Слободан Антонић: Драгош Калајић као мислилац

фотографија: Весна Драгићевић/Нови Стандард

Драгош Калајић (1943-2005) особен је феномен у нашој друштвеној мисли и, како каже Дарко Танасковић, „једна од најсамосвојнијих појава укупне наше савремености” [1]. Тешко га је дисциплинарно одредити, али се најприближније може рећи да је био философ историје и геополитички писац – међу првима који је афирмисао ту дисициплину у Србији [2]. Био је и сликар особеног стила – „хиперборејског реализма” [3], „челичног романтизма” [4] или херојског симболизма. Како је његово сликарство – које одликује изразита философска и мистичко-симболичка стилизација – сасвим у складу с његовом теоријском мишљу, слободно се може рећи да је Калајић био интегрални мислилацуметник.

Калајић је био син краљевског официра и професорке универзитета [5], школован на државној Академији лепих уметности у Риму (L’Accademia di Belle Arti di Roma, 1965). Био је „фасцинантни ерудита” [6] који је у времену пре интернета – када се до литературе веома тешко долазило – читао књиге за које у Србији тада готово да нико није знао. Појавио се као већ готов мислилац [7] с књигом Упориште: рехабилитација структуре интегралног човека (1971) – делом које је објавио када је имао тек 28 година.

И док је већина српске интелигенције имала илузије о Западу [8], због чега јој је требало извесног времена (и историјског искуства) да своју позицију искристалише, Калајић је још 1970-их година 20. века заузео становиште које нам се данас чини у великој мери исправним. На њему је одлучно остао до краја живота, допунивши га тек јаснијом сликом о месту Срба и Руса у светској историји, као и личном транзицијом к православном хришћанству.

Поуздани светопоглед

Данас већина оног што је у нашим друштвеним наукама написано током 1970-их и 1980-их година нема готово никакву вредност, будући да је најчешће тек идеолошко фразирање. Нешто од тога је и преживело, али само као историјско сведочење о тадашњим актуелним збивањима и размишљањима. Но, Калајићева дела – Мапа (анти)утопија (1978) и Смак света (1979) – и данас су теоријски живе и друштвено-хуманистички актуелне књиге.

Далеко пре Милана Брдара, Калајић је писао о постмодерној (анти)уметности, од Дишановог писоара, преко боди арта (body art), до џанк-арта (junk art) [9], о чему је за ТВ Београд снимио и серију Огледало XX века (1979) [10]. Пре Антонића писао је о политичкој и медијској инструментализацији хомосексуалности [11], или о заблудама феминизма – критикујући идеју мушкарца и жене као друштвеног конструкта и пропаганду полног антагонизма [12]. Много пре Владушића писао је о метрополама као „киклопским некрополама модерне цивилизације” [13], тим „колосалним паразитима који патолошки расту црпећи све виталне енергије цивилизације” [14].

Пре Душанића писао је о наметању долара као светског новца [15], о „економији коцкарнице” [16], о „финансијској олигархији” која производи новац, обвезнице и финасијске деривате без покрића (псеудокапитал), успостављајући „интернационалу псеудокапитала” и својеврсну „лихварску интернационалу” [17]. Много пре познатог Бушовог говора [18] писао је о „новом светском поретку”, описујући га као „власт ‘изабране’ класе наднанционалног капитализма” [19]. Пре Катића писао је о идеологији „слободног тржишта” иза које се крије систем монопола [20] транснационалних компанија [21], што нужно води хиперконцентрацији богатства на једној, а сиромаштва на другој страни. [22]

Опремљен доста поузданим светопогледом (Weltanschauung), Калајић је, током 1990-их година, брзо схватио природу „транзиције” и правац светскоисторског кретања. Зато је често био у стању да препозна лик ствари које долазе. У чланку из Дуге, објављеном 11. новембра 1989, предвидео је распад СССР [23]. У чланку из 1997. године најавио је „нови, будући Кримски рат” између Украјине и НАТО с једне, и Русије с друге стране [24]. Још 1993. видео је да предстоје „пресудне промене у Русији”, које ће се десити „у догледној будућности”, као резултат дубоког незадовљства Јељциновим „противруским и проамеричким режимом” [25].

