Славенко Терзић: Дијалог прошлости и садашњости

Појава Сабраних дела академика Милорада Екмечића – великана српске историјске науке, једног од највећих српских историчара прошлог и почетка овог века – изузетан је научни и културни догађај.

Професор Екмечић је у својој личности и своме делу спојио најбоље интелектуалне традиције и врлине нашега народа, делећи истовремено, нажалост, и његову голготу – од пребиловачког непребола 1941. до сарајевског тамновања 1992. године. Пред нама је по свему изузетно и у многоме непоновљиво научно дело професора Екмечића – у широком истраживачком луку – од Устанка у Босни 1875-1878 до Дугог кретања између клања и орања – Историја Срба од 1492–1992.

Екмечић је био велики мајстор научне синтезе као највишег домета историографске научне мисли. У огромном броју његових радова, од преко 400 библиографских јединица, издвајају се капитална дела Ратни циљеви Србије 1914. године, Стварање Југославије 1790–1918 (књига 1 и 2), Дуго кретање између клања и орања – Историја Срба од 1492–1992, велики делови десетотомне Историје српског народа, али и Историје Југославије коју је писао заједно са Иваном Божићем, Симом Ћирковићем и Владимиром Дедијером.

Професор Милорад Екмечић био је човек сјајне историографске спреме и широког научног интересовања. Схватао особеност предмета проучавања и велике методолошке и теоријске потешкоће историјског сазнања. Свака историја је, истиче он, „дијалог прошлости са садашњошћу”, јер „ниједан догађај који се пред нашим очима дешава није без корена у дубокој прошлости”.

Дајући предност темељним архивским истраживањима у домаћим и бројним страним архивима, Екмечић није занемаривао методе и резултате истраживања сродних научних дисциплина као што су историјска социологија, филозофија историје, историјска психологија, историја менталитета. Његов приступ прошлости био је рационалан и критички. Захваљујући надмоћности сопственог историјског метода, али и широком кругу знања из сродних хуманистичких наука, Екмечић се својим великим делом сврстао у својеврсни пантеон српске историјске науке, не само као изузетно плодан писац, него и као мислилац и теоретичар модерне историјске идеологије.

Историјска наука

Екмечић је полазио од поузданог методолошког начела: да би се једно време упознало и разумело треба о њему много знати, треба познавати не само материјалне и друштвене услове него и стање свести, схватити органску повезаност различитих елемената историјског процеса. Екмечића су посебно занимале идеје и идеологије, друштвени покрети, нарочито аграрни покрети српског и балканских друштава, израстање националних елита из сељачких друштава, феномени нације, политичко-религиозни покрети великих сила, поред осталих и Ватикана и његове „католичке акције”. Назив трећег поглавља Историје Југославије „Борба за националне државе и модерна друштва” био је на неки начин окосница целокупног истраживачког дела Милорада Екмечића.

Суштину Екмечићевог научног опуса чине кључни историјски проблеми српске, југословенске и балканске историје новога века, са широком политичком, идејном и културно-религиозном европском и светском позадином. Од избијања српске револуције 1804, сматрао је, постоји питање ко ће и како организовати балкански простор: „Етничка распрострањеност Срба се доживљава као стратешка подлога сваке, прошлих и будућих, руске доминације, и све што је овде рађено, на првом месту је одговор на главобоље западних држава да је Русија природно предодређена да овде не буде незвани гост”. Подсећа на Наполеонове речи из 1806. да би руски прелазак Дунава и заузимање чврстог упоришта на његовој десној обали, чак и „једне стопе”, било „једнако као заузимање Константинопоља”.

Еволуција Титоизма

Професора Екмечића су током последње две деценије живота све више заокупљали спољни и унутрашњи узроци разбијања југословенске државе, као што су га претходних неколико деценија занимали процеси ствартања те државе. Католичка црква је одмах по уједињењу 1918. стварала основе за расуло државе кроз организације тзв. „католичке акције”. Титоизам је, по њему, постепено престајао да буде прогрес од стаљинизма ка демократији и постајао дегенерација стаљинизма у тип католичког тоталитаризма средње Европе између два светска рата. Та је еволуција, пише он, довршена споразумевањем са Ватиканом 1966-1971. године. По тврдњи британског историчара Авра Менхетна, у споразуму 1968. југословенска влада се обавезала да Католичку цркву не оптужује за геноцид 1941–1945. и да га не помиње”.

