СЛИКА СРБИЈЕ У ПЕСМИ „СРБИЈА” ПЕТРА ПАЈИЋА: ПИСАНО 2010, А ОБЈАВЉЕНО ПОВОДОМ РЕЗУЛТАТА ПОПИСА 2022. И ЧИЊЕНИЦЕ ДА ТРЕЋИНА НАШЕГ НАРОДА НЕМА ДЕЦУ

Ја сам био у Србији,

Србија је на робији!

Срби седе у кафани

Што пијани, што поклани,

Срби леже покрај друма,

Из глава им ниче шума,

А из сваке српске главе

Теку мутне три Мораве.

 

Српског вођу Карађорђа

Убио је други вођа,

Место где је било клање

Срби зову Радовање.

Убијеном и убици

Дигнути су споменици,

Сад се сваки Србин бије

Са две своје историје.

 

Србин само из ината

Секирчетом млатне брата,

Док на гробље брат се сели

Србин се сав сневесели,

Празно му у родној кући,

Не може се ни с ким тући!

Жао му је брата, свега,

А досада изједе га.

Мучни Србин досети се,

Узме штрањку – обеси се!

 

Све су српске оранице

Саме као удовице.

Нит се оре, нит се жање,

Србије је стално мање!

Лети јато црних птица

Преко српских ораница.

И гробови небом лете,

Пошли Срби да се свете!

Из детињства видим слику:

Лисица на дрвљанику.

Прелаз, забран и брвине,

Србија од храстовине.

Дувар пуко са свих страна,

А унутра сама Нана.

Нано моја ти нас спаси,

Не дај ватри да се гаси.

 

Под земљом сам ти видео лице

Србијо, земљо небеснице,

Под земљом теку твоје Бистрице,

Под земљом звоне Грачанице.

Под земљом мач твој и штит се сија,

Под земљом – цела земља Србија.

 

 

ПАМЋЕЊЕ СТИХОВА

 

 

Памћење стихова и живљење са стиховима није нимало

неубичајено у народу који је столећима био начитан без књига, и који је вертикалом своје усмености претрајавао у доба када су чак и свештеници били писмени попут попа Мића из „Горског вијенца” (о тој, „усменој писмености”, више у песми Петра Пајића „Кад су Срби читали ушима”).

Свако је од нас понео, из читанки или из неког, узгред

добаченог охрабрења или опомене, понеки стих Његошев, Дучићев, Шантићев… Неки живе од Миљковићевих сентенциозности, које доплове до нас из битијних дубина језика… Поезија је имала и историјску улогу: 1912, на ослобођеном Газиместану, пред стројевима у којима је био и четник војводе Вука, Милан Ракић, рецитована је његова песма „На Газиместану” и он је, по сопственом признању по

први и једини пут у животу – плакао…

А Доброслав Јевђевић сведочи да је, у периоду њиховог

младалачког дружења, Гаврило Принцип страствено, и упорно, понављао:

 

Ноћас су ме походили мртви,

Нова гробља и векови стари,

Прилазили мени као жртви,

Као боји пролазности ствари.

 

Дис је, у младом самопроглашеном анархисти, који се определио да живот за слободу размени на Видовдан 1914, пулсирао и крчио путеве ка том (нихилистичком ли?) Видовдану.

Када сам се определио за овакав читалачки сусрет с Пајићевом песмом „Србија”, било је ту унутарње неопходности. Песму сам први пут срео лета 2008, објављену у одломцима у једном политичком недељнику, а поводом хапшења прекодринског Србина: између осталог, тај је ухапшен и зато што је, будући и сам песник, веровао у патриотске стихове Његоша и иних „ратних хушкача” као у државнотворни програм. Пајићева песма је, у целом том броју посвећена нашем јудинском јаду и каиновском братокољу, била значајнија од свих текстова, интервјуа и коментара. Морао сам да је нађем целу и то одмах. Била је то баш та песма једна од оних које се уче напамет, и носе као неопходан умни пртљаг на путу из долине суза ка Небеском Јерусалиму, попут песама које су Варламу Шаламову помогле да преживи Колиму.

