Слободан Антонић: Буди човек и реци НЕ!

Бранећи Басару од напада да је преласком у Курир „показао да је вучићевац“, Теофил Панчић је, пре годину дана, с чуђењем приметио да се „ово друштво дели још само за и против Вучића, а све друге разлике постају секундарне, ако не и небитне“ (овде).

За годину дана, међутим, у грађанско-супремационистичком табору ова подела је забетонирана. Доказ је новогодишња Петричићева карикатура, у којој је чак и Биљана Србљановић нацртана као бедни чанколиз Вучићевог режима (овде). Србљановићка се гицала, плачући „Али ја сам ваша!“ (овде). Но, практично нико је није узео у заштиту. Осим Басаре, који је тачно приметио да у јавности нема доказа да Србљановићка узима било какве паре од режима (овде).

Међутим, Србљановићку су грађанисти казнили зато што им је покварила антивучићевску представу с Баљковом оставком на ФДУ (овде). Разоткривши његово пренемагање, она се показала као „не-наша“. Добила је статус квариигре и завршила на Петричићевој карикатури као пашче под столом Вучића и Брнабићке.

Порука је јасна: јаз је коначан, пун воде и крокодила, нема издвојеног мишљења и усамљног јахача, грешка се више не прашта…

На овој пак другој, суверенистичкој („националистичкој“) страни, међутим, још увек подела није тако оштра. То је зато што фокус није на Вучићу, већ на одбрани Србије од колонијалне политике Вашингтона и Брисела (Берлина). Ту постоје две теорије.

Прву је најбоље изразио Мило Ломпар (овде). Србија се налази у „колонијално-окупационој ситуацији“ (9), при чему смо прошли следеће фазе (15-22):

1. „политика отвореног отпора“ (1990-2000);
2. „политика отворене капитулације“ (2000-2004);
3. „политика скривеног отпора“ (2004-2008);
4. „политика скривене капитуалције“ (2008-2022).

Садашњу фазу, која се нарочито убрзала после 2012, одликује пропагандно симулирање националне (суверенистичке) политике, уз прикривену капитулацију у свим важним питањима.

Срби Северног Косова, рецимо, издани су Бирселским споразумом 1 (2013) и 2 (2015), као и Вашингтонским споразумом (2020). Наша економија стављена је у још дубљу колонијалну зависност од ЕУ и САД. А „срце и крвоток државне администрације крију бројне представнике невладине интелигенције“, те је „политика режима СНС у најдубљем сродству – само у нижем цивлизацијском регистру – са циљевима и средствима невладине интелигенције“ (22; 25).

Другу пак теорију заступа суверенистичка фракција провучићевске интелигенције (декларативна и/или стварна), која често има прилику да говори у великим медијима (рецимо, „Ћирилица“ ТВ Хепи). Они кажу да је Вучић реалпатриота: попушта где мора, а брани где се може.

Вучић није пустио „Косово“ у УН, није увео санкције Русији, отворио је Србију за Кину, не пристаје на унитаризацију БиХ и брани Републику Српску, помаже Србима у ЦГ, јача војску, смањио је незапосленост, а антинародне ковид мере најслабије су у Србији од свих ЕУ земаља…

Каже се још и да време ради за Вучића. САД и ЕУ убрзано слабе, Кина и Русија јачају, а он прави простор за преокрет. То што га грађанисти данас тако манијакално нападају знак је да атлантисти с њим губе живце и да хоће уместо њега да доведу праве издајнике. Вучић можда није идеални суверениста. Али, све реалне алтернативе далеко су грђе: од Маринике, до Ђиласа.

Која је од ових теорија тачна знаћемо када Вучић заврши своје мандате и оде у историју. Али, дотле, ваља се борити и одлучивати. Људи прихватају ове теорије као оријентире или пак заузимају средњи положај.

Међутим, када је реч о предстојећем референдуму, и по једној и по другој теорији ваља изаћи и заокружити НЕ.

За опозиционе суверенисте ова промена устава је чист уступак режима колонијалним силама, како би остали још мало у седлу (овде). Судије нису само струка, па да се бирају и оцењују међусобно. Они су власт – могу свакоме од нас да одузму имовину, или да нас пошаљу у затвор. Управо као власт они не могу бити независни од народа. Томе служи узајамна контрола и равнотежа три гране власти: законодавне, извршне и судске.

Ова уставна промена, упозоравају суверенисти, само је део тренда развлашћивања народа, који свуда гурају суперелите (овде). Систем који је предвиђен готово нигде не постоји (уп. овде). Судска власт у Србији биће вероватно „најсамосталнија“ у свету. Добићемо касту на коју друштво неће моћи да утиче – али ће морати богато да је издржава.

Поготово у колонији, кажу суверенисти, не може да буде независног судства. Судови ће бити независни колико и тзв. независни медији – N1, Blic или Danas. Што ће рећи: биће антинародни и корпоративни (плутократски). Зато треба изаћи и гласати НЕ.

Исту аргументацију износе и провучићевски националисти (овде). Они само додају да је и Вучић интимно против ове промене Устава (овде). Морао је на њу да пристане због Венецијанске комисије и притиска из Брисела, као на мање зло (у односу на, рецимо, пријем „Косова“ у УН).

Али, СНС машинерија готово уопште не води референдумску пропаганду. Референдум је за већину грађана невидиљив, а убеђивање да се гласа ЗА неубедљиво. Вучић заправо Бога моли да референдум не успе. А онда ће да каже Бриселу – ето, ја сам био за, покушао сам, али шта ћу кад народ неће…

По обе ове теорије, дакле, ваља изаћи и гласати НЕ. Истина, постоји бојазан да суверенистичка опозиција неће моћи свуда да има контролоре и да ће власт бити у прилици да наштимује резултат. Али, ако је друга теорија тачна – до тога неће доћи.

Заправо, предстојећи референдум одличан је тест плаузибилности ове две теорије. Успех референдума јача прву. Неуспех другу теорију.

Но, какогод, ваља изаћи и гласати против. Србија не сме да буде колонија којом управљају компрадорске касте. А све како би се из ње неометано екстраховао рад и капитал у империјалне центре. Ово је прилика да се свима – аутоколонијалним политичарима, лажљивим корпорацијским медијима, предаторским империјалним компанијама и ауторасистичким културњачким супремационистима – лупи шамар.

Мали и симболички шамар. Али, ипак шамар.

Ми, обични људи, немамо шта да изгубимо. Наших пола сата времена – и то ће можда бити она тачка преокрета коју сви прижељкујемо.

Бити човек и рећи НЕ! Зар је то толико тешко?