довољно по сто пута написати да не треба ићи „на митинг за одбрану Косова“ већ би било баш cool када би могло да се оде „на митинг за признање независног Косова“? Или да сто пута напишете да је Косово, за Србију, најобичнија „гангрена“ – због чега би „ампутација Косова“ била баш „лековита“? Или да сто пута напишете: „а шта може да се деси Србији ако призна Косово? – скинућемо говно које нам се залепило на ципелу“? Па ако се по медијима и друштвеним мрежама тако нешто по сто пута напише и прочита – неће ли Срби, а поготово омладина, на крају да ипак кажу: „Стварно, дај да признамо то Косово, па да нам коначно сване“?! Но, из дочека Кајла Скота у оној апатинској школи види се да су то све, заправо, рачуни без крчмара.

И све би то било подношљиво да се, онда, овом својеврсном вербалном черечењу Србије не придруже и аутошовинисти с леве стране Дрине. Тако, новинар Драган Бурсаћ, познати бањалучки „антинационалиста“, пише: „Јел’ неко рекао србијанским главешинама (мисли се на власт у Београду – С. А) да су Санџак и Војводина анектирани и силом припојени уз Централну Србију? Јел’ им неко рекао да као чин добре воље треба да се одрекну 30 одсто окупиране територије?“

Па добро, бањалучки колега – како сте дошли до баш 30 одсто? Јер, ако је нека територија „окупирана“, није ли исправно да се она у свих сто посто „ослободи“? И како сте, заправо, утврдили да су, рецимо, Војводина и „Санџак“, силом припојени Србији? Зар никада није било Велике народне скупштине, 25. новембра 1918. године, у Новом Саду? И зар никада није било другог заседања ЗАВНОС-а, 25-29. марта 1945. године, у Новом Пазару?

А када сам мало боље погледао дело овог „независног новинара“, видео сам како често пише о „парадржави Репубици Српској“ и о њеним становницима „републикосрбијанцима“. Видео сам да мисли да је РС „настала у геноциду од Приједора до Сребренице, на ватри живих људских тијела у Вишеграду, у агонији масовних силовања по источној Босни, у убијању дјеце, масовном протјеривању, етничком чишћењу“ (исто).

Видео сам и то да он једноставно унапред зна како убиство бањалучког бизнисмена Славише Крунића нису извршила лица из његове околине, и из приватних мотива. О не, то је заправо било политичко убиство човека „који искрено воли своју домовину БиХ“, односно дело „злочиначког режима“ из „тамног вилајета Републике Српске“ мотивисано тиме да је Крунић „себе сматрао Босанцем и Херцеговцем“, због чега му је „гнусни режим“, као показну вежбу свим БиХ идентитарцима, „синоћ поручио шта и како ће с њима“ (исто).

Како је све то глупо и провидно! Без обзира на милионе долара који у ове крајеве пристижу у циљу ширења евроатлантских вредности, Срби се ипак тешко могу купити. Она деца која америчком амбасадору вичу: „Косово је Србија“ то можда понајбоље сведоче. Тако је било у Апатину, тако је у Београду, тако је у Бања Луци, тако је у Бијељини, тако је свуда… Јер, није ли одавно речено – само када би се то чуло и разумело у Истанбулу, Вашингтону, Берлину, па и у Сарајеву: „Пустите Србе. Србија се умирит не може“.

 

Извор sveosrpskoj.com, 16. мај 2019.