Синиша Љепојевић: Војна престројавања у Европи

У сенци украјинског рата у Европи, међу чланицама НАТО пакта све су интензивнија војна престројавања. Недавно је у Лондону Велика Британија потписала одвојени одбрамбени споразум са Норвешком, Финском, Шведском и Данском, који би требало да значи војни савез тих земаља. Место потписивања споразума, Лондон, јасна је симболика ко би требало да буде „газда“. У медијима је тај споразум већ назван „северни НАТО“.

Нејасно је зашто Британија склапа такав одвојени споразум ако су све те земље чланице НАТО савеза који је по дефиницији заједнички војни заштитник свих чланица.

Пре скоро годину дана Велика Британија је склопила и одвојене, билатералне одбрамбене споразуме са Шведском и Финском и, према објављеним саопштењима, Британија се обавезала да ће војнички бранити те земље.

Велико је питање како то Британија може да брани друге земље када сама мучи муку са бројем војника али и са наоружањем. Британија, према признању Министарства одбране, има најмање војника и официра у последњих 200 година а и највећи број оних који напуштају војну службу. Само прошле године око 5.800 војника напустило је оружане снаге. Британска влада је чак ангажовала приватну компанију „Capita“ да регрутује нове војнике, али без успеха. Крајем прошле године Британија је од Немачке требало да преузме команду над Снагама НАТО-а за брзо реаговање али је то на захтев Лондона одложено и Немачка је наставила са командовањем. НАТО је објавио да је Британија то тражила јер није у могућности да одвоји 5.000 војника за преузимање команде. А за 2024. годину је предвиђено и смањење буџета за одбрану.
Безбедносна питања

„Северни НАТО“ би, како је званично саопштено, требало да ојача тај део Северне Европе у „одбрани од Русије“ не само из правца Украјине него и на Северном полу. Тај савез би требало да буде и формално покриће за ангажман Британије на Северном полу, за који се верује да ће бити наредно бојно поље.

Док Британија гаји лидерске амбиције и ратује у Украјини, она се као земља у последњих 25 година убрзано изнутра урушава, оценио је коментатор „Дејли телеграфа“ Алистер Хит и признао да „први пут у животу почиње да мисли да је Британија готова“. Британске институције су, пише он, сломљене и води их „некомпетентна, саможива и нарцистичка владајућа класа“. Чак и најједноставније ствари више не функционишу, упозорава Хит.

Ни једна од потписница „Северног НАТО-а“ нема довољно респектабилну војну силу па ће пре бити да је реч о политичким престројавањима а под изговором одбране од Русије. У Европи је у функцији успостављеног вазалства Америци наметнута безбедност као општа „култура“ и све је постало безбедносно питање, од војних снага до питања који се мобилни телефон купује или аутомобил. У Британији се чак тврди да је куповина кинеских електричних аутомобила безбедносно питање. Тај мит о безбедности је савремено америчко наслеђе а које је изродило и ривалитет међу претендентима његових чувара.

У томе, како изгледа, Британија види своју шансу. Краљевство више није у Европској унији (ЕУ) па не може толико да утиче на европску политику али је у НАТО пакту што му омогућава да на простору безбедности, уз подршку Америке, одржава утицај. То, међутим, очигледно није довољно. Кроз генерисани амбијент безбедности Британија не само да жели да буде чувар америчког безбедносног наслеђа него и да се наметне као кључна земља безбедности Европе. А преко безбедности да постане пресудна у политици Европе иако није чланица ЕУ. Другим речима, „Северни НАТО“ је политички маневар.
Нови савези

У духу те амбиције Британија се окренула својим традиционалним савезницима на северу Европе и у Источној Европи како би, под изговором рата у Украјини и „руске претње“, створила свој политички простор утицаја. Иначе, најстарији стални савезник Британије је Португалија, још од 17. века, али географија те земље не може да обезбеди утицај у Европи. Земље Северне и Источне Европе, као верни англосаксонски вазали, све више одређују динамику унутар ЕУ и НАТО па би британско савезништво омогућило и Британији да утиче на унутрашње процесе у европској интеграцији, да се наметне као чувар њене безбедности, иако није њена чланица.