Већ 1996. препознао је светскоисторијски успон Кине [26], неминовни сукоб са САД [27] и кључну тачку конфронтације – Тајван [28]. У чланку из 1992. године исмевао је „несувислост и неоснованост Фукујаминих закључака о крају историје[29], а у чланку из 1991. „демагогију људских права”, за која је тврдио да је „заправо кобна претња праву нација на независност, суверенитет и опстанак – реч је о великој и циничној превари” [30]. У чланку из 1991. тврдио је да Србија греши што пристаје на арбитражу ЕУ [31], предвидевши да ће то увек бити на штету Срба [32]. Још 1990. писао је против модела свеопште приватизације, описујући га као бесповратни пут распродаје ресурса страном капиталу [33]. Још 1992. тврдио је да је запоседање и разбијање Русије крајњи циљ САД [34], а да су Југославија и Србија само полигони за вежбу над мањим противником. [35] Због свега тога га је Владимир Димитријевић и могао назвати „врхунским аналитичарем збивања у свету и код нас, футурологом без премца[36].

Усамљени мислилац

Ипак, премда је имао свој круг читалаца и поштовалаца, Калајић је, у основи, био усамљен мислилац. Био је друштено изолован исмевањем, презрењем и клеветама „грађанског Београда”. Пратила га је етикета „салонског фашисте”, за коју Калајић каже да потиче од Зорана Ђинђића [37]. И данас је у том делу јавности уобичајено да се говори о „Калајићевим фашистичким идејама” (Саша Илић) [38], а о њему као „раскошном салонском фашисти, бучном и презривом српском националисти” (Миљенко Јерговић) [39]. Каже се да је Калајић инспирацију налазио у часопису Ил Боргезе (Il Borghese), „десничарском гласилу са снажним цртама рехабилитације фашистичке мисли”, што га је „1950. основао познати италијански фашистичко-конзервативни новинар Лео Лонганези” [40] (Leopoldo Longanesi, 1905–1957). „Теме о којима је у Србији писао Драгош Калајић редовно су обрађиване у овом часопису у периоду од 1960. до 1980, тако да Калајић није био сасвим оригиналан аутор, него је у већини преузимао и препричавао текстове из овог часописа” [41].

Ове тврдње, међутим, нису праћене доказима, тако да ће се о мисаоном утицају на Калајића и његовим изворима аргументације моћи нешто више рећи тек након пажљивијег историографског истраживања. Ипак, оно што се већ сада с извесношћу може казати јесте да у Калајићевим књигама нема ничег „фашистичког”, у уобичајеном, политичко-идеолошком значењу те речи [42]. Како би, уосталом, такве књиге и могле бити штампане у време „идеолошке будности”? Данас се у политици све што нам се не свиђа одмах етикетира као „фашизам” – поготово је томе склона самозвана „грађанска Србија” – нема антиколонијалног интелектуалца у Србији на кога није ударена та налепница. То се, ипак, није озбиљно примило ни у једном новијем случају, док код Калајића, међутим, овај сој остракизма као да и даље ради. Зашто?

Одговор се не тиче идеја, већ личности. Калајић је био први који је нашу јавност упознавао с идејама које нам данас делују прихватљиво, али су тада изгледале чудно. Рецимо, у време када је Калајић нашироко говорио о геополитици, она је још увек сматрана „фашистичком науком” [43]. И по држању и облачењу Калајић је одударао од околине, па је све то доприносило да наш први утисак о њему буде такав да нам се чини да имамо посла с каквим ексцентриком или позером [44]. Када би се после више година, па и деценија, показало да је тај „ексцентрик” ипак био у праву, дотле бисмо већ заборавили од кога смо нешто по први пут чули. Калајићеве књиге ретко се прештампавају [45], млађа публика више ни не зна за њега, а старија се можда још једино сећа његове истурене доње вилице – Калајићеве идеје сасвим је заборавила. А они из „грађанског Београда” који га добро памте и који су, при том, болно свесни да је био у праву – управо га можда због тога још више мрзе [46].

Калајић је, међутим, ту усамљеност, праћену клеветама и мржњом, господски носио. Говорио је да „смелост племените мисли обавезује на ношење таквог жига – фашисте[47]. Себе је видео као неког ко није „ни с деснице, ни с левице” већ „с висине” [48]. Писао је да је једна од најважнијих врлина – „умети стегнути зубе” [49]. Позивао се на речи Езре Паунда: „онај ко нема храбрости да стоји иза својих идеја, или не вреди као човек, или његове идеје не вреде ништа[50]. Није га плашило што је, са својим идејама, на јавној сцени најчешће сам: „Неизбежно је бити усамљен, ако си различит и најбољи[51]. Писао је да је чак и „планетарна усамљеност захвални услов за изоштравање свести о иманентним вредностима, ако је човек довољно снажан и храбар да устраје у тој усамљености[52].

