Слободан Антонић: Аутошовинистичка хистерија против Цркве

Зашто је у време короне појачано пријављивање суграђана полицији и како се то надовезује на старе планове нациста да у Србији створе „културу денунцирања“

Ових дана, у време када је био дозвољен излазак, сели смо, а било нас је два пара и дете, на траву звездарског Пољанчета. Није прошло много, а појави се полицијски ауто.

Један од двојице младих полицајаца приђе нам и, помало снебивљиво, рече: „Имамо дојаву да се овде окупила група људи старијих од 65 година. Имате ли можда личне карте?“

Неко нас је, ето, из оближњих зграда које гледају на Пољанче, пријавио. Можда неко баш из зграде у којој станујем.

Осим експлозије сатанског беса против СПЦ, мој други утисак из времена короне свакако је поплава доушништва – некакво чудно увећање потребе за денунцирањем. Реч је о пријављивању суграђана властима, уз имплицитни или експлицитни позив да власти против њих примене репресију.

Узмимо, рецимо, извештај портала Nova.rs емитован на Ускрс. Објава на њиховом твитер профилу гласила је: „Црква пуна усред полицијског часа, полиција стоји и гледа“.

Порука је јасна: „Полицијо, шта чекаш, хапси!“

Реч је, заправо, о двоструком денунцирању: верника полицији, а полиције, која „не ради свој посао“, вишим властима, као и „забринутој“ јавности.

Када погледамо сам текст, видећемо да је цео написан у денуцијантском духу.

„Упркос полицијском часу, испред цркве Св. Ђорђа, Стара Бежанија, окупило се око тридесет верника“.

ДЕНУНЦИЈАНТСКА ХИСТЕРИЈА
Репортерка чак с ужасом констатује да је међу присутнима била и „жена с малим дететом“, а „могле су да се виде и особе у војним униформама“. О, не! Како је лепо у Данасу приметио наш просветитељ Кишјухас, „религијске заблуде умеју да се залепе као смрад на мајмуна“.

„Стајали су на удаљености од метар један од других“, запањена је новинарка, „док су неки били у мањим групама, а готово сви су били без маске“.

Без маске на отвореном? Јао, какав злочин!

Али, то није све. „На крају литургије, црква је отворила своја врата, а окупљени су улазили унутра“.

О свете, ко зна шта су тек тамо радили?

Па зна се, „лизали кашику“ (Горан Јешић, Драган Бурсаћ, Никола Крстић итд), „пушили кашику“ (Дашко Милиновић), „додиривали уснама мусаве иконе“ (Биљана Србљановић), и што је најгоре – „љубили једни друге“ (Милош Ћирић).

Љубили једни друге? Масакр!

Заправо, RSE Balkan направио је снимак шта се дешава у једној од СПЦ пећина. Снимак је начињен уочи Великог петка, у цркви Василија Острошког у Источном Сарајеву. На њему се види како приликом причести, каже се у извештају RSE Balkan – а сада се припремите на најгоре – „свештеник користи исту кашику“.

Истина, немачки вирусолози утврдили су да је „веома мала шанса да се вирус пренесе преко заражене површине“, али шта они знају. Кашика је злочин по себи, не треба ништа друго за констернацију и најодлучнију осуду.

Тај демаскирајући снимак, извештава даље RSE Balkan, „појачао је страх да ће власти ентитета Република Српска зажмирити на евентуална масовна васкршња окупљања у црквама“.

Тако је и било. Како је с ужасом јавила N1, „верници у Републици Српској, ипак, присуствовали су ускршњим службама“. Језиво! Што је најгоре, „до сада нема званичних информација да је полиција реаговала“. Још језивије!

А све зато што онај благовремено упозоравајући снимак RSE Balkan, нису схватили озбиљно ни НАТО, ни Високи представник. Зато је и изостала праведна казна за снимљени злочин у цркви Св. Василија. Рецимо, укидање Републике Српске. Или, макар смена Додика и Цвијановићке.

Али, денунцијантска хистерија наших селебритија управо је пред Ускрс достигла врхунац. Тако смо добили отворене позиве „да полиција растури забрањена окупљања“ и „похапси организаторе“ (Ненад Чанак), или пак, после Ускрса, да неко мора бити „приведен“, „кажњен“ и „да одговара“ (Бојана Маљевић).

То исто је од полиције, очигледно, очекивала и репортерка Nove.rs. „Преко пута цркве све време су стајала четири полицајца, у униформама и маскама на лицима. Они су само мирно посматрали скуп, никоме од присутних нису прилазили, нити се обраћали“.

Ето, уместо да извуку пиштоље и растуре банду, полицајци су само немо посматрали извршење злочина. То само код нас има…

Најуспешнија, у истраживачком новинарству, била је, дакако, N1. Ова високопрофесионална телевизија разоткрила је невероватно лукавство православних криминалаца.