Ја сам био у Србији,

Србија је на робији…

То – то је тај одсудан почетак, после кога је тешко пасти испод оствареног нивоа првог дистиха, и после кога песма није песма, него откривање оне, настасијевићевски речено, муклине у битију, из које проговара Истина ваплоћена у ћутању. Јер, опет по Настасијевићу, истина је само код оних који би, да могу, најрадије ћутали.

 

 

О НАСТАНКУ ПЕСМЕ

 

Пајићева песма настајала је дуго; протеривана у кафанску усменост, забрањивана и прећуткивана, она је делила судбину свог народа у доба брозоморе (од које и сад, понекад, ујутру, задрхтимо, кад наш ТВ програм обећа, најскорије ЕУ будућност, као што је некад бунцао о „скоку из царства нужности у царство слободе”.)

Песник о настајању „Србије” каже („Русија данас”, 5-6/2011.): „Песму сам почео да пишем давних, шездесетих година прошлог века, једне јесење вечери у аутобусу којим сам се враћао из Аранђеловца у Београд. Гледао сам како киша ромиња на трошне сеоске куће, голе шуме, празна поља. Сами су се у мени изговорили стихови: „Ја сам био у Србији/ Србија је на робији.” Онда сам се подсетио свега и стихови су наставили да се ређају. После доласка у Београд, дошао сам у кафану „Грмеч”, где су седели писци, новинари,

уметници, глумци… Изрецитовао сам, за једним столом, почетак песме. Она је одмах упамћена, почели су за столовима да је понављају. Касније сам песму дописивао, а она се усмено изговарана, памтила и саму себе чувала од заборава. Покушавао сам да је објавим, али ми то двадесет година није пошло за руком. Најспорнији био је стих „Србија

је на робији”. То је било време када се комитетлијама кожа јежила при самом помињању Србије. Довољно је било да кажеш да си рођен у Ваљеву или неком другом месту у Србији, па да те прогласе за шовинисту и да одмах постанеш сумњив. Иако та песма говори о српском менталитету, иако је пуна гротескних слика, иако на сатиричан начин говори о нама Србима и нашој погубној историји, те комитетлије су у њој виделе све оно чега у њој нема: србовање, бусање у прса, истицање Српства, понижавање других народа, нарочито народности…

И зато су је забрањивали. Песма је прво објављена у додатку ваљевског листа „Напред”, на инсистирање Душана

Михајловића, тадашњег председника општине Ваљево, касније министра полиције. У Београду песму је – кап по кап – у наставцима, објављивао Петар Лазић у „Дуги”.

У међувремену је та песма постала моја најпопуларнија песма, а спорни стих, као робијаш пуштен на слободу нашао се и на корицама једне моје књиге, по оном библијском: камен који одбацише постаде чеони.”

Заиста, чеони камен. Камен који носимо испод чела, и у који су, крвавом руком балканске историје, урезани хијероглифи. Кад год бисмо да их прочитамо као пророштва о нашој светлој будућности, из њих потекне крв.

Дуго се Пајић борио за своју песму, и зато му дуго траје. Што се лако даје, лако и ишчили. А ово, ово остаје. „Оно што остаје, утемељују Песници”, вели Хелдерлин. Пајић је, очито, Песник.

 

 

О ЈЕДНОМ НЕСПОРАЗУМУ ПОВОДОМ „СРБИЈЕ“

 

 

На скупу посвећеном Пајићевом стваралаштву, у организацији Градске библиотеке у Краљеву, 2010, реших да се представим поређењем двеју верзија „Србије”. Беше славних професорских и критичарских имена, па да и ја кажем „нешто ново” (ab ovo).

