Слободан Антонић: Европејштина (2. део)

Кирејевски је као разликовне састојнице у односу на Русију, а које су формирале Запад, видео: 1. римску цркву, 2. латинско образовање и 3. државу као оруђе за пацификацију становништва – а не као заштиту вере и народа од спољних непријатеља (овде). Прво и друго су у мишљењу дали формализам, а треће егоизам горњих слојева и свикнутост на поредак доминације доњих слојева.

Код Руса, међутим, као последица другачије историје духовности, развили су се у мишљењу супстанцијализам, интегрализам и холизам (у смислу тежње ка пуноћи, целовитости), као и извесна топлина мисли, уз широки етос пожртвованости (самопрегора).

Хомјаков је пак објаснио да су привредно и технолошко „заостајање“ Русије мање важни од тога што је Русија сачувала оно највредније, а што је Запад изгубио – чистоту хришћанства. Ex oriente lux! – и Запад ће кренути за Русијом, само ако она пронађе свој прави лик и приближи се идеалу „Свете Русије“ (в. овде 142; 144). Али, невоља савремене Русије је раскол народа и позападњачене елите, која одбацује све руско, од обичаја, до „суштинских основа живота“ (овде 156).

Европеизација као апсолутно зло

Да је главни руски проблем дефектна европеизација утврдиће, шест деценија доцније, и припадник евроазијског покрета, Трубецкој. „Европеизација је стремљење ка тачном копирању општег германо-романског шаблона у свим областима живота“ (овде 77). А пошто је немогуће копирати тоталитет живота, ова тежња доводи до комплекса инфериорности:

„Када упоређује себе с природним Романогерманима, европеизујући народ долази до сазнања о њиховој надмоћи над собом. Ово сазнање, заједно с непрестаним жалопојкама о својој стагнацији и заосталости, постепено доводи до тога да тај народ престаје да уважава самог себе. (…) Постепено, народ се навикава да презире све што је његово, самобитно и национално.“ (48)

Управо то се догодило руским западњацима: „Зато што Русија, упркос својим великим настојањима, ипак никако није могла да постане права европска држава, многи од нас (Руса – С. А.) презирали су своју `заосталу` отаџбину“. (80)

Али, осећај самопрезира и инфериорности погубан је за „европеизујући народ“, зато што „чини његову `заосталост`кобном законитошћу“ – заробљавајући га у „закон вечног заостајања“ (49). Такав народ, наиме, вечно ће каскати за својим узором, сводећи се на пасивног примаоца и следбеника сваког мишљења које долази од Господара. Народ се „претвара у мајмуна који непрестано подражава Романогермане“ (57), због „бунила романогерманске идеологије“ (56), а у елити „многи од њих су у одбацивању националних особености и презиру према свим осталим нероманогерманским културама чак далеко ортодокснији од (природних) Европљана“ (15).

Невоља је што народ који је преузео туђу културу, развивши осећај самопрезира, „бива неспособан да ту културу даље развија, па сваку нову измену њених елемената мора изнова да преузима од Романогермана“ (57). „Услед таквог развоја дати народ увек ће `заостајати` за Романогерманима, тј. понављаће поједине етапе развоја увек са закашњењем“ (57).

Због тога, тврди Трубецкој, „европеизација представља апсолутно зло за сваки нероманогермански народ“ (57; исто и 47; истакао Т.). Отуда је „очигледно да се ови народи морају свим силама борити против европеизације“ (49). Треба одбацити „европски космополитизам, који није ништа друго до општероманогермански шовинизам“ (15), јер „култура треба да буде различита за сваки народ“ (76). Нужно је „сачувати себе од стремљења да се по сваку цену постане `прави Европљанин`“, а то значи „коренит преокрет у својој свести“ (70): „потпуни преокрет, револуцију у психологији интелигенције нероманогерманских народа“ (58).

Празнина која раздваја

На крају, у мисаоном разлучивању Русије од Запада треба посебно поменути једног мислиоца који није био Рус, већ Немац. А он се, у том погледу, бар за сада, показао као прави пророк. Реч је о Шпенглеру.

Шпенглер, најпре, одбија дихотомију Русија–Европа, пошто мисли да је „Запад“ бољи појам за географску област „између Висле, Јадрана и Гвадалкивира“ (овде 44). Култура Запада супстанцијално је другачија од руске.

Реч је о „огромној празнини која нас раздваја“, констатује Шпенглер (овде 25). „Прави Рус нам је изнутра стран, као када би се изненада појавио међу нама Римљанин из доба краљева, или Кинез из времена много пре Конфучија. И сами Руси су тога били свесни сваки пут када су повлачили линију разграничења између `Мајке Русије` и `Европе`“ (25).

То што Русија по неким одликама споља личи на Запад не значи ништа. Реч је, по Шпенглеру, о „псеудоморфози“ – попримању спољашних облика стране културе, када домаћа култура не може природно да се развија, те услед тога у њеним дубинама „џиновски расте мржња на далеку силу“ (овде 199).