„Будући да је власницима паса јутрос (за Ускрс – С. А.) било дозвољено њихово извођење до 10.00, поједини су искористили ту могућност па су псе везивали поред мале цркве код храма Светог Саве или остављали у парку, како би ушли у цркву“.

Какви болесни умови! Погледајте само чега су се досетили ти „милитантни православци из Русије и Србије“ (Кишјухас) – да злоупотребе јадне, беспомоћне животиње?! А полиција – ништа… Е, моја Србијо, најгора си, путуј Европо, ко последњи изађе нека угаси светло…

Најлепше ми је што ће вам се већина ових „репортера“ из N1, Nove.rs или RSE Balkan заклети да су „либерали“ који се чврсто држе онога: „живи и пусти друге да живе“.

Само, то је тако једино ако ти други раде оно што се нашим добрим „либералима“ допада. Но, не свиди ли им се случајно то што други упражњавају, нађу ли у томе нешто политички некоректно (не дај боже „националистичко“), ти „заклети либерали“ намах ће се преметнути у највулгарније друкаре, које призивају власт да појача репресију према хулиганима.

УРБАНА ЛЕГЕНДА
Парадоксално је да управо „либерални“ медији и аутори воле да с висине пљуцкају на Србе као на народ склон денунцирању.

Тако, аутоколонијални портал Vice преноси „причу о томе да је Гестапо већ почетком 1942. године молио Београђане да престану да цинкаре комшије и познанике, јер нацистичка тајна полиција није могла да обради све приспеле пријаве“.

Реч је, међутим, о урбаној легенди која се потеже кад год овдашњем становништву треба утувити у главу несумњиве (ауто)колонијалне истине, попут: „најгори смо народ“, „најобичнија смо го*на“ и „све што нам се дешава заслужили смо“.

Прво, та прича није тачна. Никакав Гестапо није 1942. молио Београђане да мање цинкаре. Напротив, Гестапо се, заједно с целом немачком окупацином управом, трудио да у Србији створи што ширу мрежу шпијуна и доушника. Заправо, Немци су хтели да и овде развију читаву једну културу денунцирања, која је код њих била традиционално веома заступљена.

Мирко Косић, примерице, уочи Првог светског рата, у својој монографији о Немачкој, пише да се у њој „денунцирање не сматра ни најмање нечасним“, додајући да „ни у једној другој земљи оно није тако развијено као у Немачкој“ (121). „Имао сам једног професора који је сваке седмице одлазио у полицију да јави како је тај и тај фијакерски или аутомобилски број јурио преко прописног максимума“, наводи Косић карактеристичан пример (121).

Исту достављачку културу у Немачкој, уочи Другог св. рата, запажа и Иван Солоњевич. Он са чуђењем описује немачку склоност ка пријављивању комшија, па чак и чланова породице (овде 208-209). „Овде је све уређено по Хобсу и рат свих против свију нормално је стање. У нашем хотелу живели су сликар Н. Гецинг и писац Класер. Писац је правио себи на језерском острвцету неку дашчару. Његов добар пријатељ, сликар, нимало се не устручавајући због нашег присуства, пошао је да телефонира и пријави полицији да је писац нелегално добио десетак дасака за ту дашчару“ (208). Немци су се, због непрестаног узајамног потказивања, озбиљно плашили једни других, једино се, у том смислу, нису бојали странаца: „Рус је, неће пријавити” (210).

Дакле, када су окупирали Београд, Немци су прегли да произведу исту такву денунцијантску културу – у којој, као што је то било код њих, „жене најчешће пријављују Гестапоу своје мужеве“, или „комшије, станодавце“ (овде 68). Преко развијене мреже сикофаната, желели су да потпуно овладају својом новом, белом колонијом. Увели су смртну казну за непријављивање чланова и присталица покрета отпора (овде 184) – уз неограничене могућности уцене и застрашивања свих категорија становништва.

Тако су у Београду, изранављеном и гладном, изградили мрежу агената и доушника која је бројала, према различитим проценама, између 6.000 и 9.000 људи (овде 69). Рецимо, „постојала је група немачких агената чији је задатак био да иду по београдским кафанама и ослушкују разговоре, док је друга група пазила на путнике на железничкој станици“ (овде 68).

„Немачка обавештајна служба за сарадњу је придобијала дaктилографкиње, за које се сумњало да су у љубавним везама са својим шефовима, спремачице различитих установа, као и кућну послугу“ (овде 70).

Генерала Петра Пешића, примерице, одала је служавка да слуша Радио Лондон, због чега је саслушаван у Гестапоу, 29. марта 1943. (овде 102). „У Београду су чак жене које су се бавиле проституцијом биле ангажоване за одржавање и достављање података полицијским органима“, као и „келнери, носачи, собари…“ (овде 70).

