Слободан Антонић: „Фашизовање” Србије

 

Срби су, према Секуловићу, несумњиви шампиони неофашизма у региону: „Што се тиче неофашизма у окружењу, тога има пре свега у српском ентитету БиХ (мисли на Републику Српску – С. А). У Хрватској је ситуација ипак другачија, тачно је да и усташтво поприма забрињавајуће размере, али је такође тачно и то да се велики део хрватског друштва томе одлучно супротставља. У Србији тога (супротстављања – С. А) нема”. (!?)

Весна Пешић објашњава (2018) да „режим који карактерише данашњу Србију може да послужи као модел ур-фашизма у свом паланачком, српском издању”, а Душко Радосављевић, „председник Савеза антифашиста Војводине”, каже (2018) – а Б92 то извлачи у наслов – да је „Србија натопљена фашизмом” (!?) – због чега, како стоји у поднаслову, „млади људи одлазе из земље”.

Хор „Жена у црном” – којем диригује Срђан Атанасовски из Музиколошког института САНУ – пева (2019) испред Дома омладине у Београду Интернационалу на албанском језику – у знак протеста што се „у Србији поново враћа фашизам кроз најаве погрома Албанаца” (!?). (Атанасовски, иначе, јавно подучава да је Србија, 1912. године, „освојила Косово”, како би га третирала као „једну врсту колоније”). На истом скупу, представница Жена у црном, Снежана Табачки каже да, „иако се говори да је фашизам историјски поражен, има назнака и одређених појава фашизације на које ми желимо да укажемо и да тако спречимо појаву фашизма у културном и друштвеном простору”.

Денацификација Срба

Биљана Србљановић објашњава (2020) да „ми имамо фашистичке фаланге”, односно да је „Бошко Обрадовић предводник фаланги у опозицији”, као и да су „и Ногови протести дело фашистичких фаланги”, због чега „свако ко их не осуди, или их једноставно само прећуткује, постаје сарадник фашистичких фаланги”.

Далибор Ступар протестује (2020) што је Динку Грухоњићу „непозната фукара оскрнавила (израз уобичајено означава напад на светиње – С. А.) улаз у зграду фашистичким графитима”, уз констатацију да је посреди „здружени злочиначки подухват који за резултат има фашизацију целог друштва”.

Сам Грухоњић каже (2020) да се „не реформишу дубоко фашизована друштва попут србијанског”, односно да се „таква друштва не лече лицемерним ‘малим корацима’”. Председник ГДФ Зоран Вулетић изјављује (2021), а Данас истиче као наслов: „Србија клизи у фашизам, неопходан процес денацификације”. У поднаслову пак стоји: „пре уставних промена и лустрације неопходно је да држава прође процес ‘денацификације” (!?).

„У свакој пори српског друштва живи фашизам”, објављује Драган Бурсаћ (2021), „нема друштвеног слоја у Србији који није фашизован”. Павле Радић поручује (2021) да се „фашизам у Србији нормализовао”, а Аида Ћоровић (2021): „Србија је фашистичко друштво”. Миливој Бешлин упозорава (2021): „ми овде причамо о озбиљној фашизацији нашег друштва”, а Јелена Диковић у Данасу разговор са Владимиром Вукчевићем (2021) насловљава: „Не смемо дозволити да нас победе фашисти” (!?).

Кишјухас тврди да је „љотићевштина, ево већ 30 и кусур година (…) доминантна идеологија нашег друштва”, и да су „многи и многи Љотићи међу нама” (!?). А Антифашистичка акција Новог Сада каже да смо „суочени са национализмом и фашизмом који прожима све поре нашег друштва”, због чега је „супротстављање злу национализма и фашизма данас потребније него икада након Другог светског рата”.

„Социолог и антифашиста Милош Перовић” (син „антифашисте” Миленка Перовића) објашњава (2022) да фашизам само мења форме, а да је у Србији „ово данас већ, по мом суду, терминална фаза”. Дарко Шпер, „новинар и антифашиста”, каже (2022) да у Србији „често имамо ситуације у којима 2.000 фашиста изађе на улице да подржи Русију при нападу на Украјину”, а да „држава не жели да се обрачуна са неофашизмом”. Слично мисли и антифашиста Динко Грухоњић, који вели (2022) да је „проблем Србије” што је у њој на делу „нека врста консензуалног фашизма, то је слављење 21-вековног Адолфа Хитлера” (тј. Путина).

Грухоњић, у разговору с Дубравком Стојановић (2023), констатује да „присуствујемо (…) наставку фашизације друштва у Србији”, на шта Дубравка одговара: „Да, ово је сада наставак”. „Фашизација Србије нарочито се активно спроводи у посљедњих 10 година”, тврди и Миливој Бешлин (2023). „Дубоко смо потонули (…) у једну дозвољену фашизацију друштва”, каже и Александра Боснић Ђурић.