И онда кад усамљеност значи сигуран пораз, од ње не треба бежати: „Увек и свуда ме најдубље погађају призори људске истрајности у усамљености, особито на изгубљеним положајима, на губитничким позицијама[53]. „И порази човека нужни су испити његове ваљаности, на путевима људског уздизања”, објашњавао је [54]. „Урански човек” – човек неба, светлости, и чистоће Хипербореје [55] – „улази с радошћу у катастрофу, као у могућност трансцендирања свег што је пролазно и контигентно, ка апсолутном, соларном и вечном”[56]. Уопште не треба жалити ако се храбро држимо и изгубимо, увек се ваља сетити оног што је говорио Ђордано Бруно: „Борио сам се – то је већ довољно” [57].

Делотворни песимизам

Калајић је своје становиште описивао као делотворни песимизам [58]. То је подразумевало „херојски пркос духу времена[59], „устрајност човека у верности свом свету, упркос пораза – етичко начело борбе до последњег, за свет који постоји још само као идеја – јер је потпуно срушен” [60]. То правило важи и данас, у високој Европи која умире [61]. „Можда смо се родили не само сувише касно, већ и сувише рано[62], упозоравао је. Али, „и кад се сав свет сруши, треба остати усправан, међу рушевинама”, подсећао је на речи Хорација [63]. Ми, међутим, најчешће унапред не можемо знати исход борбе, чак ни када смо сами против свих. „За традицију одређених вредности довољан је само један човек, чије присуство, као пламен једне свеће, може осветлити и најтамнију ноћ[64], наглашавао је.

Појединац који се срчано бори за вечне вредности привући ће и друге храбре и племените људе, чиме ће настати веродостојна елита – ма колико да мала она била. А „дајући пример својом борбом, елите охрабрују позитивне енергије да иступе и приђу центру кристализације вредности, алтернативи реда насупрот хаоса[65]. То је време када је „ноћ на издисају, долази зора – маскарада је завршена, почиње смотра. У том часу иступа елита (…). Најнижа тачка пада човека преображава се, кроз радикално исправљање човека и друштва, у највишу тачку успона. (…) То друштво више није гомила прашине – већ стена” [66].

Калајић свакако заслужује поштено и непристрасно читање и (пре)вредновање [67], и одговарајућу „ревалоризацију у интелектуалној и академској средини” [68]. Далеко од тога да се морамо сложити са свиме што је Клајић написао (и како је то написао). Али, његово дело свакако ваља познавати ако желимо да коректно оценимо домашаје српске друштвене и политичке мисли, током последње три деценије ХХ века. Није превише наших мислилаца, у том времену, успело да разуме и опише свет око себе. Али, међу тим малим бројем своје место несумњиво има и овај „београдски Римљанин” [69], „поносног и продорног вучијег погледа” [70] – Драгош Калајић.

 

Излагање на трибини посвећеној 80. годишњици рођења Драгоша Калајића, 24. новембра 2023; део опширније студије о Д. Калајићу, објављене овде 209-250

 

______________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] Дарко Танасковић, „Драгош Kалајић – човек са својствима”, Печат, 4. мај 2013, http://skr.rs/z46t.

[2] На значај Калајића као једног од пионира геополитике у Србији, посебно је указивао Милош Кнежевић, у низу својих чланака објављених у часопису Национални интерес: „Где је Европа? Европа је у новом мноштву”, Национални интерес, год. 4, бр. 4 (2008), стр. 125-166, http://skr.rs/zk7P; в. 127; 133; „Србија на западно-источној ветрометини: српска политика између вестернизма и русофилије”, Национални интерес, год. 5, бр. 1-2/2009, стр. 77-112, http://skr.rs/zk76; в. стр. 90; „Фантазма дерусификоване Евроазије: реконструкција постуниполарних интересних сфера”, Национални интерес, год 5. бр. 3 (2009), стр. 151-170, http://skr.rs/zk3z; в. 169; „Дилеме спољне политике о ‘безалтернативној’ евроинтеграцији Србије”, Национални интерес, год. 6, бр. 2 (2010), стр. 167-204, http://skr.rs/zk3a; в. стр. 169; у истом часопису Калајића помиње и Слободан Јанковић, „Oсновни елементи руске блискоисточне политике на почетку 21. века”, Национални интерес, год. V, vol. 5, бр. 1-2/2009, стр. 281-316, http://skr.rs/zk75; стр. 282.