У међународном погледу, главни противник заједничке државе после 1918. године била је политика британске владе, а касније међународни комунизам. Тријумф религиозног типа нације, према Екмечићу, остварен је у југословенској револуцији 1941–1945. Српски део ослободилачког покрета поцепао се на комунистичко и националистичко крило, а оба узајамно, по њему, „сносе одговорност за расуло југословенске државе 1992. и слом идеје српског државног уједињења”. Комунисти су од 1941. били у вези са британским масонским ложама, чак је и њихово вођство припадало масонима. „Српски националисти сносе одговорност пред историјом због тога што су сва политичка решења српске борбе препуштали британској влади, која је контролисала све одлуке избегличке југословенске владе”. Резултат је био краљев позив у септембру 1944. да се све српске формације ставе под команду маршала Тита.

Југословенска држава се 1992. године распада по шавовима које је од 1948. стварао југословенски комунизам подржаван од стране америчке владе. Иако изражава одређену сумњу према карактеру стратешких и геополитичких студија, сматрајући их неком врстом идеологије, Екмечић, ипак, истиче да се у случају политике Сједињених Америчких Држава овој врсти студија мора посветити посебна пажња: „Не само да се америчка политика води превентивно, она се оснива на бројним анализама великих научних института под државном и приватном контролом”.

Насупрот старих суверених нација подржавају се мултиетничка, мултирасна и мултирелигиозна друштва, што у стварности значи да се „подржава регионализација великих европских нација и сепаратизам у њима, као и све религије које дестабилизују Русију и Кину”. Екмечић је често истицао да је после слома комунизма у Југославији 1990. године поново оживела идеологија о наводној супериорности западне над византијском цивилизацијом, у чему је наводно битна разлика између Хрвата и Срба. Појавом модерних расистичких теорија ова идеологија конзервативног католичког филозофа Жозефа де Метра о инфериорној византијској цивилизацији добила је нови подстрек.

Очување идентитета

Друго издање своје Историје Срба Екмечић је завршио са наглашеним песимизмом: „Будућност гледамо кроз таму”. Историја грађанског рата 1992–1995. одвијала се у оквиру „америчког аксиома” да српски народ „политички мора остати у исфрагментираном стању без вишег степена јединства”. САД ће Србима „угађати у свему, сем у праву на суверну националну државу и независност”. Због овог „приоритетног америчког надзора”, закључио је Екмечић, готово је немогуће „чак и у најгрубљим цртама предвиђати будући развој”. Иако смо још далеко од јуриша и беса паганског бога „Ватана” кога је Јунг 1936. ухватио на немачким улицама – беседио је Екмечић крајем априла 1999. године – „данашња колективна фобија је као и увек у прошлости само инструмент за идеолошку мобилизацију милитаризованих друштава. Фактор колективног несвесног, кад једном почне, отима се контроли и не може се лако зауставити”.

Изузетно научно дело професора Екмечића остаје неисцрпна ризница не само историјских знања него и поука за будућност. Оно је допринело афирмацији српске историјске науке у европским и светским размерама. Бринули су га задаци наше историографије и њена будућност. Није сматрао да историографија треба да буде толико научна да изгуби сваку везу са животом. Надалеко су познате његове полемике око дела Стварање Југославије са хрватским и другим југословенским историчарима. До краја је разобличио памфлетски карактер књига Ноела Малколма Босна – кратка историја и Косово – кратка историја. Код Срба је историја била, подсећао је често Милорад Екмечић, „сталан и мукотрпан напор да се очува свој идентитет”.

Питање аутономије

Питање ревизије уставно-правног положаја покрајина покренуто је непосредно након демонстрација. Пратио га је страх политичких кругова у Загребу, Љубљани и Новом Саду, да би расправа о карактеру аутономије САП Косово отворила озбиљну политичку кризу. Имајући то у виду, партијски врх Србије је, крајем децембра 1981. (18. седница ЦК СК Србије), одлучио да не тражи промену уставне позиције покрајине и смисла постојеће аутономије, али да притом изнађе могућност да република оствари унутрашње јединство на целој територији и буде, коначно, конституисана као државна и самоуправна друштвена заједница. Званични став српског руководства је био да не може прихватити стање потпуне издвојености покрајина.

