Јер, за то још постоји погодно тле — матрица која још не излази из колективне свести у Србији и региону је да ће на Балкану на крају све бити онако како Запад оличен у Америци и евроатлантском блоку каже.

Годинама се ствара, развија и перфидно шири дефетистичка идеја да шта год Србија и српски народ чине, желе, какве год њихови лидери потезе да повлаче, увек их чека потпуно исти исход — онај који је већ зацртан у Белој кући, Стејт Департменту, Даунинг стриту у Лондону или у Савезном канцеларату у Берлину.

И колико год реалност демантује такве процесе, непрекидно се у интелектуалним, медијским, научним, НВО и осталим круговима појачава кампања да нас неминовно чека — гашење „геноцидне творевине“ Републике Српске, чланство Косова у УН, улазак свих преосталих балканских земаља у НАТО, протеривања Српске православне цркве из Црне Горе, раскидање српског партнерства са Русијом…

А шта имамо у реалности?

Лажна држава Косово од самопроглашења 2008. године не да не успева да постане чланица УН, него ју је протеклих година отпризнало 18 земаља, а прича се да српска дипломатија у „резерви“ има бар још десет држава које чекају миг да повуку потпис са признања.

Парадигма о геноцидној Републици Српској не само да је срушена у СБ УН кад је Виталиј Чуркин дрмнуо вето на британску резолуцију о српском геноциду, већ је и међународна комисија предвођена Гидеоном Грајфом, (награђеним прошле недеље Немачкој) у опсежном извештају утврдила да геноцида у Сребреници није било.

Република Српска не само да не одустаје од дејтонских овлашћења већ и командант ЕУФОРА пре неки дан признаје да би све три етничке заједнице у БиХ могле да имају своју војску уколико се оне формирају по закону.

Патријарх Порфирије, упркос вишемесечних јавних припрема да ће бити спречен у „хегемонистичком науму“, ипак долази на Цетиње и устоличава митрополита црногорско-приморског Јоаникија…

Колико год да се ствара фама и доктринација да ће Србија ући у НАТО, на терену наша држава делује све неутралније.

Колико год се подмећу спекулације да се спрема велики заокрет од Русије, на терену тече руски гас кроз српски гасовод, а листа заједничких пројеката две земље – од ПВО система до Петрохемије — увећава се на недељном нивоу.

Враћамо се на седницу СБ УН на којој је Шмит ућуткан дипломатском акцијом Русије и Кине.

Тај догађај је реалан. А парадигма која се из њега рађа је да ће сада уследити санкције Републици Српској, да ће кренути жесток политички напад на Додика и његову политику, да ће се Руси протерати из Српске. Пресавили су табак и „снажни“ бошњачко-албански конгресмени у САД, па пишу Бајдену срцепарајућа писма против Србије и Српске.

Матрица се, значи, понавља.

Што више пропада Западни инжењеринг на Балкану, то се више прети његовом насилном применом. То се више мистификује његова снага и појачава очекивање да ће евроатлантска чизма у продужетку утакмице преокренути све у своју корист.

Тако се и на Балкану, у ствари, на делу види пропаст униполарног света оличеног у остварењу искључиво НАТО циљева.

Јер, од њихових опипљивих резултата, остаје само атак на колективну свест да ће ипак на крају све бити како Запад „нацрта“.

Хоће. Само што није…