„Псеудоморфоза“ руске културе заправо је, по Шпенглеру, почела у „петровској Русији“ (овде 203), када су се „на тле без градова, са његовим првобитним сељаштвом, угнездили, као чиреви, градови туђег стила. Они су били до у срж лажни, неприродни, невероватни“ (204). Шпенглер цитира Достојевског који каже да је „Петроград најапстрактнији и највештачкији град који постоји“, као и Аксакова, који пише: „Први услов за ослобођење руског народног осећања јесте: мрзети Петроград из свег срца и из све душе“ (204).

Насилном вестернизацијом Русије Петар Велики је просто „изопачио њен природни развој“ (овде 26). Због тога је „права рускост осећала као отров и лаж све оно што је унаоколо постајало – против Европе диже се права апокалиптичка мржња“ (овде 204), Петроград се види као „сатана“, а „Петар Велики појављује се у једној раширеној народној легенди као Антихрист“ (204). Реч је о природној народној „мржњи према оном туђем што трује још нерођену културу у материнском крилу тла“ (205) – „друштво је било западњачког духа, а доле је народ собом носио душу тла“ (206).

Због тога је „руски инстинкт ограничио `Европу`, врло тачно и дубоко, као непријатељицу `мајчице Русије`“ (овде 44). То је водило потпуно разумљивој „дубокој, страшној, исконској мржњи Русије према Западу, као према отрову у сопственом телу“ (das Gift im eignen Leibe; овде 94; овде 26);

Али, позападњаченој руској елити, у њеном опонашању „Европе“, није био довољан „петризам“ (Petrinismus), већ је 1917. прешла на реализацију новог пројекта вестернизације Русије – бољшевизам. Бољшевизам је, вели Шпенглер, „последња консеквенца петризма“, и само „нов облик псеудоморфозе“ (овде 207). Но, „захваљујући бескрајном руском трпљењу и самопрегору“, бољшевизам је успео да опредмети „такву западну творевину као што је Париска комуна“ (овде 26).

Међутим, „оно што је овој револуцији дало снаге — то је био народ, који је без мржње, а само из нагона да се излечи од једне болести, разорио позападњачени свет својим устанком“ (овде 207-8). Ти „подземни антизападни инстинкти Русије, испрва усмерени против петризма, дали су снагу бољшевизму“, каже Шпенглер. „Али, пошто је бољшевизам сам по себи изданак петризма“, пророкује он, „временом ће бити уништен да би се довршило ослобођење Русије од `Европе`“ (овде 27).

И тако, предвиђа Шпенглер, и бољшевизам ће свакако бити одбачен. „У Русији ће га заменити неки нови облик царизма (Zarismus), једини могући систем за народ који живи у таквим условима. Највероватније ће овај (нови – С. А.) царизам више личити на пруски социјалистички систем него на капиталистички парламентаризам“ (овде 28).

Али, све су то за Шпенглера не много важне форме, а оно што је битно јесте витализам и енергија аутентичне руске културе. Њени плодови тек сазревају – док Запад вене у сумраку цивлизације. „Рускост је обећање будуће културе док вечерње сенке постају све дуже и дуже над Западом“ (Das Russentum ist das Versprechen einer kommenden Kultur, während die Abendschatten über dem Westen länger und länger warden; овде 92; овде 25).

А први велики плод руске културе биће жива вера. „Будућност подземних сила Русије је у скором рађању нове религије, треће која ће изаћи из богатих могућности хришћанства“. И док је, објашњава Шпенглер, „за нас Западњаке с религијом готово“ (Wir Menschen des Westens sind religiös fertig) – ту чак ни Русија не може помоћи („ништа није варљивије од наде да будућа руска религија може да подстакне оживљавање религије на Западу“) – „Русија ће одбацити овај (западни – С. А.) развој и поново се повезати, преко Византије, непосредно с Јерусалимом“ (овде 28).

Као „једног од пророка ове нове вере, која је још безимена, али већ продире тихом, бескрајно благом снагом“, Шпенглер види – управо Достојевског (овде 28). „Достојевски не припада ником, сем апостолима пра-хришћанства“, каже Шпенглер (овде 207). Достојевски, поручује нам писац Пропасти Запада, савршено оваплоћује дух руског народа: „Прави Рус је ученик Достојевског, иако га не чита“ (207). Ако желимо да знамо ком правцу стреме подземне силе Русије ваља читати овог књижевника. Јер, пророкује Шпенглер, „хришћанству Достојевског припада наредно тисућлеће“ (208).

И тако, док грме топови и праскају ракете по Украјини, у Русији као да поново оживљава исконски и самобитни дух руске културе, који су толико волели Хомјаков, Данилевски и Достојевски, а који је Шпенглер препознао као обећање за наредни миленијум.

Налази ових великих мислилаца, каткад пресмели за укус њихових савременика, данас су се у многоме показали као тачни. А да ли ће се и сва њихова пророковања остварити, о томе нека сведочи наредно тисућлеће. Само да га буде.