Петар Стамболић је говорио о процесу одвајања покрајина од републике. Констатовао је да се тиме „СР Србији оспоравају она својства која она има као национална држава српског народа и других народа који живе у њој”. По његовом мишљењу, процес дезинтеграције поништавао је Србију као државу и као самоуправну друштвено-политичку заједницу. Драгослав Марковић је потенцирао потребу да се о значајним питањима уставно-правног положаја покрајина отвори разговор. Скретао је пажњу на процес вануставног осамостаљивања покрајина, посебно Косова, и праксу да се о томе ћути и цела појава заташкава. Није пристајао на позицију у којој ће српским комунистима вечито бити приписиван грех „великосрпске хегемонистичке буржоазије”. Сматрао је да радни људи и грађани Србије коначно морају добити државу какву имају други југословенски народи. Милош Минић је изједначавао опасност од „аутономаштва” и „државног централизма”. Душан Поповић се супротстављао омаловажавању и дискриминацији аутономних покрајина. Илијаз Куртеши је инсистирао да проблем покрајина буде решаван на основу Устава из 1974.

Представници покрајина су сваки покушај конституисања Србије као целовите државе означавали као повратак централизму, етатизму и бирократизму. Изнети захтеви и образложења, у много чему међусобно супротстављени, паралисали су сваки покушај промена. Подршка покрајинским руководствима у борби са Србијом стизала је и из других република. У коначном закључку ЦК СК Србије је потврдио да уставна решења дају гаранције против свих видова централизма, партикуларизма и сепаратизма. Предусловом јединства и заједништва означио је „што шире удруживање рада и средстава организација удруженог рада”. У складу са тим био је и захтев за супротстављањем „свим тенденцијама аутаркичног привредног и друштвеног развоја, појавама нарушавања доходовних веза и привредних токова…”. Закључци су предвидели да државне функције покрајина (општенародна одбрана, државна безбедност и међународна сарадња) буду обједињене. ЦК СК Србије се обавезао на „доследно остваривање уставних функција СР Србије и социјалистичких аутономних покрајина Војводине и Косова, које су саставни део СР Србије и конститутивни елеменат југословенске федерације”. Односи у републици били су незнатно редефинисани.

Однос вере и нације

Ако збиља постоји питање око којег се окреће готово целокупан опус Милорада Екмечића, онда је то однос вере и нације, религиозног и националног мотива у историји јужнословенских народа, од времена њиховог националног конституисања, па до наших дана. Од његовог научног „првенчета” (Улога дон Ивана Мусића у Херцеговачком устанку 1875-1878) , објављеног још 1956, па до студије Сусрет цивилизација и српски однос према Европи (1996), то је „дежурна тема” Екмечићевих плодних истраживања и размишљања. […] Сувишно је, ваљда, и напомињати да ова проблематика заузима доминантно место и у Екмечићевој капиталној синтези Стварање Југославије, као и у многим другим радовима (на пример, у књизи Ратни циљеви Србије 1914). […]

Екмечићев закључак, који је о овом капиталном проблему наше прошлости, садашњости, а по свему судећи и неизвесне будућности, изнет је у Стварању Југославије: „Историјска последица оваквог стања ствари (верских раскола – Ч. П.) јесте да се по типологији југословенски национални покрети не могу упоређивати са класичним европским. Што они нису израсли као један народ – треба захвалити само црквама. Религија је остала вододелница нација, а то је основно правило.” Такав национализам Екмечић назива „сектаријанским”, или „национализмом судњег дана”. У предговору радова из историје Босне и Херцеговине, он је овај закључак подигао на теоријски ниво, говорећи о јужнословенским националним идентитетима „изграђеним на религиозним границама”. Ти су национализми, по њему, „у сталном рату са стварношћу”. […]

Вреди помена и новије Екмечићево бављење питањем цивилизацијских граница на Балкану, толико данас омиљено на Западу као пропагандно оружје у рукама бораца за тзв. нови светски поредак. Ово питање дотицано је на неколико места у књизи Срби на историјском раскршћу. Гледишта овде саопштена подударна су са становиштима, прецизно анализираним и образложеним, у значајној студији Сусрет цивилизација и српски однос према Европи. У њој Екмечић, у светлу познатих теоријских концепција о садржају појма цивилизација, расправља о неким наводно новим интерпретацијама овог феномена. Та „нова” тумачења су, међутим, само савременим потребама прилагођене старе идеологије о „супериорним” и „инфериорним” цивилизацијама, чија је намена двојака: да докажу надмоћност католичке („римске”) над православном („византијском”) цивилизацијом и да увере свет у вечност и незаменљивост савременог капитализма америчког типа, као носиоца најсавршеније цивилизације, којом се завршава историја.

 

Беседа на представљању Сабраних дела Милорада Екмечића.