Слободан Антонић: Кад агитатори пишу о историји

На Грухоњићевом сајту Аутономија инфо нападају се прорежимски новинари речима да „они нису новинари, већ агитатори и подлаци“ (Ана Лалић). Само, ругала се шерпа лонцу. Управо је Аутономија инфо школски пример лажљиве пропаганде и агитације.

Узмимо најновији текст Драгомира Јанкова „Тридесет и први јули 1945, рођендан савремене Војводине“, који је постављен у карусел сајта, што значи да му је дат посебан значај. Тај текст се састоји из гомиле лажи и фалсификата, у оквиру уобичајеног настојања наших аутономаша да се Војводина прикаже као вечита жртва Београда и Србије.

Јанков, иначе „правник из Новог Сада“, познат је по својој књизи Војводина – пропадање једног региона. У њој је тврдио – без аргумената, референци и ближег разматрања – такве фантазије као рецимо да су 1918. Војводина и Словенија биле економски изједначене, или – уз коришћење неадекватних података – да је Војводина наводно остваривала највећи економски напредак управо у време када је имала „највише аутономије“.

То су до данас препознатљива општа места војвођанерске идеологије, што их налазимо у свим њиховим вечитим вајкањима на мрски Београд (Кишјухас: „од 1974. до 1989. године (…) Војводина је доживела свој најинтензивнији привредни, културни и друштвени успон, односно раст, развој и напредак“; „након Устава из 1974, уследио је снажан економски, културни и сваки други развој САП Војводине, уз моћну индустрију, авангардну уметност итд.“).

Међутим, неумољиве бројке говоре посве другачије, а Бошко Мијатовић је убедљиво показао (овде 87-146) да су обе ове Јанковљеве тврдње, као и већина другога што стоји у његовој књизи, обичан бућкуриш незнања и безобразних  фалсификата. Саветујем читаоца да погледа Мијатовићеву студију, како не би падао на ове и друге аутономашке економске измишљотине.

Исто се може рећи и за најновији Јанковљев урадак са Аутономије инфо. Набацана је гомила историјских неистина, које могу да збуне, па чак и да импресионирају мање упућени део публике да можда и поверује у аутономашке фантазије о вечном војвођанском идентитету и субјективитету (Кишјухас: „Војвођанска аутономија, самоорганизовање, као и самостални идентитет имају необично дугу и значајну традицију“; од свеукупно 13 година пре 1945. (!) – шта је ово, скривена камера?).

У поднаслову Јанковљевог стоји: „Историјска је чињеница да је Војводина самостално изборила своју политичку аутономност и субјективитет а Србија то покушава да фалсификује“. О, грозне ли Србије, јадне ли Војводине!

Најпре се каже да је 31. јула 1945. „Скупштина изасланика народа Војводине“ донела одлуку о „прикључењу Аутономне Војводине федералној Србији“. Наводно је та скупштина била много демократскија од оне из 1918, јер су је „чинили представници свих народа вишенационалне Војводине“, а не само „словенских народа“ као 1918, пошто је тада скупштина радила „без Румуна, Мађара и Немаца“.

Јанков тврди да је 31. јула 1945. „донета одлука о прикључењу већ ‘Аутономне Војводине’ федералној Србији, чиме је „само формално санкционисано постојеће стање ‘на терену'“. Наводно је „Војводина из Другог светског рата изашла са сопственим органима војне и цивилне власти“, имала је „сопствени Главни народноослободилачки одбор као највиши орган власти – тако је створена аутономија Војводине“.

Оно што је најлепше, фабулира даље Јанков, „све то није морало бити тако“. Наиме, „по завршетку рата 1945. године, за Војводину су постојале три политичке опције: (1) да буде република и равноправни део југословенске федерације; (2) да буде аутономија под ингеренцијом Југославије са нижим степеном права од федералних јединица; или (3) да буде аутономија у оквиру неке федералне јединце, дакако Србије“.

Сирота Војводина је, авај, направила грешку и одабрала кобну трећу опцију, „што је изазвало широко разочарање“, конфабулира даље Јанков – а зашто је то наивна Војводина урадила „није предмет овог текста“ (аутора је напросто мрзело да даље фантазира, па је ту једноставно стао).