[3] Марко Танасковић „15 година без Драгоша Калајића или живот као ремек-дело”, Нови стандард, 22. јули 2020, http://skr.rs/z46Z.

[4] Дејан Ђорић, „Челични романтизам Драгоша Калајића”, у каталогу за изложбу: Драгош Калајић: слике 1964-2001, Модерна галерија Ваљево, 27. април – 27. јули 2013, стр. 5-9.

[5] Драгослав Бокан, „Мој Драгош Калајић”, Европа, 11. август 2005, http://skr.rs/z46V.

[6] Бокан, исто.

[7] „Сваком познаваоцу Калајићевог списатељског опуса одмах у очи упада да је још од првих списа Калајић потпуно формиран аутор, како стилски тако и идеолошки, и да заправо, од самих почетака (нпр. у књизи Упориште из 1971. године) па наовамо, прича ‘своју причу’ разним поводима, са разним варијацијама и уз различита образложења”; Саша Гајић, „Драгош Калајић: идеолог српске или европске деснице?”, Нова српска политичка мисао, год. 11 (2004), бр. 1-4, стр. 151-163, http://skr.rs/z46H; навод је на стр. 155.

[8] О томе сам (само)критички писао у: Слободан Антонић, Ђаво, историја и феминизам: социолошке пустоловине, Крагујевац 2012, Центар слободарских делатности, https://sn.rs/tx1sf, стр. 77-80. О фасцинираности Западом читавог нашег нараштаја добро је писао Игор Ивановић, Запад и окупација, Београд, Catena mundi, 2020.

[9] Драгош Калајић, Упориште: рехабилитација структуре интегралног човека, Београд, Нолит – Библиотека Дело, 1971: 51; Мапа (анти)утопија: оглед једне морфологије кризе културе модерног запада, Врњачка бања: Замак културе, 1978: 268; Смак света, Загреб, Накладни завод Матице хрватске, 1979: 16-17; 20; 22; 72-74; 171-177; 280-281; 363-364, итд.

[10] Судећи по томе што никад није репризирана на РТС, изгледа да је већи део ове серије избрисан, иако њена гледаност, по неким сведочењима, није била мала. „Сниман по читавом свету (у Лондону, Риму, Паризу), овај необични циклус емисија на тему судбине уметности имао је невероватну гледаност. Пред почетак приказивања неке од епизода београдске улице би биле празне баш као да се игра фудбалски дерби. Никада ни пре ни после тога ниједна телевизијска емисија из културе (а посебно о сликарству) неће поновити успех Драгошевог Огледала” (Бокан, исто).

[11] Упоришта, 1971: 180-181; 185; 188-189; 192-193; Мапа (анти)утопија, 1978: 56-82; Смак света, 1979: 134-138; 328-332.

[12] Смак света, 1979: 119-130; посебно 127-128.

[13] Смак света, 1979: 258.

[14] Смак света, 1979: 224-225; в. и даље до 230; 256-263.

[15] „Нео-капиталистичка интернационала лихвара, наметнувпи – преко контролисаног система банки – долар као средство међународне привредне размене, наметнула је вредност парчадима папира који су без покрића, чиме је извршена највећа пљачка у историји човечанства”; Мапа (анти)утопија, 1978: 112.

[16] Чланак од 26. јуна 1987; прештампано у: Драгош Калајић, Америчко зло, БИГЗ, Београд 1993, стр. 9-13; цитат је на стр. 13.

[17] Смак света, 1979: 95-96; „По Лењиновој дефиницији, тај псеудокапитал је једна од основа империјализма, али је он данас управо основно средство неоколонијалистичке експлоатације, заменивши све остале колонијалне структуре”.

[18] A Speech by George H. W. Bush, President of the U.S.A. Given to a joint session of the United States Congress, Washington D.C. on 11 September 1990, http://skr.rs/zksH.

[19] Чланак од 8. августа 1987; прештампано у: Америчко зло, 1993, стр. 14-17; цитат је на стр. 14.

