Слободан Антонић: „Геџованија“

Осим слике Србије као септичке јаме („Смрдија„), а Срба као умоболника („Србијатрија„), омиљено место у нашој „грађанској“ имагологији је слика Србије као пећински примитивне и варварске земље.

Овај вид наводно критичке ауторепрезентације – а који је, дакако, тек сноберско сигнализовање врлине – најчешће се формира око пара примитивни  Срби – цивилизовани свет (а свет = „Запад + ја“).

Србина-Балканца као непоправљивог, антиевропског примитивца препознао је још свети Радомир Константиновић у Философији паланке: „Култура балканска је примитивно-традиционалистичка, што значи да није рационалистичка и техницистичка и да, самим тим, њена будућност ни у ком случају не мора да буде европска“ (овде 353).

Као што нам то објашњава Ненад Прокић, овај наш „затуцани народ“ је тај који, без обзира на сва непочинства власти, „сноси основну одговорност за свеопшту заосталост у Србији“ – „такав народ је сам крив што ствари иду наопако“. „У Србији се од читавог Доситејевог просветитељства изгледа примио једино – кромпир“, констатује Алексеј Кишјухас, због чега смо „друштво које је материјално идуховно сиромашно“. Уз то природно иде и „дијагноза стања колективне хипнозе, гарниране простотом и глупошћу. Генетски имбецилизам, можда?“ (Бојан Тончић).

Круг двојке

„Србија је примитивна заједница у којој влада закон јачег“, стоји наслов у листу „Данас“, „цела Србијатрија је и даље заражена пећинским идејама“, уочава Никола Крстић, „цивилизацијски се нисмо померили од средњег века“, згрожена је Вања Ђурић (Н1). Србија је „цивилизацијска рупа“ (Бојан Јовановић, „бивши ђакон“), ми смо пример „испалости из цивилизације“ (Павле Радић), „свједочимо новом отцјепљењу Србије од цивилизованог свијета“ (Динко Грухоњић), „упозоравамо грађане да им се ближи нова изолација од цивилизованог света“ (Грухоњић), „на делу је повратак у етничко варварство и трибализам“ (Кишјухас).

„Људождерски варвари“! – даје „Данас“ наслов тексту у коме се каже да „док се све око нас урушава и распада, ми (Срби) попут људождерских варвара певамо и играмо“ (Никола Крстић). Истина, предстојећи избори су „последња прилика да Србија постане цивилизована земља“ (Горан Марковић), али то је тек крхка нада будући да, како је још раније уочено, „у Србији поново одлучују милиони неписмених“ (Никола Самарџић) – овде је на делу „неспособност већине да рационално просуђује“ (Н. Самарџић).

Срби су – поготово у Републици Српској – „мали примитивни народ“, „људи чудних физиономија и неартикулисаног језика“, којима ће – предвиђа Динко Грухоњић – „ноге бити све краће, а погледи све тупљи“. „Народ је полуписмен у највећем делу“, сагласна је и Весна Пешић, због чега је „уевропској цивилизацији Србија примитивно друштво“. „Дивље друштво“ – зове се њена књига о савременој Србији.

„А шта имају Срби пристојно сем тог круга двојке?“, пита се такође Пешићева: „То није део града, већ просветитељско мало језгро које нервира српску нацошку паланку“. Уопште, „дух вечне паланке“ влада у Србији, вајка се Мирко Ђорђевић, „који свет не познаје“ (овде 35). Толико смо скудоумни да уопште не разумемо свој положај: „Поцркали бисмо од глади да нема ЕУ“, каже Весна Пешић, а „Данас“ извлачи у наслов.

Посебно су српски националисти „против свега цивилизованог и модерног, и покушавају да Србија остане у црној рупи“ (Александар Оленик). У Србији имамо „примитивно србовање које је неподношљиво“ (Павле Радић), овде је на делу „српско националистичко антидруштво“, наспрам ког стоје „узалудни покушаји Латинке Перовић да се стока изведе из крда“ (Марко Видојковић).

„Српски националисти добрим делом мрзе туђе културе јер су необразовани“, објашњава примитивну природу српског национализма Биљана Србљановић: „Не знају језике – о чему да разговарамо са тим људима? Да би се кандидовао за било какво мишљење о било чему, мораш знати барем два светска језика. То је просто елементарна ментална хигијена.“

Какви су нам националисти такав нам је и народ, па у Србији, како тумачи Бранка Арсић у књизи првобитно објављеној на енглеском, има „реченица којом се Срби радо обраћају странцима: ‘Говори српски да те цео свет разуме'“ (овде 330). Шта да се ради када је у Србији на делу „морално запуштена, идеолошки задригла, историјски необразована и политички бесрамна већина“ (Б. Србљановић).

