Славољуб М. Вујовић: ПЛАЧ ЗАЈЕДНИЧКИ

© Зоран Шапоњић

У Руском дому у Београду, Краљице Наталије 33, у седам сати навече 24. марта 2026. године заједно су плакале Србија и Русија. 

Плакали Срби и Руси заједно.

Повод плача је био филм БАУК сјајног режисера Горана Радовановића. 

Доласком у Руски дом, као уобичајено, већ на степеништу које почиње од саме улице, први корак доноси сигурност. Јавља се неки посебан осјећај лагодности и задовољства, међутим, у сали ово вече, филм је донео сузе. Мого суза! Плакали су сви узрасти. 

Русија се потрудила да Срби у њеном дому виде како су се Срби 1999. године бранили, и с љубављу успјешно одбранили од напада 27 непријатељских држава нато алијансе. Бранили се од бомби „демократског запада“ обогаћене осиромашеним уранијумом (ОУ).

Редитељ у филму од почетка до самог краја, приказујући како Београд гори од нато бомбардовања, истовремено приказује и другу ватру. Ватру љубави јачу од ватре бомби НАТО агресора. 

Приказује (слично Сибирском берберину) лијепу и искрену љубав, али овог пута ипак најљепшу и најискренију. Приказује међусобну љубав мајке и њеног малог сина док бјеже између експлозија бомби у склоништа, али и љубав њих двоје заједно према оцу/мужу који није са њима. Док је жив био једно време су комуницирали са њим преко телефона-аутоматске секретарице, тко што у паузама бомбардовања трче из склоништа у разрушен стан да преслушају поруке. 

Љубав највећа вредност од Бога подарена човеку, онтолошка одлика Срба и Руса, истовремено је и њихово најјаче оружје.

После завршетка филма, сва она веселост приметна код присутних пре уласка у салу, претворила се у тише гласно уједначене разговоре. Уз лагани ход, застајкујући, озбиљне разговоре да се заиста Срби могу поуздати само у Бога и Русију!