[20] „Либералистички, идилични концепт демократског друштва као `слободног тржишта`, односно стваралачке арене у којој се такмиче равноправне групе, јесте пука илузија, јер је реалност те арене у знаку неравноправности, од трустова, картела и мултинационалних ентитета све до угњетених мањина и појединаца. Врх те хијерархије неједнакости води у монополе, а дно обесправљених група и индивидуа коначно преузима тероризам као очајничко средство самоодбране” ; Смак света, 1979: 192;

[21] За „мултинационале” компаније, како се онда говорило, Калајић пише да би њихово „право име требало да буде транснационалне компаније, јер је њихов циљ да да избегну, превазиђу и чак искористе заштитне лимите националних привреда, те да као страни капитал искористе и чак потпуно исцрпу њихова ивестициона средства”; Смак света, 1979: 232; за Калајићеву критику МНК видети: исто, 231-237.

[22] „Нео-капиталистички ‘прогрес’ показује управо тенденцију ка ширењу распона класних и економских неједнакости”; Мапа (анти)утопија, 1978: 186.

[23] Драгош Калајић, Русија устаје, 2. допуњено изд. (1. изд. 1994; реч је о збирци Калајићевих чланака објављених 1989-1994), Београд, Никола Пашић, 2005, стр. 31.

[24] Русија устаје, 2005: 336-337; нови Кримски рат предвидео је и Славољуб Лекић: „У наредних неколико година САД и НАТО морају донети одлуку да ли ће се упустити у сукоб пошто немају избор – или ће да организују нови Кримски рат, или да (Русији – С. А.) препусте (поделе) Украјину” (Славољуб Лекић, „Краткотрајни рат у Грузији”, Национални интерес, год. 4, бр. 4/2008, стр. 55-76, http://skr.rs/zkgq; навод је на стр. 73). Такође и Мирослав Ивановић: „И кр­ва­ви ра­то­ви ни­су ис­кљу­че­ни ако је то по­треб­но. На при­ме­ру бив­ше Ју­госла­ви­је и ра­та НА­ТО-пак­та про­тив Ср­би­је, то је већ де­монстри­ра­но. Слич­но би мо­гло сле­ди­ти и у Укра­ји­ни, бо­јим се са не­пред­ви­ди­вим по­сле­ди­ца­ма” (Мирослав Ивановић, „Борба за Европу”, Национални интерес, год. IV (2008), vol. 4, бр. 1-3, стр. 109-124, http://skr.rs/zkgh; навод је на стр. 114).

[25] Драгош Калајић, Америчко зло 2 (1993-1998), Београд, Никола Пашић, 1998, стр. 46.

[26] „Кина се враћа себи и обнавља своју моћ, уједињујући социјализам и национализам, традиционални дух и модерну технологију” (Америчко зло 2, 1998:119). Калајић је овако описао основ кинеске идеологије: „друштво и држава су значајнији од индивидуа; породица је темељ државе; држава и друштво поштују појединца; склад више него сукоби чува друштевни поредак” (исто, 128).

[27] Описавао је покушаје САД да потчине и раскомадају Кину и објашњавао зашто ти покушаји немају успеха (Америчко зло 2, 1998: 121).

[28] Препознао је неуралгичну природу Тајвана за односе Кине и САД (Америчко зло 2, 1998: 121), објашњавајући да „америчко-кинески спор око Тајвана није никакав почетак већ последња епизода ‘сукоба цивилизација’” (123), у ком се „суочавају једна механицистичка, абортирана те јалова идеологија, и органицистичка те жива и плодоносна” (исто).

[29] Драгош Калајић, Америчко зло, Београд, Београдски издавачко-графички завод, 1993, стр. 180.

[30] Америчко зло, 1993: 158.

[31] „Постоји огромно мноштво непобитних разлога да се сваки покушај наметања ЕЗ као арбитра и администратора југословенске кризе одлучно одбије свим средствима”; Америчко зло, 1993: 138.

[32] „Политичко-правне радионице ЕЗ могу произвести само решења југословенске кризе која штете српским интересима”; исто.

[33] „Безочно лаже пета колона – од савезне владе до самозваних демократа – која рекламира ‘чари’ преображаја југословенских радника у акционаре и рентијере, како би извршила распродају Југославије и отуђење националних добара у корист страног капитала”. „Ни најсавременији и најсавршенији модел либералног капитализма не обећава препород националних економија већ само и једино колонијално подчињавање” (чланак од 9. новембра 1990; Америчко зло, 1993, стр. 109, 105).

