Слободан Антонић: Како је Србија постала „Смрдија“

Када је хрватски кореограф Роналд Савковић назвао Србију погрдно „Смрдијом“, Сергеј Трифуновић то је прокоментарисао: „Потпуно разумем Роналда, који је сјајан тип; (…) преготиван момак – ако је то рекао, имао је разлога.“ (овде)

Међу сликама Србије које емитују наши грађани света, као обавезно место изражавања најдубљег гађења према земљи у којој морају да живе јавља се синтагма „септичка јама“, као и одговарајуће клозетске лексеме попут „клоаке“, „гована“ („фекалија“), „чмара“, „смрада“ итд.

Тако на Иксу (Твитеру) можемо читати да је, рецимо, Србија „ратнозлочиначкасептичка јама“ (Исидора Стакић), или – када се Љиљана Смајловић усудила да каже да Србија „ипак није најгоре место на свету“ – одговорила јој је инфлуенсерка „Ксенија“: „Љиљана, ово јесте најгоре место на свету. Ово је септичка јама која прелива.“

Али, и у озбиљним „грађанским“ медијима нашироко се користе слични копрофилни тропи. Тако у недељнику „Време“ Иван Миленковић пише да се „ми који живимо у оквиру државне заједнице с именом Србија (…) копрцамо у житкој маси непријатног мириса“ – „овде све смрди„, јер се „читавом једном народу догодило да се (…) данас обрео на дну цивилизацијског казана, сав исполиван сопственим фекалијама„, односно „на дну клоаке„.

И Недим Сејдиновић, у листу „Данас“,  сматра да живимо „у чмару Европе“, „у клоаки од државе“, „у свињцу, ваљајући се у измету“. Биљана Србљановић у дневнику „Блиц“ мудрује да смо „као друштво супер, осим што имамо само два проблема: што смо говна и што лажемо“, док Република Српска „смрди као геноцидна творевина“.

За Драгана БурсаћаСрбија је „друштво у коме по вертикали смрди све, апсолутно све!“, а за Кишјухаса Србија, будући да је „запуштена и заостала, лепрозно воња и ваља се у стајском ђубриву“. За Марка Видојковића „Србија је ђубре од државе у дословном смислу“, Биљана Стојковић се жали да живи у „устајалом смраду мочваре зване данашња Србија“, Никола Самарџић се тужи што је „заглављен у смрдљивој курдско-цинцарској касаби“, а Никола Крстић каже да „не смрди Београд на људски измет, већ на православне џихадисте и попове који се не перу“.

Павле Радић такође мисли да је у Србији на делу „свеопшти вишедеценијски смрад“, чији велики део припада „свеопштем смраду режимских медија“, док Динко Грухоњић, који воли да о Србији говори као о „свињцу“ (овде и овде) – јер, у њој ништа није „незагађено, неконтаминирано, задахом ‘српског света'“ – упозорава да се и опозиција „такмичи не би ли некако засмрдела више“.

За Весну Пешић проблем је „у национализмом загађеној Србији“, с чиме је сагласна Соња Бисерко, говорећи о „општој конфузији и ‘загађености’ целокупног становништва“ (с. 64). А Динко Грухоњић упозорава да се „задах клеронационализма и шовинизма из Београда поново покушава проширити Балканом“, цитирајући своју познаницу која је ужаснуто рекла: „Тај смрад мора престати!“

Борис Дежуловић, тај наш „спољни, ‘објективни’ верификатор аутошовинистичког становишта“, пише (а уредно преноси „Данас“) о „запишаном светосавском територију“, док је за Игора Бесермењија („Данас“), „Србија пацовски шпајз“ који ће то остати све док „им не уништимо снове о великој Србији“ (можда на начин на који је то решено у оној познатој хрватској варијанти цртаног филма?).

