Славољуб Качаревић: Култура као препрека за успех транизиције

На почетку научне конференције о „25 година транзиције у Србији“, јуче на Економском факултету у Београду, проф. др Мирољуб Лабус добио је улогу да подсети на „Почетну фазу транзиције у Србији – одакле смо кренули“. Уз уводну тврдњу да смо „заборавили у каквој је катастрофи била земља“, професор Лабус (за млађе читаоце, „заштитни лик“ српске транзиције на почетку века), са познатом лакоћом и ведрином подсетио је како је извођена „трансформација опустошене земље“.

Од помињања знаменитих ликова тога доба (Динкић, Ђелић, Вујачић, Ђукић…), пред слушаоцима  су оживеле драматичне успомене на: повратак у чланство ММФ-а („брзо, за месец ипо дана“), репрограм дуга Светској банци („били су нам јако наклоњени“), расподелу државног злата и државне имовине Југославије („свака држава добила је државну имовину која се затекла на њеној територији“), либерализацију спољне трговине („укидање увозних дозвола“), донаторску конференцију („транзиција кошта, можете ли да нам помогнете, они рекли – да“), отпис дела дугова Париском клубу („са Кинезима и Русима никад нисмо решили дугове, у моје време“), затварање државних банака („тражила Светска банка, убрзо су отворене нове, приватне“), уставне промене, почетне преговоре са Европском унијом („предлагао сам ‘Дејтон два’ за Космет и улазак у НАТО“).

Кад се данас подсећа на те догађаје, слушаоца преплави спознаја колико се све то одигравало без знања и учешћа јавности, док се не би појавили резултати. Тај утисак појачава указивање професора Лабуса на „драгоцену и несебичну подршку“ норвешког амбасадора („непрестано присутан, као да је члан Г-17“) и шефа мисије ММФ-а („непрекидно уз нас“), па „незаборавну помоћ“ међународног арбитра за сукцесију и Швајцараца (нарочито око расподеле злата и државне имовине).

„Од нас се тражило да покажемо кредибилитет – да смо се променили – и у томе смо успели“, каже проф. Лабус. Као оцену те „почетне фазе транзиције“ професор Лабус наводи да је „уведена демократија, отворена земља према свету, стабилизована опустошена привреда али нису створене отпорне демократске институције“.

Ако је дотле изгледало све добро, изненада је уводничар поставио питање: „Зашто транзиција није успела?“ Понуђен је једноставан одговор: „Нисмо могли без помоћи Европске уније. Без ЕУ нема модернизације“.

Очекивало би се сада објашњење о томе зашто је изостала помоћ Европске уније. Професор Лабус, међутим, износи став да је „култура код нас кључни фактор“, помињући „посткомунистичке илузије“ и тежње „за вођом који брине о народу“. „Та култура народа мора да се промени“, каже он.

Поменути су „утицај наслеђа самоуправног социјализма на културу“, „недостатак одбојности према социјализму“ као и „национални утицај на транзицију“…

„Нисмо довољно пропатили у социјализму, за разлику од источноевропских земаља“, сматра Лабус и додаје да „зато у Србији није било подстицаја јавности за реформе“.

Тако смо од вође пројекта транзиције у Србији добили објашњење да је тај подухват на почетку био добро вођен од иностраних фактора али да су ти фактори – одустали из неких разлога. А „за неуспех транзиције“ крива је – култура народа у Србији.

Ипак наде у такав пут за будућност, нису угашене: „Тачно је да је Европска унија у кризи али верујем да ће се извући и вратити у оно стање каква је била“, каже професор Лабус.

Стиче се утисак да су носиоци почетка транзиције у Србији – после Петог октобра 2000. године – до данас сачували своја почетна уверења, као што је парола „Европа нема алтернативу“ или став да се „мора променити свест народа“ у Србији. То је, отварајући ову конференцију, потврдио и проф. др Милојко Арсић, председник НДЕС, указујући на потребу за „променом у систему вредности грађана“ јер без тога нема напретка у производњи.

Слику употпуњава и изјава проф. др Ивана Вујачића, током увода у конференцију: „Спроводили смо транзицију ради модерности и евроинтеграција а не само ради приватизације“.

Могло би се закључити да је главни циљ приватизације и на њој заснованих свих реформских акција од почетка овог века – што се данас описује као транзиција – била „евроинтеграција“ Србије. Како тај циљ – евроинтеграција Србије – није остварен, ни после 25 година тешких реформаторских захвата у привреди, политичком систему и читавом друштвеном животу, као кривац за неуспех нуди се – народ и његов систем вредности.

Можда све то није само „прање руку“ од последица хаотичне и мучне демонтаже државе и народа затечених у Србији на почетку века, него и признање да поменуте реформаторе и њихова дела српско становништво једноставно није прихватило.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Проширена верзија текста објављеног на сајту Балкан Магазин