Тај модел је примењен и на целу Србију. Отуда се саветник немачког посланства Герхард Фајне хвалио једном Швеђанину да „располаже у Србији са 40.000 агената и достављача“ (овде 96-97; исто 371).

И управо зато да би додатно понизили Србе, Немци су се пред њима разметали како су и њих успели да упрегну као достављаче. Краков пише да му се Недић пожалио да му је генерал Паул Бадер трљао нос да, када би поступао по свим доставама, могао би да ухапси цео Београд (овде 454; в. овде 69).

Недић је стога издао наредбу („Наредба председника Министарског савета бр. 1“, Ново време, 2. јануар 1943, стр. 5), којом је осудио све достављаче, називајући их „закулисним слабићима“. „Тражио је да се анонимне доставе не узимају у обзир, а у случају да се такви људи ухвате да се оштро казне“ (овде 97).

ОБИЧНИ СИКОФАНТИ
И доиста, могућност да можете анонимно да пријавите свог комшију или колегу, те да га тако, као супарника, за једно време елиминишете – или да му макар произведете непријатности – почела је да производи оно најгоре у људима. Прилика чини лопова (Occasio facit furem), што кажу Латини.

Једна љубоморна жена, желећи да спречи везу Јованке Илић с Драгишом Брашованом, пријавила је Илићеву „да слуша енглеске радио станице и шири непријатељску пропаганду“ (овде 64).

Чувени преводилац Шекспира, Живојин Симић, деунциран је да „ради за Британце“, због чега је саслушаван у Одељењу Специјалне полиције Управе града Београда, 21. маја 1942. (овде 97).

Зубарка Наталија Јовановић денунцирана је да је у својој ординацији, у Крушевцу, рекла „да ће Руси победити у овом рату, у савезу с Енглезима“, због чега је завршила на Бањици (овде 103).

Докторку Љубицу Арсовић, желећи да заузме њено место шефа интерног одељења здравственог центра у Зајечару, пријавио је доктор Радмило Ивковић, описујући је „као политички непоуздану и нелојалну особу“ (овде 163).

Београдски екстрасенс, госпођа Гођевац, била је пријављена од стране свог комитента да је, у зиму 1941-1942. – у јеку борби у СССР – прорекла „велика поља леда, велика ледена брда и лед на све стране“, у коме ће „пропасти Немачка“ (овде 339).

Једна Панчевка је денунцирана да је, гледајући фолксдојчерску манифестацију у Панчеву, рекла: „Овде би се морало бацити бомба“. На саслушању у Београду објаснила је да су њене речи биле погрешно схваћене, те да је заправо хтела да каже: „Не дај Боже да овде падне бомба“ (овде 64).

Трговац Ђурђе Алексић, из Аранђеловца, направио је читав бизнис денунцирајући сународнике као сараднике партизана или равногораца. Затим је наплаћивао своје интервенције да се ухапшени пусте. Елиминисан је тако што је и против њега, 3. јуна 1943, успешно поднета анонимна пријава (овде 97).

Но, у мноштву оваквих случајева, важно је разумети да ширење праксе денунцирања током окупације није дошло из некакве наше, иманетне денунцијантске културе („то нам је у генима“). Такву праксу, заправо, производио је и неговао првенствено окупаторско-колонијални режим.

Вероватно да је Недићева наредба из јануара 1943. послужила за основицу легенде о „Гестапоу који моли Београђане/Србе да мање цинкаре“. Али, као што се види, та легенда је не само нетачна, већ и инвертитски злонамерна – попут приче, коју је својевремено ширила еволутивна биологичарка Биљана Стојковић, како су примитивни Срби, у 18. веку, северно од Саве и Дунава, појели све даброве; па се после испоставило да их је заправо појео културни и углађени Беч (овде 84-90).

Управо је Гестапо настојао да Срби што више цинкаре једни друге, као што и данас колонијално-окупационе структуре раде на стварању културе денунцирања „националиста“ („фашиста“) и „милитантних православаца из Русије и Србије“ (Кишјухас је заборавио да дода и: „Републике Српске и Црне Горе“).

Аутошовинистичка хистерија за Ускрс, у чијем средишту се налазило хорско денунцирање литургијских хришћана, уз позив властима и полицији да „коначно“ раде свој посао (тј. изврше репресију), показала нам је у шта би се претворили ти наши силни аутоколонијални селебритији – само да у Србију умаршира НАТО чизма (на хрватској, албанској или пак некој другој нози, свеједно).

Постали би обични сикофанти, који „тамо где треба“ пријављују свог зубара, свог комшију, свог колегу… Да би заузврат почули His Master’s Voice како хвали њихову будност и обећава им још гранула.

Бедно.

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Sveosrpskoj.com