Ево шта тада изговорих уверен у своју архимедовску хеуристичност: „Песму „Србија” срећемо у две верзије: једна је објављена у збирци „Чисто доба” (СКЗ, Београд, 1990.), а друга у часопису „Повеља” (3/2008). Разлике нису пресудне, али нису ни мале, почев од организације песме. У „Чистом добу” она је нумерисана бројевима од 1 до 7, у складу са семантичким целинама. У „Повељи” те нумерације нема – све је згуснуто, проистиче једно из другог без паузе и без оклевања: оно што је, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, било пророчанство, на почетку 21. века се остварило, с библијском неумитношћу. О убрзању и говорењу у једном даху сведочи и нестанак поделе на дистихе у потоњој верзији, као и правописна „дестандардизација” исте: сваки стих почиње великим словом, неке повлаке замењене су запетама (опет убрзано!) као у дистиху: „И гробови небом лете – / пошли Срби да се свете”, који сад гласи: И гробови небом лете, / Пошли Срби да се свете”. Понегде има, на први поглед, ситних, значењских померања, као у стиховима: „Дувар пуко са свих страна, / а у кући – сама нана”, који у другој верзији гласи: „Дувар пуко са свих страна, / а у кући сама Нана”. Док у првој верзији још увек постоји кућа, чији је зид пукао, у другој је ту само зид, који ограђује једно угрожено „унутра”. Конкретна (дечија) „нана” (бака) из прве верзије, постаје „Нана”, свеопшта чуварка огњишта пред гашењем. Добила је велико почетно слово, приближила се митској матрици. Најважнија разлика између песме објављене у „Чистом добу” и оне у „Повељи” јесте уклањање три дистиха који су се у „Чистом добу” налазили под бројем 6; то су следећи редови:

Уместо златних зрна пшенице

посејане су наше Милице,

посејани су Миловани,

сад расту као витки јаблани.

Из земље свете, црне, јесенске,

пламињају ко свеће душе словенске.

Очито, иако лепи, ови стихови су „кочили” апокалиптични ритам песме, који ће се изменити из осмерца једног dance macabre у колебљиви, али слоговно шири низ од шест последњих стихова (први десетерац, други осмерац, трећи десетерац, четврти деветерац, пети и шести десетерац). Уклоњено се такође састојало од колебања – од деветерца до дванаестерца. Оно што је, у односу на целу песму, било помало дисонантно у 6. целини раније верзије јесте појава личних имена („Милован” и „Милица”), иако са немером да се симболички укаже на судбину народа који, уместо пшенице, у земљу сеје своје синове и кћери.

И, за крај, мада не мање важно: док, у првој верзији, под земљом звоне студеничка звона, у новој верзији звона су грачаничка. Њихов бруј слушамо овде и сада, док на Косову и Метохију опет пада црна, бесрбна ноћ. “

Кад сам излагање прочитао, попричам са Песником Пајићем: њему се свидела ова анализа, и тврдња да је верзија из часописа „Повеља” боља од оне из „Чистог доба”. (Иначе, у „Повељи” је писало да је сам Песник Пајић правио избор својих стихова за тај број.)

Кад, не лези враже: док је моја интерпретаторска таштина расла у квасцу похвала Песника Пајића, појави се Критичар и упита ме (парафразирам) зашто се упуштам у произвољности, кад је у збирци „Кад су Срби читали ушима” дата она старија, „канонска” верзија „Србије”.

И баци ме у бригу.

Од тада, до сада, двоумећи се између Похвале Песника и Критике Критичара, у дилеми коме ћу се царству приволети определих се за ово, „соломонско” решење. Па нека пресуди Читалац!

(Иначе, уверен сам да је постојање више верзија „Србије” лепа последица њене дводеценијске усмености.)

 

 

О ПЕСМИ САМОЈ

 

 

Песма се, у књизи „Кад су Срби читали ушима”, састоји од седам целина, које се, свака за себе, баве појединим елементима пропасти уграђеним у наше биће. Све заједно, оне нуде апокалиптичну слику судбине једног народа.

Од прве строфе, у коју улазимо кроз тамничка врата, хвата нас зимна дрхтавица: Срби, у кафани, омиљеном месту својих надгорњавања, свађа, туча и убистава, седе – „што пијани, што поклани” (као да се пијанство изједначава са најстрашнијом врстом смрти којом се, у нас вековима умирало.) Потпуно избачени из историје, уроњени у ледену „воду од омразе”, у постојање ван координата рационално уређеног света, они су лишени сваког оријентира, (што дознајемо из стихова који говоре о српским главама из којих ничу шуме, мрачне као предљудски свет).