Заокружена слика

Генерално, Срби изгледају као да су „данас једини европски ‘Индијанци’ неспособни за уређену државу, у дубоком раскораку са вредностима модерности и Запада“ (Кишјухас). „Србија не постоји као модерна политичка заједница“, сагласан је и Срђан Милошевић, она „нема ништа од садржаја који једну државу чине државом у 21. веку – она је на нивоу неког прелазног облика између поглаварства и протодржаве“. И „српско друштво је далеко од било каквих темеља друштва“, придодаће Војин Радовановић, то је „друштво које не постоји, како је то пре коју годину приметио Светислав Басара“.

Препуштена самој себи, с националистичком елитом и примитивним народом, јасно је да Србија нема будућност. Она је „без демократских традиција, склона једноумљу и самовлашћу, притом са тешким злочиначким наслеђем“, при чему се „цела земља одавно претворила у поприште пустахилука и хајдучије“ (Томислав Марковић). „Србијанско друштво је претполитичко друштво“, указује и Соња Бисерко (овде 346), „не постоје снаге у Србији које би могле да изнедре позитивне промене“ (272).

„Нижи слојеви у Србији су дубоко ауторитарни и патријархални, светлосним годинама удаљени од прогресивне и просвећене левице, ти слојеви не могу да буду агенс било каквих промена“, сагласна је и Весна Пешић. „Србија је изгубила трку и са временом и са историјом, па тако и могућност да рационално промишља сопствене реалне интересе и да тражи решења у складу са захтевима времена“, тврди се у заједничком обраћању 50 јавних личности, које су потписали, између осталих, и Соња Бисерко, Дубравка Стојановић, Бошко Јакшић, Филип Давид, Миливој Бешлин…

Тако добијамо заокружену слику примитивне земље, неподобне за модерни свет, којој треба старатељ – било у лику прозападњачене елите, било у виду странаца са Запада. У овај дискурс уграђен је вечни положај инфериорности, као оправдање колонијалне управе над једном варварском земљом и њеним примитивним народом (Шијаковић 152-3).

Захваљујући медијима, овај дискурс продире дубоко у друштво, налазећи на плодно тло у аспирационим слојевима који очекују привилегије средњих и виших класа Запада. Поготово припадници наше средње класе лако падају на њега, будући да обично пореде своју земљу, чије све мане одлично познају, са земљама у којима су провели три дана на летовању. Тиме логика „да није ових наших примитиваца, сад бисмо јели кавијар и пили свеже цеђену поморанџу на Брионима“ оснажује дискурс: „Срби примитивци – западњаци цивилизовани“. А наречени дискурс постаје један од ослонаца разгранате културе аутошовинизма.

Привилегије

Наравно, једна од функција овог дискурса је и потврда оправданости сопствених класних привилегија, пошто је он „обележје дистинкције која треба да потврди класне и статусне хијерархије и доминацију“ (Ћирјаковић 214). Нема ничег природнијег него да „цивилизовани“ управљају „примитивнима“, а све остало – како је лепо рекао судија Мајић објашњавајући чудовишност помисли да људи са основном школом иду на летовање – „то је мешање карата социјалних, то није нормално, то нигде не постоји, то једноставно није реално“…

Друга функција је затирање сваке идеје да демографски најбројније ниже класе могу да се било шта питају у друштву и политици – па чак ни да њихово мишљење у јавности уопште буде саслушано. Јер, „зашто би неко обраћао пажњу на оно што говоре особе које су успешно представљене као инфантилне, запуштене, заостале, дивље или геноцидне?“ (Ћирјаковић 154).

И трећа функција је, дакако, „зазивање просвијећеног патроната неког фантазматског уређеног Запада“ (Стипе Ћурковић). То је реликт ЕУ идолатрије, на којој се и даље инсистира, и поред белоданог банкротства бриселске моћи у украјинском конфликту. Тиме се ментално уконачује инфериорни положај који је добро описао онај високи бриселски званичник: „Једном када земља поднесе молбу за приступање ЕУ, она постаје наш роб“ (oвдe 7).

Заборавља се да су Срби вероватно једини народ у Европи чијим самосталним државама никада нису владале стране династије. Ти примитивни, варварски Срби, та „Геџованија“…