Одакле овакав речник? Могло би се помислити да он долази од убрзаног опростачења нашег јавног дискурса, услед чега је коришћење клозетске терминологије постало уобичајено. Тако, у „Данасу“, не само да је нормално дати наслов чланку „Када војска Косову присмрди“ (а у самом тексту Марко Видојковић још три пута користи тај израз), него и у колумнама новинарских звезда можемо прочитати како је израелско-палестински рат „тешко срање“ и да „не постоји даљински који гаси сва срања“ (Немања Рујевић), или да „кукавица дупе држи на сигурном, пошто му је дупе орган којим мисли“, због чега му „дупе личи на главу“ (Теофил Панчић)…

Међутим, ипак уочавамо да се клозетски дискурс готово никада не користи ван одређене, строго омеђене намене. Неприхватљив је, тако, за говор о другим народима, али може за Србе, никако за друга друштва, али може за српско, не за друге државе, али за Србију је у реду, не за америчке (европске) политичаре, али за српске свакако…

Уз клозетски дискурс, варваризација овдашњих „југословенских“ интелектуалаца отрованих антисрбизмом доводи до есенцијализације Срба у оно што је најодвратније („говна“), а Србије у топос концентроване одвратности („септичка јама“).

Ова негативна (ауто)есенцијализација може да се учини као плод прерадикалне (само)критичности. Али, aутошовинистички супремациониста који користи овакав дискурс смешта себе на привилеговану позицију изузетка, оног који се гади недостојних других, оног који призива радикално чишћење (санитарну деконтаминацију) ближњих.

Такво супстанцијализовање читавог народа изведено кроз тотално дехуманизујућу стигматизацију (јер – шта има горе од свођења народа на „говна“ а заједнице на „септичку јаму“?) није само увредљиво, већ непрестаним понављањем („утувљивањем“) постаје део читавог једног културног обрасца. А преко њега се онда врши интериоризовање инфериорности, распростирање и утувљивање осећаја недостојности, подмукло уконачење „духа колоније као духа самопорицања“ (Ломпар 75).

Фуко дефинише дискурсе као праксе којима се конструишу предмети о којима се говори (овде 116), односно као „систем исказа који конструише објекат“ (овде 14; уп. овде 191). Говорећи о Србима као „говнима“ и о Србији као „септичкој јами“, ми заправо конституишемо и идентитет. „Фреквентна употреба у датом дискурсу“ ствара одређене „језичке рутине“ које онда „бивају општеприхваћене“ као „колективна значења“ (Вујошевић 192). Тако се и идентитети изграђују управо кроз дискурс и унутар одређеног дискурса (Стјуарт Хол).

Слушајући, дакле, непрекидно како смо „говна“ ми заиста на неки начин и постајемо „говна“, почињемо о себи да мислимо како нисмо ништа друго до то. Али, таква слика о нама плод је победе нарације аутоколонијалног дела наше елите над другим (само)виђењима. Јер, постоје и другачије нарације.

Рецимо, на питање коју специфичну одлику Срба показују његова етнолошка истраживања, Драгомир Антонић одговара: „Доброта! Доброта која врло често прелази у наивност“ (нав. овде 23, 41, 229). Гајшек говори о несумњивој „доброти и благодарности нашег народа приликом сахране патријарха Павла“, која се огледала у бескрајном спокојству, саосећању и пијетету (овде 22:08), а широка доброта и несебична солидарност били су толико приметни и приликом својевременог масовног одазива наших младића и девојака за одбрану Шапца од хиљадугодишњих поплава (овде)…

Но, побеђује клозетски дискурс – још једна „застрашујућа медијска и практична демонстрација окупационо-колонијалне моћи у нас“ (Ломпар 119). Побеђује нарација о нама као „говнима“ – при чему „нације управо јесу нарације“ (Саид 11).

Пошавши од овог Саидовог исказа, Владушић упозорава да „национални идентитет почива на циркулисању једног корпуса прича унутар једне групе“, те да Ренарово схватање идентитета нације као „свакодневног референдума“ ваља читати као „свакодневно потврђивање и афирмисање једног система нарација у односу на друге“ (Владушић 144).

А овде је кроз „фекализацију Срба“ и „слику Србије као септичке јаме“ (Ћирјаковић, овде 234; уп. овде 101) у идентитет наше културне и медијске елите (али и нижих статусних група које имају аспирацију кретања навише), уметнут карактеристични састојак „хистеричног гађења према домовини“ (Ћирјаковић 91). То није само некакав „хипертрофирани српски национални мазохизам“ (Вучинић 56), већ је реч о типичним „тропима колонијалног самопрезира“ (Ћурковић).

А колонијални самопрезир уконачује колонијални положај. Зато Срби морају да буду „говна“. И управо зато Срби не смеју да буду г…