Срби у кафани „седе”; покрај друма „леже” – не крећу се, иако је друм ту, онај средишњи балкански друм – Цариградски. А зашто се не крећу, зашто се не померају? Зато што су им главе пуне магле и муља. Три Мораве на којима Србијица почива у главама њених становника не теку ка бистрини, него ка неуобичајеном и необасјано – необјаснивом: теку ка Хаосу.

Поунутарњене, шуме и реке из прве строфе нашле су се у људима као сведочанство о непроходности и безизлазности њихових подухвата. Али, зашто је са нама тако?

Песник почиње да тражи узроке у другој строфи. Креће од историје, у којој су Срби увек располућени између вођа који имају различите, често сасвим супротне, визије стварности; и не само супротне, него непомирљиве. У новијој историји наша слуђеност

суштински се да осмотрити кроз ликове вођа Првог и Другог устанка.

Први вођа Првог устанка, Карађорђе, био је „бич тирјанах”, који је против Турака (што их је Наполеон подржавао) устао храброшћу и подвигом, огњем и мачем; други вођа, Другог устанка, Милош, од оружја је више волео, и радије користио, лукавство и вештину. Када је први вођа покушао да се врати у Србију, и опет дигне мач и запали огањ, други вођа га је немилосрдно убио. И један и други су, на неки крвав, непојаман и неразмрсиво замршен начин били у праву, али су свом народу оставили трајну загонетку; обојици су подигнути споменици а њихов сукоб сваки Србин мора да доживи изнутра.

Како? Огњем? Мачем? Мудрошћу? Дража? Недић? Тито? Да ли чувати српске главе или убити једног Немца да би погинуло сто Срба? А тек кад „домаћи издајници” постану ловина дража од окупатора. И, што је најстрашније: „Место где је било клање, / Срби зову Радовање”, као што им је, до скора, државни празник био седмојулски Каиндан, који се збио 1941. у Белој Цркви.

Трећа строфа је најтамнија – ведро се спушта у црни зденац колективног каинства. Пре петнаестак година срео сам чудака који је потицао из првоборачке партизанске породице. Нежењен, побегао је из Београда да живи у неком селу близу Чачка, слутећи апокалипсу која ће прождерати престоницу. Чувао је овце и таворио, гледајући и слушајући око себе. Рекао ми је, пред храмом Светог Вазнесења Господњег, у Чачку: „Срби су каиновски народ. За туђина би Србин све учинио, а брата је спреман да закоље”.

И заиста: црне и најцрње хронике наших новина, које већ деценију и по као да се такмиче у луциферском умножавању црновести, пуне су чланака о злочинима међу најближим члановима породице, и то свакодневно.

А из којих разлога брат убија брата?

Из ината.

„За инат се Марко потурчио”, каже изрека која је настала на основу чињенице да су се многи заиста турчили да би могли да се свете родбини и комшијама. Кад убије брата, Србин инаџија се, ипак, ражалости – али, не зато што би да се каје, већ зато што више нема с ким да се бије; руку диже на себе из досаде, из јала, из унутрашње пустоши. Дух Танатоса га изједа изнутра, док га сасвим не прождере.

У овој строфи су „секирче” и „штрањка” речи које указују на јефтиноћу човековог живота у Срба, који ни свој, ни туђи дух и дах не цене онда кад су откинути од божанског корена, од Оног Који је Живот сам. „Секирче” и „штрањка” су ругачки разуларене речи; „секирче” је вражји деминутив, шизофрено кикотање – а „штрањка” штрокаво одомаћена, и звук јој „вуче” надоле, као тело обешеног. „Мучни Србин” – прожет сопственом муком и спреман да мучи другог у „секирчету” и „штрањки” среће Минотаура свих својих лавирината.

Прве три строфе су, по преимућству „мушке” – у њима су све сами мушкарци: пијани и поклани у кафани, обезнањени покрај друма, Вођа број Два који коље Вођу број Један и, на крају, синови исте мајке, у убијању и самоубиству.