Избор Србије био је фаталан за Војводину, јер је „оспоравање војвођанске аутономности почело одмах по доношењу одлука Скупштине Војводине од 31. јула 1945. године“, пошто су „управљачи Србије настојали да (…) умање или ликвидирају њену аутономност, већ те 1945, па приликом уставних промена 1963, затим након Устава од 1974, (…) 1988, те приликом доношења Устава Србије од 1990. године“, и на крају Уставом из 2006. – „додатком да се и ‘нове аутономне покрајине могу оснивати, а већ основане укидати’, злокобно је тада наговештено шта је оно што нас даље чека“.

И тако је те кобне 1945. „одлука о прикључењу Србији донела Војводини економско пропадање, експлоатацију и онемогућавање развоја у складу са капацитетима“, па јадним, наивним и добродушним Војвођанима не преостаје ништа друго до да 31. јули 1945. „и данас помињу, да га не заборавимо, и да извлачимо поуке“. Шмрк, шмрк, туге ли преголеме, ех да може време да се врати…

Овај ниво псеудоисторијске фантастике гледали смо ваљда последњи пут у сајнсфикшн серији Хрватски краљеви (2011). Истинитост тврдње како је скупштина у Новом Саду 1945. било шта решавала, па је могла да одлучи овако или онако, отприлике је у рангу Црвенкапе.

Истина је, међутим, да је одлука далеко раније била донета у КПЈ, а скупштина је, као и свака друга тада, само „једногласно“ спровела налоге партије. Наиме, четири месеца раније, на Седмој покрајинској конференцији, 5.  априла 1945, званично је проглашено да ће Војводина бити покрајина у саставу Србије (овде 518).

Уопште се није постављало питање да ли ће Војводина бити седма федерална јединица (република) или не. Војводина се не спомиње нити на Другом заседању АВНОЈ-а, нити она чак има свој облик партизанске скупштине („антифашистичко веће“) као што су имале све друге федералне јединице – па чак и Санџак (ЗАВНОС).

Тито је у марту 1944. у једном чланку само рекао да ће Војводина бити покрајина, а да једино треба видети у оквиру које републике ће се она налазити (овде 517; овде 53). Све што је КПЈ за Војводину могла да бира јесте да ли ће бити покрајина Хрватске или Србије. И они су изабрали – очигледно, на данашњу велику тугу Грухоњића и Јанкова – Србију.

Заправо, ни они о томе нису одлучили 5. априла 1945, јер је Јован Веселинов претходно на Првом заседању АСНОС-а, 9. новембра 1944, објавио да је решено да Војводина буде у саставу Србије (овде 518; овде 62-63). Заправо, ко зна ко је, када и где о томе донео одлуку. Али, то свакако није било 31. јула 1945. на скупштини у Новом Саду.

Једнако смешна је и фантазија да је војвођанска скупштина 1945. била богзна како више демократска и легитимна од оне из 1918. Избори за њу су били чисто једнопартијски, „без међународне контроле, без опозиције, у условима прогона неистомишљеника и националних мањина“ (овде 63).

Припадници немачке мањине били су у то време или протерани, или по логорима – можда су тамо и гласали за Јанковљеву „демократску“ војвођанску скупштину? Што се Мађара тиче, након геноцида над Србима у Бачкој и Барањи руководство КП у Војводини је 1945. – изражавајући „расположење српског живља“ – захтевало да се из Југославије протерају сви Мађари (овде 41). Јамачно да су Мађари цркавали од слободе док су 1945. гласали на изборима за Јанковљеву „војвођанску скупштину“…

Ето таква скупштина је „акламацијом донела одлуку о присаједињењу ‘федералној Србији’ – читава дебата састојала се од изјава разних мањинских народа у прилог раније дефинисаним одлукама“ (овде 63). Куд ћеш боље скупштине и више легитимности?

Али, лагарије и измишљотине свих врста за Аутономију инфо су буквално као добар дан. Стога на том сајту читамо: „Фалсификатори историје – разни бећковићи, антићи и остала тровачка братија четничких идеолога – константно заговарају тезу да је Војводина ушла ‘под’ Србију, да се ‘присајединила’ са Србијом а не да је Војводина ушла у састав тадашње Југославије“. Када и како је то тачно било, ова антифанти мудрица нам није благоизволела да саопшти – само је битно да се антисрпска култура лупетања гура из петних жила.

И они ће некоме да кажу „они нису новинари, већ агитатори и подлаци“? De te fabula narratur, о теби је забога ту реч…