Култура лупетања

„Само је питање дана када ће фашистичке фаланге – које имају подршку режима – уместо плаката на ‘сумњиве’ адресе почети бацати бомбе”, каже се у саопштењу НДНВ (2023). А поводом филма Хероји Халијарда Хелсиншки одбор осуђује „кампању рехабилитације Драже Михаиловића”, „као још један корак у правцу убрзане фашизације друштва”. „Овде је на снази пузећи фашизам” примећује за Данас и Предраг Кораксић Коракс (2024).

Шта се види из овог прегледа? Непрестано се говори о „фашизацији” и „пузећем фашизму” – и тако годинама и деценијама. По тим оценама и најавама, Србија је одавно већ требало да буде фашистичка земља, с концентрационим логорима на сваком кораку, како за опозицију, тако и за све антифашисте. Но, ништа од тих суманутих оптужби или предвиђања, хвала Богу, није се десило у реалности.

Наравно, нико озбиљан не негира постојање и ауторитарних елемената политичког система. Али, не знам никог у друштвеној или хуманистичкој науци, како у земљи, тако и у иностранству, ко мисли да је Србија „фашистичка”, или да се можда развија баш у том правцу. Данашња Србија углавном се оцењује као „хибридни режим” – мешавина демократског и ауторитарног поретка (рецимо: Владисављевић 2019; Павловић 2020; Антонић 2022). И то је оно што каже струка, а фантазирање о некаквој „фашизацији Србије” једноставно више припада култури лупетања, него озбиљној расправи.

И још само ово: на чему се најчешће заснивају оптужбе за фашизам? У првом кораку, било шта што се нашим „антифашистима” не свиђа прогласи се за „фашизам”. А пошто тог нечег страшног не нестаје, у другом кораку је то доказ да власт „толерише фашизам”, те је онда и она „фашистичка”. А будући да друштво толерише „фашистоидну” власт, онда у трећем кораку и цело српско друштво бива проглашено „фашистичким”.

Вербални тероризам

А шта све грађанистичка осетљива душа не види као „фашизам”?

• Антифашистичка акција Новог Сада је ауторе хумористичног серијала „Дневњак” оптужила за „нацистичке тенденције”, као и да „путем наводног хумористичког серијала некад суптилно, а некад потпуно отворено пласирају садржаје који промовишу фашистичке идеје”.
• Већ помињани „антифашиста” Милош Перовић оптужио је Арно Гујона да је „у Француској патентирао наци хуманитаризам”. (!?)
• Бобан Батрићевић: „Весели се српски роде је фашистичка корачница, треба је забранити!”
• Биљана Србљановић: на протестима (2020) појавио се „нови сабласни знак – три прста скупљена, рука испружена изнад главе, као имитација фашистичког поздрава”.
• Соња Бисерко: „најјачи бастион национализма сада (2004) је Универзитет у Београду, он би требало потпуно да се затвори – нарочито предмети као што су историја, филозофија, политикологија и право потпуно су заражени фашизмом” (овде 51),
• БеФем (2023): „Pro-life самит у Београду носи опасне идеје, покушавају да прогурају фашизам”.
• НСПМ је НСФМ (Нова српска фашистичка мисао) –  на Пешчанику овде, овде или овде.
• У оквиру пројекта „Мапирање екстремизма – Србија 2018” на интерактивној мапи с темом „Где живи екстремизам” означена је и локација Центра за културну обнову Археофутура, а у оквиру теме „Где спава фашиста” обележено је пребивалиште њеног уредника – Николе Павловића
• Само у једној емисији Пешчаника (2007) као „фашистички” проглашен је цео ДСС („фашистички ДСС”), док су, као „фашисти” и „лудаци” именом и презименом наведени: Војислав Коштуница („ми том фашисти…”), Владета Јанковић („још већи лудак од Коштунице”) и Милан Париводић („потпуни фашиста”, „из њега излази такав фашизам”) итд.

Овако бисмо могли да ређамо до сутра. Но, и из овога се довољно лепо види механизам стигматизације, где се етикета „фашиста” лепи без ма каквог поступка доказивања и расправе. Пљуц – и готово.

Али, с таквим стварима се не шали. То је етикета-омча – конопац око нечијег врата који сваки лудак, ако се докопа власти, сутра може да затегне. Људи се с правом боје самодекларисаних „антифашиста” и њихове склоности да целокупни јавни дијалог сведу на утркивање ко ће гласније да узвикне: „Фашизам, фашизам!”

Само што то није никакав „антифашизам” већ најобичнији вербални тероризам. И стога је крајње време да жртва каже – доста.