Од треће до шесте строфе суочавамо се са женским елементом: Земљом, Наном чуваркућом и самом Мајком Србијом. Српска земља је непоорана и непожњевена – нема ко да заоре плугом и замахне српом. Њено тело, у ораницама, препуштено је пропасти. Смрт, оличена у црним птицама, надзире тле отачаства које се смањује до ишчезнућа. Па ипак, најмрачнија је слика српских гробова који лете небом да би се неком осветили. Коме? Не зна се. И та освета, Никоме и Ничему, ти гробови који висе у празнини (лете, а не померају се), то је оно од чега нас је страх. Мушки елеменат нестао је.

У петој строфи, песник се враћа – а чему би? – Завичају, који је смислом преображен предео из кога потичемо. Зимско је доба – лисица седи на дрвљанику, заборављајући страх од људи. „Србија од храстовине” (светог дрвета), наизглед ушушкана у зимски мир. Али, унутарје дома је потпуно лишено спокоја, јер зид није само напукао – он је пукао са све четири стране света, и огњиште само што се није угасило. Старамајка, чуварка огњишта и предања, остала је сама крај

ватре на коју дувају ветрови ништавила. Њој се вапије за спасење – ако пламена нестане, нестаће и племена; тама ће бити потпуна, и вечна. Али, као што у непоораној и непожњевеној Србији има све мање Србије, тако је и ова нада у Нану скоро прах и пепео.

У шестој целини, деца нашег рода, Миловани и Милице, гасе се, као краткотрајни пропламсај наде, а у седмој целини Мајка Србија – Небеска Србија – сва је под земљом, под којом, за њом, звоне грачаничка звона.

Србија је на робији – у подземљу. Њено уранско је њено хтонско. Круг се затворио.

 

 

О ПОРУЦИ ПЕСМЕ, САСВИМ СТАРОВРЕМСКИ

 

 

Многе наше песме, поготову у двадесетом веку, тражиле су изворе трагедије у којој смо се обрели. Од Дисових сумрачних визија, у доба кад је скерлићевски оптимизам наткривао српску будућност, водећи је ка слободи Старе Србије и привидном тријумфу 1918, до Лалићева „Четири канона” у којима Вера, ипак, побеђује, тела на коме се виде многи ожиљци сумње, али тела и даље лепог и непораженог, песници су се суочавали са стравом доба и тла на коме се обретосмо. Она је негде између Диса, потпуно зароњеног у метафизику понора и Лалића, који се суочава и са историјом свог племена.

Пајићева песма се среће са историјом / ту су и Грачаница, и српске вође), али тако што порекло наше несреће тражи у подземљу народног ирационалног, каиновског комплекса. Она је једно велико, и лековито „Чујте, Срби!” испевано да се памти и наизуст изговара кад год нам се, у причини, или на јави, из историје исцере „секирче” и „штрањка”.

На љуту рану љута трава, мада је можда, за нашу оболелост већ касно. У Србији сваке године умре тридесет хиљада људи више него што их се роди. Под земљом гледамо драга лица, како је Пајић пророковао.

 

Па добро, на каквој је то Србија робији?

Ко нас је бацио у негве?

На несрећу, сами смо себе бацили, а туђини су ту тек да нам помогну да не изађемо из тамнице.

Чему онда песници у оскудно, робијашко, време.

У свом запису „О поезији данас”, Петар Пајић се не мири са чињеницом да поезија изумире, и да песници више нису потребни.

Напротив, каже он – време антипоезије, у коме живимо, крећемо се и јесмо, немоћно је пред чињеницом да је „и у овом времену Христос највећи песник”. Као „трагање за речима које су истините”, како каже Пајић, поезија је неуништива, без обзира на „трговце речима” и невиђену маргинализацију које је песништво снашла.

И не само да је неуништива – она је својеврсна „алтернативна медицина” која нам помаже да излечимо јазве у души, макар запуштене и загнојене.

Кад изговорим: „Ја сам био у Србији, / Србија је на робији!”, раскивам катанац на црвотвочним вратима тамнице, и идем ка светлости Онога Који је, и у нашем времену, Највећи Песник, јер је, на Голготи и устајући из Гроба, изменио смер историје.

А Петру Пајићу хвала за горки расковник ове песме, који нам је, двадесет година га чувајући од идеолошких ала и врана, подарио.

И кад смо под земљом, да смо на Небу.

 

Владимир Димитријевић