То су, јасно је, планови али како је говорио некадашњи британски премијер Харолд Макмилан „политика не зависи од планова него од догађаја“. У том светлу требало би подсетити да и друге европске земље праве своје војне савезе. Немачка је већ склопила савез са 13 земаља, 12 чланица ЕУ и Турска, а недавно је потписала и неколико билатералних војних споразума. Прво је склопила билатералне споразуме са Пољском и Литванијом о легалном сталном боравку немачких оружаних снага у тим земљама и то изван НАТО система. Потом је склопљен засебан уговор са Пољском о заједничкој оружаној помоћи Украјини познат као „тенковски пакт“. Подсекретар Стејт департмента Џејмс О’Брајен је изјавио да Америка „види Пољску као лидера Европске уније“. И нико више не крије идеју Вашингтона да потисне Немачку и направи од Пољске главну снагу у ЕУ.

И Француска је кренула у стварање својих савеза али „њена територија“ је југозападна Европа, јужно крило. После покретања и даље нејасне Европске политичке заједнице чија је основа војна сарадња, Француска је склопила одбрамбени споразум са Молдавијом а од лета 2024. године у тој земљи би требало да буде и стална француска војна мисија. Вероватно ће ту мисију пратити и стационирање француских војника. Некако личи да свако граби оно што може и у основи је својеврсна подела територија.

Очигледно је да је политички ривалитет међу кључним европским земљама прешао и на војни план мада ипак није јасно са којом то војном силом рачунају да остваре пресудан утицај. У том светлу је занимљив амерички план који се представља као НАТО идеја о формирању две нове велике војне формације. Једна би била распоређена на Истоку, источном крилу, а друга, што је још занимљивије, између Француске и Немачке. У надметању за пресудан утицај посебно је видљив ривалитет између Француске и Немачке па је амерички план утолико занимљивији.
Инструмент одржавања

У тим процесима неизбежно је питање шта ће бити са НАТО савезом, каква је његова перспектива. Скоро да је мало вероватно да би НАТО као фабрика новца за америчке фабрике оружја и војне опреме могао да потпуно нестане али је ипак нејасно зашто се у Европи стварају нови војни савези изван НАТО система. Изгледа да се НАТО пакту више не верује. Отвара се и питање судбине Европске уније која је тесно повезана са постојањем НАТО пакта. Европска унија, то је белодано, није оно шта је била и сада је само привид европске интеграције. НАТО је водећи инструмент одржавања тог привида али то не може да прикрије дубоко неповерење мећу свим чланицама. У ЕУ нико никоме више не верује а сви заједно не верују Великој Британији. То је стварно стање и сада водеће земље покушавају засебним војним савезима да задрже свој утицај на „својим територијама“.

То је, ипак, сведочанство поприличног хаоса у западном савезништву које није новијег датума а рат у Украјини га је само потпуно разоткрио.

За све одвојене војне споразуме у Европи званичан изговор је Русија али у већ описаном хаосу могло би се десити да би њихов стварни циљ могле да буду и саме европске земље.

Јер, јасно је да Русија нема намеру да нападне ни једну европску земљу па зашто се онда праве војни савези. Или је можда све то припрема за неизбежни пораз у Украјини, који се убрзано приближава те онда долази до другачије безбедносне архитектуре Европе, па се већ сада праве те нове безбедносне структуре. У том светлу доћи ће на ред и онај предлог Русије, пре рата у Украјини, да се НАТО повуче на границе из 1997. године па би онда ове нове војне структуре организације биле представљене да нису НАТО.

Или, европска елита зна нешто што обичан свет још не зна.