СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Јасеновац у Београду

Шта је Београду Јасеновац?

Београд, у постављеном питању, нису само власт и над-власт (колонијално-компрадорска структура), већ је то и овдашње јавно мнење, наша јавна свест.

Јасеновац, такође, у 0вом питању, није само најстрашније место у људској историји (овде 106), већ су то Паг и Јадовно, Бљесак и Олуја, и све остале злочиначке станице троетапног пројекта хрватског геноцида над Србима: побити – протерати – похрватити (овде и овде).

„Сећам се Београда 1941-1944“, причао је арх. Пеђа Ристић, „лешеви су тада пливали Савом, уместо људи. Слике лешева поређаних у врсту испред Небојшине куле никада нећу заборавити. Као ни мирис смрти“.

Ристић каже да је плутајућих тела у једном тренутку било толико да се испод савског моста направио „чеп“, који је морао да буде разбијен динамитом. Тела су сахрањивана на лицу места. Једна масовна гробница била је код Небојшине куле, друга на Великом ратном острву. За прву Ристић каже да је могуће да је у њој покопано и до 2.000 закланих, а за другу се сећа да је изгледала као „велико гробље од малих белих крстача“. После рата су и та једноставна обележја уклоњена.

Погођен чињеницом нашег општег заборава, Ристић је, деведесетих, предложио да се на Великом ратном острву изгради спомен кула – пирг, за све српске новомученике пострадале у хрватском геноциду. Кула би, према његовој замисли, изгледала овако.

Изградња ове куле не би много коштала. Свакако би била јефтинија од предвиђене гондоле, која ће се на Велико ратно острво спуштати с Калемегдана. Но, Ристићевог спомен-пирга данас се готово више нико не сећа.

Памтим и да је, пре десетак година, постојала иницијатива да се у Београду изгради Храм јасеновачких новомученика. Био би то наш сакрални Јад Вашем. Из Цркве је речено да треба сачекати канонизацију, након чега ће се од београдских власти затражити плац.

Од 2010. године обележавање Светих Јасеновачких Новомученика обавезујуће је за читаву СПЦ. Али, и даље нема плаца, а бојим се више ни иницијативе…

Прошле године, пак, дат је предлог да једна од централних београдских улица буде названа по Светим Jасеновачким Новомученицима. Истина, постоји улица с тим називом, али у Батајници, као и у Младеновцу и Гунцатима. Не и у самом граду.

Званични Београд је, и поред регуларног поднеска, опет остао нем.

А онда је у престоници приказан филм о Диани Будисављевић. Одгледавши га на РТС, грађански Београд се до суза потресао. А градска скупштина је, одмах по почетку приказивања филма у Београду, донела одлуку да се у вароши, на самој, десној обали Саве, подигне споменик Будисављевићевој.

* * *

Као пасионираном посматрачу духа грађанизма (самопорицања), који влада Београдом, било ми је занимљиво да гледам механизам рада тог духа – ког непрестано, као једино урбани, па дакле и једино допуштени, еманира наша колонијално-компрадорска над-власт.

Тај дух годинама је био против не само сакралног, већ чак и сакралноликог спомена на жртве хрватског геноцида (Ристићева кула у облику црквеног пирга или називање јасеновачких жртава „новомученицима“). Све док се није дошло до одговарајућег идеолошки исправног и полит-коректног меморијалног симбола.

Тај дух се, рецимо, јасно види у твитер објави новинарке и инфлуенсерке Биљане Лукић (102.700 пратилаца, што је импресивно, имајући у виду да је „број активних твитер корисника у Србији од 150-200.000“): „Душу исплаках уз Дневник Дијане Будисављевић. Нема суровијих и крволочнијих звери од људи“.

Када јој је скренута пажња да убице нису били никакви апстрактни „људи“, већ озверени хрватски националисти који су сатирали децу само зато што су била српска, Лукићева је хладно одговорила: „сувише сте ограничени и глупи да бисте схватили да су злочинци убијали децу – усташе, не Хрвати“.

Међутим, као што је одмах примећено, Лукићка се, када је реч о злочинима из деведесетих, не држи поставке да злочинци немају нацију: „Срби су памтили Јасеновац, па `враћали` у Сребреници“, каже она, а данас смо, пак, у Србији сведоци „негирања злочина из 90-их које су починили Срби“.

Дакле, док једини начин политички исправног именовања злочина у Сребреници јесте да он мора да има етнички атрибут, дотле једини начин политички исправног именовања злочина у Јасеновцу, Јадовном или на Пагу јесте да убице не смеју да буду етнички идентификоване.

Зато споменик Диани Будисављевић мора да буде постављен у Београду пре не само Ристићеве куле – коју би сваки туриста видео с Калемегдана и упитао „шта је то“, па би му се морао објашњавати типични „мануелни рад“ хрватског шовинизма – већ и пре било каквог, чак и најмањег, споменика Јасеновачким новомученицима.

Јер, ти споменици били би исувише српски. А то је управо оно што се не сме. И зато их у компрадорском Београду никада неће ни бити.