[34] „Русија и њена неизмерна богатства су главни циљ освајачких тежњи стратега Новог светског поретка” (Америчко зло, 1993: 182). „У политичком домену, стратези НСП циљају да разоре Русију на низ псеудодржавица” (исто).

[35] „Стратези НСП не желе да се зауставе пред границама Русије и Србије, јер је њихов крајњи циљ разбијање тих држава на низ псеудодржавица”; „Србија данас служи као простор за наметање правних преседана, који ће сутра бити злоупотребљени против Русије”; Америчко зло, 1993: 175.

[36] Владимир Димитријевић, „Мислилац на граници: сећање на Драгоша Калајића”, Геополитика, октобар 2011, стр. 42-48; навод је на стр. 47.

[37] Маја Радонић, „Драгош Калајић: мала карика у ланцу предања”, интервју објављен у дневном листу Курир, Београд, 2005; пренето у: Сајт Драгош Калајић, http://skr.rs/z462.

[38] Саша Илић, „Пливање у шненоклама”, Пешчаник, 30. мај 2015, http://skr.rs/z46R.

[39] Миљенко Јерговић, „Прољеће 2022: фрагменти дописивања с Басаром”, Сајт Миљенка Јерговића, http://skr.rs/z46Q.

[40] Драган Бисенић, „Александар Дугин и београдски корени руског концепта евроазијства”, Око РТС, 22. август 2022, http://skr.rs/z46h.

[41] Исто.

[42] Заговарање и пракса: култа вође и децизионизма, власти једне партије, расне/етничке дискриминације, тоталитарне контроле друштва, обавезне и масовне идеологије, глајхшалтовања јавности, увођења концентрационих логора за непријатеље, итд.

[43] Калајић наводи (у предговору за књигу Борис Над, Време империја, Београд: Ривел Ко, 2002, стр. 3-10) да га је још 1993. Војин Димитријевић (1932-2012), на једном скупу, напао што се позива на „Кјелена” (реч је о Челену; Johan Rudolf Kjellén, 1864–1922), „шведског геополитичара који је био изузетно популаран у Немачкој, нарочито нацистичкој”, као и на „Карла Шмита, једног од најугледнијих и вероватно најинтелигентнијих подржавалаца Хитлера” (Војин Димитријевић, „Шта после марксизма-лењинизма”, Нови светски поредак и политика одбране Савезне Републике Југославије: научни скуп, ур. Миланко Зорић и Жељко Иваниш, Београд: Савезно министарство одбране, Управа за стратегијске студије и политику одбране, 1993, стр. 462-466).

[44] Момо Капор каже да је Калајић „својим одевањем и понашањем навлачио на себе завист и притајену мржњу, која ће га пратити све до смрти” (Момо Капор, „Фрагменти о Драгошу”, Сајт Драгош Калајић, http://skr.rs/z46x). Дарко Танасковић говори о Калајићевој „беспрекорној отмености”, која је укључивала и „елегантни европски борсалино шешир” (Д. Танасковић, исто) – због тог шешира га је Теофил Панчић ваљда и назвао „смешном прециозом” (Теофил Панчић, Урбани бушмани, Београд: XX век, 2001, стр. 153). Калајићево облачење и држање које су одударали од уобичајених „за интелектуалце” није му доносило много симпатија ни код обичног света. „Поза у опхођењу и високопарна реторика нису могле да кореспондирају са ширим народним слојевима који су Калајићеву делатност доживљавали (у најбољем случају) као извештачену и ексцентричну” (Гајић, исто, стр. 161).

[45] Прештампан је једино 2015. године Смак света (Београд, МИР Publishing).

[46] Осим Капора, о „отвореној мржњи овдашње либералне и леве сцене” према Калајићу писао је и Саша Гајић (исто, стр. 161). И Оливер Томић помиње феномен „постојане мржње великог броја људи, чак већине мојих личних познаника и рођака” према Калајићу. „Одавно сам поставио себи питање: зашто га толики људи мрзе?”, каже он. Одговор је, верује Томић, што је Калајић, када је реч о уметности и култури, „безвредно ђубре истрајно називао – безвредним ђубретом”, као и због „страве усамљеног појединца, којег су Калајићева сведочанства о вишим вредностима суочавала са сопственим личним стањем палости и посрнућа” (Оливер Томић, „Луча тамом обузета”, Сајт Драгош Калајић, http://skr.rs/z46y).

