Славиша Чуровић: Остало је ћутање

Завршавам са писањем колумни. Баш данас.

Никаква важна вијест у држави са морем сачекуша, погибија под градом – пријестоницом чији су првјенци ономад срушили Капелу и бацили анатему сами на себе. И не хају већ и даље опијено вјерују да је комунистички Маузолеј прикладан за монаха ?!?! Ето, нека вјерују.

Ништа важно што нећу писати, за земљу у чијем главном граду суде и даље за државни удар изведен праћкама и траже за ништа по 5 година за Предсједника Скупштине и Кнежевића и још мало више за остале, махом пензионере. Што се чује ријеч – помирење од некога ко је био синоним за бунт и демонстрације, никоме ништа. Затварај помирење на 5 годона, пали буре барута задовијек. Браво !

Ништа ново у земљи гдје је Гојко Раичевић и даље њен непријатељ јер, гле чуда, пише онако како мисли минимум трећина становника.Пендреци на њега и Мија Мартиновића остају у служби и испод радара чекају да опет млате. По јастуцима за пробу, по њима двојици и осталима чим се укаже нова прилика. А близу је, како смо кренули.

Ништа ново неће бити што не пишем у земљи у којој Ђукановић сједи у првом реду националног театра, а Вујановић домаршира поред, чистих ципела јер је управа истог трком пошла да купи нови црвени тепих за овај безвремени двојац, након чега оде код Куртија да провјери вокалне могућности дијела ансамбла кад већ нису стигли до Метохије да виде црногорска села без струје.Јер се зову Црногорско народно позориште, па и што би ишли по ЦГ селима по Космету кад могу удобно у Приштини( у којој живи НУЛА Црногораца) дилетантисати. Природно и надасве бистро.

Што писати и објашњавати кад скоро годину дана од формирања власти амбасадори чекају да буду то јер фали потпис или договор а главни град нема договор јер се мјери его по глави посланика.Ђутуре.

Зашто говорити и писати кад се Марку Ковачевићу, најаталентованијем градоначелнику Никшића – који је исти вратио из мртвих, свака ријеч мјери и изврће по тужилаштву. Шта ће нам чист град и пар хиљада радних мјеста у граду из ког је свако је ишао низбрдо, да се ухљеби? Растурај одмах напредак а мјери сваку ријеч или прст!

А кад рецимо Никшићанин, баш тај „низбрдо“ који је владао колико и Мугабе и који је ојадио свој град и све у њему позатварао од фабрика – Ђукановић, крене у освете и позива на борбу из шуме, тужилаштво прегалачки ћути.

Кад колашинској зубљи новостечених квадрата ( у којима тобоже је притворена) Весни Меденици 18-ти пут одложе суђење, а кад Живковић из ДПС-а позива на одсудну битку ( вјероватно испод Горице и „Ничије куће“ ) нико не констатује да ми везе немамо са слободом и слободним говором.Још мање са слободним судством и тужилаством. А ИБАР нам се спрема. Ваљда и реконструкција у којој ћемо добити шаргарепу, коначно, без штапа.Можда.

Како писати кад је Весна Братић у слободној ЦГ мета. Сачекуша вербална и свака друга за једну даму и професора Универзитета, јер се ономад дрзнула да такне у осињак и крене да га демонтира. Чојски и црногорски, нема што, удри и по женама!

Колумнисти пропале политике подјела сваки дан позивају на будућу спремност пука да крене у шуму и постану герилци и буду прва брана Црне Горе. Бране је до последњег цента свога ухљебљења.

Зашто писати кад таман што РТЦГ крене да личи на нормалну телевизију и народ почиње да врти канале од броја 1 на горе, крене се у фронтални напад на Раонића. И то изнутра, да изгледа као саморањавање! Растурај и то, шта ће нам реалан Јавни сервис.Или његов почетак реалности.

100 колумни сам потрошио да објасним да је културни образац старе власти довео до свега овога. Да је култура заправо прављена по мјерилима неталента, нерада, незнања, да је провинцијално опортунистичка свијест исте довођена на ниво науке и тако погасила свјетла која су могла обасјавати најљепшу земљу у Европи.И можда још имамо жижак који трепери, мада сумњам у своју наду за то.

Можда нам неће сваки будући Лубарда побјећи из земље, а сваки „Краљ Илир“ бити одређење постављења.

Можда ћемо успјети да се ишчупамо из живог блата непотизма, незнавености, промоције некавалитета, граје културних радника са националним пензијама који за културу ништа нису ни урадили сем што су је свјесно уништавали и довели на ниво сеоских скаски којима се самопоносе, таман колико и онај несретни бивши Ректор универзитета који је маљем пребио ђедову надгробну плочу и отишао са гробља као нови човјек – “ јер такви су нам потребни !“.

То је била парадигма црногорског знања, звања и културе. Двоструког лупинга лажи, коју смо живјели и коју кроз уста и писма цијелог друштва живимо и данас, јер промјене се нису десиле.

Тамо гдје је био нуклеус зла које се зове – подијељено друштво. Што и остајемо.

Граја нас је уплашила. Граја бивших маљева културе и просвете. Граја медија који су нас довели за мало до тракторијаде за половину становника домовине нам. Граја подијељеног друштва у коме култура служи да дијели а не да спаја крајеве који су се вјештачки толико удаљили да они који позивају у шуму имају на уму да би главни герилци били културни посленици које су они исти ухљебили ономад а нови мисле да ако им потврде ухљеб имају мир. Како да не ? Мир са позивачима на рат, мир са неталентом? Може ли то?

“ Може…може друже. Пробај без карика.“

Тако је у филму Живка Николића, суштину објаснио нови директор раднику у погону. Да мотор може да ради и без карика које недостају мотору.

Можда и може. Ево да пробамо у Црној Гори.

За то се добија Нобел. Ал’за мало! Којим ћемо се опасати таман као ономад тајновидац из Бајрамивице.

Хипотетички. Културно надасве. Јер од „Краља Илира“ до адресе у Улцињу, јавно објављене води иста улица.

Неталентована.Дилетантска. Прозаична.Малограђанска. Јер у њој и мотор може без карика.

Ал’за мало.

Зато је боље огрнути се „Добрим старим Вилијем“ прије него Нобелом и рећи:

Остало је ћутање!