Славиша Павловић: Зашто смо далеко од западних вредности?

Недавно сам прочитао вест да је америчка држава Колорадо одлучила да дозволи кућним љубимцима да буду сведоци на венчању. Склапање брака легално је под условом да пас остави отисак шапе на венчаном листу.

Најпре, помислио сам да је вест лажна, или да је у питању неуспели покушај перформанса.

Међутим, један пар је објавио снимак церемоније на друштвеној мрежи ТикТок и побрао десетине позитивних коментара. Нико није величао љубав младенаца, него поступак сведока (као да пас зна шта је урадио), његову лепу златну-жуту длаку, као и љубав према животињама.

Једна госпођа, написала је чак и да ће се развести, како би могла поново да се венча уз сведочење свог вољеног љубимца, за шта сам помислио да је било иронично, али сам пратећи њен профил убрзо схватио да су она и њен супруг, како каже, „мама и тата“ једном лабрадору.

Шта се догодило или шта се догађа са овим светом?

Покушавам да замислим ментални склоп службеника који су издали дозволу да кућни љубимац може постати сведок.

Ко их је бирао, изабрао, запослио?

Кад бисмо се вратили кроз време, можда и само три деценије уназад, овакав поступак, било где у свету, наишао би на осуде и као перформанс, јер унижава институцију брака, а чак и у либералним срединама, чиновници би били смењени.

Но, ово није једина, нити случајна аномалија која захвата „модерно“ друштво.

Извесни Бил Дорси из Тенесија, оставио је пет милиона долара, као и некретнине, свом шкотском овчару по имену Лулу. Правници, који су коментарисали овај случај, претпостављају да ће након смрти пса, богатство бити прослеђено хуманитарним организацијама.

Оно што је мени занимљиво, јесте чињеница да ниједан од правних стручњака није коментарисао да тестамент не би требало да буде валидан.

Са друге стране, у истој држави, један мушкарац, оспорио је тестамент свог покојног оца, који је део имовине оставио својој изабраници. Суд је, на основу сведочења, процењивао психичко стање преминулог у тренутку писања тестамента, иако над њим, за живота, није извршено никакво вештачење.

Да упростим – суд је посумњао у психичко здравље човека који је девојци оставио некретнину, али није имао разлога да сумња у човека који је имовину оставио псу.

Наравно, сада би злуради адвокати рекли да је у другом случају једна страна оспорила тестамент, али зар здрав разум не би требало да оспори пса као наследника?

Ипак, ово о чему пишем представља само последицу, која је тек протеклих година почела да се испољава, а узрок, или бар један његов део, може се пронаћи у историји.

Гладан човек је попут животиње, размишља само о храни, а сит већ има и неке друге жеље.

Свет се развијао по сличном принципу.

На Балкану, услед ратова и Османлија, борили смо се за један оброк више, док је Запад имао простора за напредак, филозофију, уређење и стицање богатства, понајвише захваљујући колонијама.

У таквим условима, борба за људска права постала је, уједно, и бренд Запада, нарочито током двадесетог века, када је вирус комунизма захватио исток Европе, па је бренд постао и део културе.

Међутим, временом, када су идеје о правима жена остварене, као и друге исправне тежње, потреба за борбом и решавањем проблема претворила се у измишљање нових борби и правила.

Добар пример представља овогодишње такмичење „Песма Евровизије“. Док је водитељка читала биографије извођача, најмање сам могао да сазнам о њиховом музичком образовању или професионалним достигнућима. У фокусу биографије био је род коме припадају, или не припадају, као и психички проблем од ког су се лечили, док су стечена знања и вештине, све оно чему се свет миленијумима дивио, постали небитни.

А када већ говорим о родовима, иако то није крајња аномалија, за сада је званично измишљено чак 74.

Сигуран сам да и највећи борци за родни идентитет не могу ни набројати, а камоли објаснити значење сваког, почев од оних којима се род мења у зависности од расположења, преко оних којима то зависи од годишњег доба, па све до нпр. „демифлуида“, односно особе која има више родова, неки су флуидни, а неки статични (ма шта то значило и хвала Википедији).