[47] Русија устаје, 2005: 87.

[48] Драгош Калајић, Последњи Европљани: роман, Београд: Апостроф, 2001, стр. 268.

[49] Исто, 267.

[50] Мапа (анти)утопија, 1978, стр. 36.

[51] Парафраза једног његовог цитата Данијела Алевија (Daniel Halévy, 1872–1962) из романа Histoire de quatre ans, 1997-2001 (1903); Смак света, 1979: 194.

[52] Мапа (анти)утопија, 1978, стр. 186.

[53] Русија устаје, 2005: 206.

[54] Америчко зло, 1993, стр. 117.

[55] Клајић цитира јунака романа Црњанског Код Хиперборејаца (1966): „Тешим се лепотом поларних предела”; Мапа (анти)утопија, 1978, стр. 186; о Црњанском Калајић опширније пише у истој књизи, стр. 245-247.

[56] Мапа (анти)утопија, 1978, стр. 17.

[57] Упоришта, 1971: 67; Америчко зло 2, 1998: 117.

[58] Упоришта, 1971: 151.

[59] Мапа (анти)утопија, 1978, стр. 230.

[60] Мапа (анти)утопија, 1978, стр. 201; уп. Упоришта, 1971: 150; Калајић је увек наглашаво ту додатну и узвишену „димензију трагизма и херојства – опстати у својој бити упркос околности, борити се упркос извесности исхода борбе” (Мапа (анти)утопија, 1978, стр. 186) – где „опстајати на изгубљеним, проклетим упориштима” (Америчко зло, 1993, стр. 117) заправо значи „остати усправан у сред пада, остати целовит у сред распада” (Упоришта, 1971: 204). „На сцени историје носимо маске поражених, који устрајавају у поразу, упркос околности – попут Катона у Риму, попут становника Мачу Пичу, попут прогнаних гибелина, браниоца опкољене јереси Катара” (Мапа (анти)утопија, 1978, стр. 2). Али, „и у добима највеће декаденције и катастрофе, човеку увек остаје пут обнове, одбијања налога судбине. Име тог пута је херојски пут људске реализације” (Смак света, 1979: 41).

[61] „У времену у коме су институције европског дома, огњишта, оца, или школе изгубиле сваки траг у пракси – човек се сам мора уздићи. У овој старости света, човек сам мора освојити младост свог правог завичаја” (Упоришта, 1971: 77). „Немогуће је очекивати да ова усамљеничка елита, кроз алтернативу отпора опресији, преокрене процес регресије људског, али она самим својим присуством онемогућава дефинитивно затварање људског хоризонта” (исто, 11); „Највиши задатак усмаљених, последњих гибелина Европе је да управо својим присуством и непокорношћу одрже макар симболико, идеално, ток и континуитет једне древне енергије која је некада као Сунце обасјавала свет, а данас, као пламен свеће, последње стражаре бдења у најдужој, најмрачнијој ноћи Европе” (исто, 77). „Само захваљујући људима таквог кова и чврстине, обнова човека је још увек ипак могућа, а крах човека још није потпун” (исто, 91).

[62] Мапа (анти)утопија, 1978, стр. 235.

[63] Америчко зло, 1993, стр. 117; исто: Драгош Калајић, Космотворац [роман], Београд: Белетра, 1989, стр. 11; 50.

[64] Мапа (анти)утопија, 1978, стр. 173.

[65] Мапа (анти)утопија, 1978, стр. 222.

[66] Упоришта, 1971: 227.

[67] „Разлога да се коначно осмелимо за растерећен и поштен сусрет с Калајићевим наслеђем сваким даном све је више, али се тај лековити сусрет некако стално одлаже моћном и упорном инерцијом потискивања и прећуткивања оних једном обележених. (…) Та рехабилитација, ако се уопште може говорити о рехабилитацији некога ко је током највећег дела живота био упорно прећуткиван и потискиван, и будућа афирмација несумњиво су потребније нама него Драгошу” (Дарко Танасковић, исто).

[68] Марко Танасковић, исто.

[69] Дарко Танасковић, исто.

[70] Марко Танасковић, исто.

Нови Стандард
?>