Слобо – Садаме, Вучићу – Асаде, или: Студенти и лекције

Студенти су, наравно, увек у праву зато што су довољно млади да буду искрени и правични као деца, и довољно одрасли да имају своје мишљење о многим неправдама. Зато што су довољно млади да буду искрени и правични као наивна деца а довољно одрасли да имају своје мишљење о неправдама, они су увек досад представљали идеално средство за спровођење неких мање искрених и правичних циљева који нису нужно и њихови. Чак и кад су уверени да јесу.

„Отпор“, у том смислу, представља савршену студију случаја студената побуњених у гневу праведника. Јер се на крају испоставило да је њиховим гневом праведника управљано из централе у Ленглију у Вирџинији а да то скоро нико од њих није ни знао. Док су они међу њима који то јесу знали и касније под фирмом „Канвас“ наставили да раде по свету оно за шта су и обучавани кад су били само „Отпор“ јер су се показали као добри ђаци; уосталом, исувише је све то добро документовано да би смело да се игнорише ако је историја икаква учитељица живота.

Можда је овом приликом све другачије, али, можда и није. А кога змија уједе и гуштера се плаши, тим пре што се поједине од тих, такорећи, змија јављају поново да позову баш на отпор; док поменута невладина организација „Канвас“, наследник „Отпора“, све то из позадине подржава уз стилизовану отпорашку песницу и црвене (крваве) шаке које овом приликом постају симбол какав је претходно била песница.

Нарочито су важан детаљ те крваве шаке. Аљкавост их одаје, нису се ни потрудили да смисле неко оригинално (графичко) решење. „Мјафт“ је, наиме, назив организације младих активиста – звучи познато – који су се још пре двадесетак година у Албанији борили за нешто што су Американци плаћали јер им је то било исплативо; њихов је симбол била та црвена, крвава шака која се сад појавила и у Србији.

Како се сад ниоткуда поново појавила у Србији?

Онај ко је ту крваву албанско-америчку шаку сад подвалио Србији, тај у потаји и хоће да искористи све ово што се дешава у Србији откако је настрешница у Новом Саду, и сви који су за то одговорни, убили петнаесторо људи, међу њима и децу.

Или нема везе што неко то хоће да искористи јер је повод свеједно оправдан? Хм. Па дотични неко, по правилу из Ленглија у Вирџинији, и може да искористи само оно што је оправдано; искључиво искрена побуна, на пример, студената и може да буде искоришћена, па и тако што ће они бити доведени на улицу да протестују 15 минута, да их згази неки кретен који мисли да му се тако може… Добар повод за гнев не може да се измисли, као што права прилика да се гнев искористи не сме да се пропусти.

Баш као што је било 5. октобра, па смо видели како смо прошли: толико добро да смо само 12 година касније на власт вратили баш све оне које смо тог 5. октобра скинули с власти.

При чему се 5. октобар показао и знатно погубнијим од пролазних персоналних питања јер је промену власти преживела његова главна тековина – процес неупитних ЕУ интеграција са неумитном распродајом државном суверенитета која уз то иде…

Или су све побројане подударности само случајне? Студенти, „Отпор“, „Канвас“, црвене шаке из Тиране у Београду и Новом Саду… А опет, колико је таквих случајности довољно за сумњу да ништа ту није случајно? Тим пре што и сада љутите младе људе некуд (пред)воде младе особе које су, међутим, запослене у такозваним невладиним организацијама – такозваним јер их финансирају стране владе, узгред, оне које су нам бомбардовале и окупирале земљу 1999. Јесу ли они тамо у функцији гневних младих људи, или оних људи који им за то дају плату?

Уосталом, захтеви су им сад испуњени, и никакве логичке вратоломије не могу да докажу супротно. А протести се свеједно настављају. Што значи да није испуњавање захтева циљ протеста који су организовани због испуњавања тих захтева. Него црвена шака сад има улогу стиснуте песнице зарад остварења неких сличних циљева.

Идентификација правих циљева и лажних средстава била би кудикамо лакша да се владајућа већина дрзнула да прихвати предлог свог мањег партнера да се уведе законски регистар страних агената. Председник државе Александар Вучић, ипак, рекао је да од тога нема ништа. И то кад је открио и да је у земљу у последње четири године ушло 426 милиона евра страних инвестиција за рушење његове власти. Исказани мањак нагона за самоодржањем – одбраном од напада – не може да се објасни мањком воље да се остане на власти; што ће рећи да се мора потражити другачије објашњење. Могла би, рецимо, у питању да буде процена да још није време за тотални раскид с ЕУ интеграцијама какав се управо одвија у Грузији; на сличан начин је и Милорад Додик запретио па одустао од закона о страним агентима којих у Републици Српској нема мање него у Србији. У неповољнијем тумачењу, какво артикулише Александар Вулин, изгубили смо битку са Сорошем, НАТО и Европском унијом.

Но баш то је рат који не можемо да приуштимо да изгубимо. Вучићу – Асаде, као некад Слобо – Садаме, доказује и зашто то не можемо да приуштимо: све што је остало од Србије после 5. октобра, Ирак и Сирија, о Украјини да и не говоримо, морали би да представљају довољну опомену. Власт не сме да се мења на улици, власт мора да се мења на изборима. Јер алтернативни начини само воде у пропаст какву видимо.

Ово, наравно, не значи да младост и поштена реакција гнушања на разне неправде не обавезују на незадовољство и протест све оне младе људе који за то нису плаћени, за разлику од оних који јесу плаћени. Али уз то право које сматрају да имају – да и на овакав начин утичу на своју и нашу земљу – мора да иде и обавеза.

За почетак, да буду довољно свесни да препознају шта се још ради у њихово име, и да то не дозволе ако неће да послуже као оруђе разних иностраних агената. Све што треба да ураде јесте да испрате траг новца и њихових крвавих НАТО шака…