Скупштина Србије и незавршен чин признања геноцида у Јасеновцу: политичка, историјска и морална дилема

Јасеновац

Јасеновац није само географска тачка на мапи, већ цивилизацијска провалија у коју је бачено српско, јеврејско и ромско становништво током постојања Независне Државе Хрватске. У том систему логора смрти, који је деловао од 1941. до 1945, убијани су људи не зато што су нешто учинили, већ само зато што су постојали. О злочинима у логору Јасеновац постоје документи у архивским фондовима НДХ, као и у немачким и италијанским дипломатским и војним извештајима из периода НДХ, који се чувају у релевантним државним архивима. Ови извори су анализирани у истраживањима историчара попут Милана Булајића и Ива Голдстеина, а размере злочина додатно потврђују меморијалне и музеалне институције, као што су Спомен-подручје Јасеновац (Хрватска), Yad Vashem (Израел) и United States Holocaust Memorial Museum (САД). Упркос постојању ових истраживања и докумената, Република Србија ни после осамдесет година није усвојила резолуцију којом би ти злочини формално били признати као геноцид.

Иницијативе које нису постале одлуке

Више покушаја доношења резолуције – најпре 2022, затим 2025.  године – регистровано је у Скупштини Србије, али ниједан од предлога није усвојен. Предлози

су формално улазили у парламентарну процедуру, али нису добили подршку потребну за усвајање, што указује на одсуство политичке воље да се историјска истина о геноциду у Јасеновцу прогласи државним ставом.

Посебно је значајно што је посланица Смиља Тишма, преживела логорашица Јасеновца, у Скупштини Србије јавно говорила о страдањима у логорима НДХ и позивала на усвајање резолуције којом би ти злочини формално били признати. Њено искуство и исказ представљају аутентичан глас историјске истине у парламенту, али таквих гласова је, нажалост, премало у ширем политичком контексту.

Црна Гора и формално признавање геноцида у Јасеновцу

За разлику од Србије, суседна Црна Гора је 2024. године донела званичну резолуцију у којој се експлицитно користи термин „геноцид“ у вези са логорима НДХ. Овај акт је усвојен парламентарном већином, чиме је постао званични став државе. Иако су се појавиле различите интерпретације и коментари у јавности, резолуција представља јасан институционални израз признања геноцида и показује да је могуће формално дефинисати став о једној од најтежих тема прошлости Балкана, чак и у сложеном политичком и друштвеном контексту. Тиме Црна Гора демонстрира посвећеност историјској истини и сећању на жртве, док Србија и даље остаје у фази политичке недоречености.

Последице прећуткивања: историја, жртве и систем

Усвајање резолуције није административна формалност. То је цивилизацијски чин, тест моралног интегритета и спремности државе да стоји иза сопствене историје.

Када се истина релативизује, препушта забораву или постаје монета у политичким преговорима:

1. жртве остају без институционалног признања, без државног обележја које потврђује да њихова смрт има морални, правни и историјски смисао у колективном памћењу;

2. политички систем губи веродостојност, јер делује као апарат који се плаши истине када она није политички погодна;

3. друштво се отуђује од сопственог идентитета, остајући несигурно у елементарне чињенице своје историје.

Између историјске одговорности и политичке прорачунатости

Суочавање са прошлошћу није једноставно ни у политичком смислу. Одлуке које се тичу формалног признавања историјских злочина често се обликују под утицајем различитих интереса, унутарпартијских односа

и процена о томе како ће одређени потези од‌јекнути међу бирачима или међународним партнерима. У таквом окружењу, истински морални ставови, засновани на потреби да се јасно искаже поштовање жртвама и одговорност према историјској истини, ретко добијају простор. Постоје политички актери који покушавају да такве ставове артикулишу, али њихови гласови углавном остају потиснути пред доминацијом великих странака, чија се логика деловања често своди на очување позиција моћи и избегавање ризика, а не на доследност у односу према историјским чињеницама.

Шта је овде заправо на испиту?

На испиту није прошлост, већ будућност политичког морала у Србији.

Признавање геноцида у Јасеновцу није гест против било ког народа. То је гест према жртвама и према себи: према државности, институцијама, образовању и култури сећања. То је црта која раздваја цивилизовано друштво од оног које нема снаге да брани истину своје историје.

Све док се о Јасеновцу расправља као о „незгодној теми“, а не као о неупитној чињеници, Србија ће остајати заробљена између политичке калкулације и моралне недоречености.

Морални императив

Суочавање са усташким геноцидом у Јасеновцу није политички луксуз, већ морални императив. Држава која жели да има кредибилитет – према својим грађанима, европским и светским институцијама, али пре свега према себи – мора јасно дефинисати свој став према најтежим злочинима почињеним над њеним народом.

Без јасног институционалног признавања, историја остаје недовршена, жртве остају непризнате, а држава остаје без једног од стубова сопственог идентитета.