Дочим, споменик Будисављевићевој је идеалан – прави београдски.

Неутралан је – етнички и верски; убице су тек неки „људи“, а жртве тек нека „деца“; хероина, хвала свету, и није Српкиња; споменик је смештен на променади, никоме не боде очи, никоме не изазива компликована питања; поред њега се, стога, мирно може провозати бајс без окретања главе од некакве црквенолике куле – и нужног проклињања, како то лепо рече Србљановићева, „оног нашег најодвратнијег запарложеног националистичког и расистичког погледа на свет, који једини никако да пропадне“ (па да нам коначно сване).

Још једна слична твитер објава савршено изражава тај дух компрадорског Београда. Слободан Миловановић: „Надам се да је доста људи погледало Дневник Диане Будисављевић. Верујем да сада мало боље разумете шта значи бити на страни усташа и четника у Другом светском рату, тј. са наше стране конкретно оправдавати злочине ЈВуО, СДК-а и осталих слугу нацистичког окупатора.“

Ова изјава почива на две кардиналне премисе овдашњег аутошовинизма:

1. Свако треба да чисти (искључиво) у свом дворишту.
2. Усташе = четници.

Дакле, кад погледа филм о Будисављевићевој, наш случајносрпски Београђанин никако не сме да се ужасне хрватског геноцидног пројекта, о не! Он једино сме да се осврне по сопственом дворишту и да потражи еквивалент хрватске нацистичке државе. Таквог еквивалента, наравно нема. Али, ту је стара идеолошка једначина: усташе = четници.

Зато, случајносрпски Београђанин на злочине хрватских нациста реагује тако што развија, парадоксално (јер он о себи мисли као „антифашисти“), мржњу према једном од два антифашистичка покрета у окупираној Југославији. А, посебно, према данашњим српским „националистима“.

Као што недавно рече Дубравка Стојановић: „Јасеновац је кључно питање (…). Срби би требало да изађу из те фазе самовиктимизације у коју су идеолошки стављени крајем 80-их“. Српске жртве хрватског геноцида? То је тек митологема српских националиста из осамдесетих.

С друге пак стране, како нас упорно подучава ова гласноговорница официјелне, случајносрпске Пешчаник–историје, „управо су српске колаборационистичке јединице играле кључну улогу у спровођењу Холокауста у Србији и битно допринеле томе да је Србија већ после само 6 месеци нацистичке окупације, а међу првим земљама Европе, била проглашена Juden frei“.

Ето још једног одговора зашто у Београду не може бити подигнут пирг на Великом ратном острву, нити меморијал Јасеновачким новомученицима, било где другде. Много, брате, миришу на тамјан. И на српски национализам.

А сви знају да је српски национализам најопаснији. Е зато не може.

* * *

Систематска борба београдског компрадорског духа, тог доследног следбеника токсичног југославизма, против обележавања Јасеновца као места српског страдања, види се и по конфузији око именовања 22. априла.

Тога дана, 1945, јасеновачки логораши извршили су пробој. Слободе се докопало тек њих 128. Предвиђено је да се тај датум обележава као дан сећања на српске жртве геноцида у НДХ.

Али, како гласи званични назив? Београдска Политика, 22. априла 2020, објавила је вест под насловом: „Положени венци поводом Дана сећања на жртве Холокауста“. Сличну најаву – „Обиљежавање дана сјећања на жртве Холокауста“ иницијално је дала и телевизија Српске.

Холокауст је уобичајено име за геноцид над Јеврејима у Другом светском рату. Обележава се 27. јануара. Откуд сад такав назив и за 22. април?

Реч је о томе да је држава Србија 22. април назвала: „Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату“ (Закон о државним и другим празницима, члан 5).

Дакле, српске жртве, чак и у држави Србији, могу бити поменуте и оплакане тек ако се супсумирају под међународни назив за геноцид извршен над једним другим народом.

Овај дух обавезне мимикрије српских жртава, чији је једино прихватљиви појмовни статус ако су под-жртве, видео се и недавно у лекцијама историје које је, током епидемије короне, емитовао РТС.

Уочено је да је Холокаусту посвећено више времена него страдању Срба у Другом светском рату, или три пута више времена него геноциду над Србима у НДХ.

Холокауст је, у овим лекцијама, индивидуализован кроз причу о страдању београдске породице Калеф. Али, такође је уочено, да нема индивидуализације српског страдања у хрватском геноциду – попут, рецимо, приче о породици Трипка Ћирића из Пребиловаца.

Имао је деветоро ћерки – Стану (26), Јоку (21), Дару (19), близанкиње Саву и Радојку (17), Стоју (14), Славојку (10), Неђу (8) и Ангелину (5). И десетог сина Слободана (3). Трипко је са сином, дан пре покоља, покушао да побегне. Нађен је на путу заклан, са Слободаном у наручју (како је то клање, с дететом у наручју,  изгледало, можемо само да претпоставимо).

