Више од годину дана бијели обелиск нобеловца Иве Андрића, крај чувеног моста Мехмед-паше Соколовића на Дрини у Вишеграду, окружен је гомилама камене коцке. Ту су је једноставно лагеровали, боље рећи истресли, радници турске фирме „Ер-Бу“, након што су је скинули са дотадашњег коловоза преко ћуприје. Подсјећања ради турска фирма „Ер-Бу“ је главни извођач радова на ревитализацији ћуприје, које финансира влада Турске.
Од тада, а посебно након постављања ограде око градилишта на ћуприји, која је 2007. године уврштена на престижу УНЕСКО-ву листу свјетске културне баштине, овај споменик, кога је аутор Љупко Антуновић назвао крајпуташем, бахатошћу турских извођача радова додатно је окружен, и зашто отворене не рећи – оскрнављен разноразним отпадом, машинама и коровом, и потпуно недоступан јавности!
На жалост културна јавност Вишеграда о томе ћути, боље рећи само шапуће.
Аутор ових редова, који сматра да је саставни дио те вишеградске културне јавности, ево „осмјелио се“ и поставља питање: Како ће и хоће ли организатори овогодишње „Вишеградске стазе“, у настојању да озваниче почетак ове традиционалне културне манифестације посвећене имену и дјелу књижевника и нобеловца Ива Андрића, стићи до његовог обелиска крај ћуприје и положити цвијеће, а да не говоримо о извођењу неког програма и рецитала вишеградских средњошколаца.
Продужено питање би било: Зашто се традиционално пјесничко вече на „Вишеградској стази“ ове године не одржава на ћуприји, кад је завршено постављање нове коловозне подлоге на њој, већ се „сели“ у амфитеатар манастира Добрун?
Недопустива селекција „чувара кључева“ ћуприје
Ћуприја је, логично, свакодневно на мети бројних туриста, али су им капије градилишта затворене. Ипак, вољом турских извођача, свједоци смо да капије на огради нису за свакога затворене, уз више него изражену селекцију посјетилаца.
Примјер први: Петак, 22. мај 2015. године око 14,00 часова. На вишеградском Тргу покушава да се паркира чак 14 аутобуса. Мада нигдје нема саобраћајаца и радника на паркингу возачи сами некако успијевају наћи мјесто за паркинг, а из аутобуса излази око 800 туриста. Узалуд покушавају на ограђену и закључану ћуприју, мирећи се са погледом из љетње баште хотела „Андрићев конак“.
У исто вријеме на лијевој обали Дрине, крај ћуприје се зауставља аутобус из кога излази педесетак путника. И гле чуда, отвара им се тамошња капија, након чега ступају на ћуприју, мирно шетајући, разгледајући и сликајући се на њој. Настављају шетњу даље ћупријом, отвара им се друга капија, излазе на Трг палих бораца, пролазећи поред зачуђених, већ поменутих туриста. Одлазе у оближњу џамију, кратко се задржавају и опет назад истим путем, кроз двије капије на градилишту, преко ћуприје до свог аутобуса на лијевој обали Дрине.
Тек тада сазнајемо да су то били туристи из Турске!
Примјер други: Субота, 30. мај 2015. године око 12,00 часова. Комеморативни скуп Бошњака, који на ћуприји одају пошту убијеним сународницима током протеклог рата. Као што је и ред капије са обје стране Дрине на градилишту ћуприје су им отворене.
Али, аутор ових редова усуђује се, кад већ неће неки други позванији, поставити озбиљно питање: Имају ли турски извођачи радова на ревитализацији ћуприје на Дрини ексклузивно право да сами одређују кога ће пуштати на мост Мехмед-паше Соколовића, а да је то истовремено строго забрањено свима осталим, вишеграђанима и све бројнијим туристима?
Вријеме је да се неке ствари назову правим именом и да надлежни, ако их у овом случају има, упозоре турске извођаче радова на вишеградској ћуприји да би било боље да се усредсреде на кориговање бројних утврђених недостатака на радовима које су до сада обавили, а да се престану бавити селекцијом и самовољним одлучивањем коме се откључавају капије градилишта, а да је то свима осталим строго забрањено.
Тагови: Иво Андрић, Смеће, Споменик