Као што се ово такмичење, од музичког, трансформисало у промотерско, западни систем и његове присталице полако већ осећају да се „нове слободе“ трансформишу и окрећу против свог творца. Добар пример је аустралијски суд, који је недавно, уз муку (како другачије) одлучивао „шта је жена“, пошто је мушкарац који се тако идентификује тужио друштвену мрежу намењену само женама, јер јој/му је одбијен приступ. Напослетку, суд је пресудио у корист дискриминисане жене и доделио јој позамашну одштету.

Верујем да ће у будућности, када све ово озбиљније заживи, за нас, који смо још далеко, бити забавно да посматрамо на који ће начин судови решавати дискриминацију оних  чији се род мења у зависности од расположења, или када буду уведене квоте да у државној управи мора да буде заступљен једнак број родова.

Повучени новим трендом и слободом да свако може да буде шта хоће, све више људи се изјашњавају као животиње, ступају у брак са дрветом, а предњачи тренд венчања са самим собом који је већ добио име – солигамија.  Али, оно што је најопасније и најбесмисленије, јесу закони који се односе на трансродну децу.

Недавно је одјекнула вест да је бизнисмен Илон Маск преместио своје компаније из Калифорније у Тексас, јер је гувернер Калифорније потписао закон којим се, запосленима у школи брани да открију родитељима уколико им се дете изјашњава као трансродна особа. Све више је захтева, не само у Америци, о доношењу закона којим се дозвољава деци да промене пол, па тако један петогодишњи дечак у Аустралији, чека на операцију промене пола иако се психолози противе. Одлука је донета је на основу аргумената „адвоката за трансродне особе“. Овај менгелеовски приступ потврђује Шпенглерову мисао да ће Запад, између осталог, пропасти јер човек тежи оном што је недостижно.

Ипак, да не бих наводио све глупости и хирове којима су појединци, вероватно  у свим земљама, склони, чудно је да на Западу, где све ово полако постаје део система, уопште нема организоване критике. Они који би се можда и супротставили, свесни су суочавања са тзв. кансел културом, која додуше није страна ни Истоку, па своје незадовољство мењају за мир, уместо да буду оптужени за фашизам, угрожавање слободе и постану сметња напретку и еволуцији.

Но, оно по чему је западна култура изнад других јесте маркетинг.

Некада су се хвалоспеви о западним вредностима писали због технолошког напретка и универзалности. Временом, када су се те вредности трансформисале и оголиле, похвале су стизале због незнања, улизиштва, а данас се пишу искључиво услед економске зависности.

Захваљујући томе, за многе од нас, али и остале народе који су одрастали иза Гвоздене завесе, Запад је синоним просперитета и слободе, а њихови закони и друштвено уређење сматрају се неупоредиво савршенијим.

Међутим, ако бисмо њихове законе буквално преписали, а таквих предлога има, дошло би до апсолутне конфузије и сукоба две културе.

Можда бисмо поднели венчање с дрветом, које би успут постало предмет подсмеха. Хвала Богу, и након ратова, санкција и немаштине, остали смо конзервативни, па децу још увек посматрамо као асексуална бића, а човека и његова права не делимо по родовима, нити проблеме идентитета проглашавамо предностима.

Наш спас и имунитет на ову болест Запада јесте у културном обрасцу, који је настао кроз векове борбе за голо преживљавање; никада нисмо живели у изобиљу, нити су се у нама рађале недостижне фантазије противне свакој логици.

Наравно, нисмо остали имуни на наметање овог сулудог тренда. И код нас делује неколико организација које активно промовишу нове „вредности“. На срећу, њихов ангажман не проистиче из потребе народа, али представља покушај инструисања нових генерација. За њих је потпуно исправно неповратно касапљење деце пре него што постану довољно зрела да одлуче којој ће култури припадати, али се противе томе да се деца крштавају све док не постану пунолетна.

Са западног становишта, вероватно и наша култура поседује много аномалија, које су им једнако неразумљиве и неприхватљиве. Нека тако и остане; што би рекао Момо Капор – немогуће је енглеском преводиоцу објаснити израз „спава ко заклан“.