Свих деветоро кћери, и супруга Стана (48) такође су, заједно с осталим Пребиловчанима, заклане и бачене у јаму у Шурманцима. Многочлана породица Ћирић – у чијој кући је све орило од граје десеторо деце – тако је затрта (овде 30).

Зашто се Срби срамежљиво, готово са снебивањем сећају тог геноцида? Зато што средиштем наше културе влада компрадорски дух Друге Србије. Он у име „регионалног помирења“, као некад што је радио титоизам у име „братства и јединства“, не дозвољава да се, када су српске жртве у питању, убице и страдалници етнички идентификују. Не може „српске жртве“, може само „српски злочини“.

Мада, руку на срце, доста је тога и до наше, патриотске стране. Лењи смо и завидни. Све чекамо да неко други нешто уради. А кад други крене да ради, учињеном послу налазимо сто мана – све бојећи се да ће туђе заслуге некако да умање наш значај.

Узмимо, рецимо, иницијативу да се геноцид над Србима у Другом светском рату, по угледу на јеврејски Холокауст и ромски Порајмос, назове Покољ. Потребу за таквим, једноставним и карактеристичним, именовањем сувишно је образлагати: да имамо своје име, не бисмо 22. април звали речју која се уопште не односи на нас.

Али, управо они који се институционално баве геноцидом над Србима у НДХ нашли су се некако увређени тим предлогом. Као да тиме неко хоће да им узме хлеб.

Почели су да му изналазе сто мана. Те не види се из назива да је реч о геноциду, те не уочава се системски карактер погрома, те иницијатива није добро образложена (чувено „а где ти је печат“), те ово, те оно… (види, рецимо, овде; један од могућих одговора овде).

Но, све мане које се проналазе „Покољу“ важе и за називе попут „Холокауст“ – Жртва паљеница, или „Шоа“ – Пропаст, или „Порајмос“ – Исецање.  Ни та имена не денотирају геноцид, систематичност, бла, бла… А она већ деценијама одлично функционишу као јасна лична имена за једну историјску појаву.

Можда се може смислити боље име него што је Покољ, не знам. Али, ако може, сада је прави тренутак за то. Не нађе ли се, нека остане Покољ.

Јер, заиста, одавно је примећено да је хрватски геноцид над Србима јединствен у Другом светском рату. Извршен је ножевима, секирама, маљевима, чекићима, клиновима, срповима, пијуцима, као и специфичним хладним оружјем србосеком и србомлатом (врстом буздована).

Такав вид погрома практикован је не само по селима, где су се често укључивале и комшије из суседних места (такозване „дивље усташе“), већ и у хрватским државним логорима.

Једини случај у Европи донекле сличан овом јесте геноцид над Пољацима у Украјини (1943; овде и овде).

Али, украјински националисти највише што су институционално имали била је сеоска милиција. Она је дигла сељаке да покољу пољске комшије. Хрватски националисти, пак, имали су комплетну државу. Стога су могли правити и државне логоре смрти. Но, чак и у њима, више су волели „мануелни рад“ хладним оружјем него индустријско истребљење.

Зато Покољ.

* * *

А посла је толико, да има довољно славе за све. Уместо да тражимо длаку у јајету и пенимо од сујете, боље да засучемо рукаве.

Ваља направити Ристићев пирг, или неко друго спомен обележје покланим Србима које је донела Сава, да би били сахрањени на београдским обалама.

Ваља обновити иницијативу да се у Београду изгради Храм Светих Јасеновачких Новомученика.

А и нека од главних улица, морала би тако да се назове. Не само у Београду, већ и у другим већим српским градовима.

Ваља направити и споменик у Доњој Градини, делу јасеновачког система логора – данас на територији Српске.

Много је оправданих примедби на Богдановићев монумент који је на хрватској страни Саве („све то изгледа као терен за голф“). Али, хајде онда да на нашој обали направимо како мислимо да треба.

Ристић је маштао да се у Градини подигне кула, а на Сави храм-брод. Имао сам част да ми је и Новица Мотика, аутор изванредног споменика у Старом броду, приказао своју идејну скицу јасеновачког споменика. Био сам задивљен и потресен.

Расписан је, 2017, и међународни конкурс за меморијални центар у Градини. Али, да ли је изабрано идејно решење и даље актуелно или не, то сам Бог зна.

Какогод, посла је много. Суспрегнимо, стога, нашу сујету и лењост. Помозимо једни другима. Или бар не сметајмо. Јер, све је против нас: и актуелна, (ауто)колонијална власт, и компрадорска над-власт, и доминантни страни и „српски“ медији, и „београдски урбани дух“…

Али, ако се усредсредимо на суштину – на конституисање српског сећања као део нашег идентитета, али и као опомене за будућност (не смемо заборавити да хрватски троделни пројекат свој завршетак види тек у Земуну и на Дрини) – онда ћемо имати шансе да се очувамо као народ.

Не смемо дозволити још један геноцид у поврату, било у Српској, било у Србији. Зар не можемо да се договоримо о неколико национално кључних и виталних ствари, попут – шта је Београду Јасеновац?

И зашто?