СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: „Велики повратак Америке” преко леђа Европе

У насталим глобалним променама и већ створеном мултиполарном свету најтеже се, утисак је, сналазе западни савезници. Тако Запад од лидера у ствари постаје највећи проблем савременог света. Иако су све очи упрте у Вашингтон, кључни проблем је, међутим, Европа, која би као могући геополитички баланс међу водећим светским силама могла да има историјску улогу у амортизовању сукоба и анимозитета најмоћнијих. Али она за то, како се потврђује из дана у дан, нема ни капацитета, а ни разумевања, и постала је практично талац Америке.

Задржавање контроле над Европом и њена талачка судбина су, у ствари, најозбиљнији актуелни амерички пројекат. Иако Америка у јавности одаје утисак као да не разуме шта се дешава, то баш и није тако. Све се добро разуме и читава политика Америке тренутно је усредсређена на то да се сачува оно што Вашингтон још није изгубио. А верује се да је то Европа којом Вашингтон влада преко свог геополитичког инструмента – Европске уније (ЕУ). То је, у ствари, позадина најављеног „великог повратка Америке“.

Недавни састанак министара спољних послова земаља Г7 у Лондону је јасно показао те америчке планове. Стварање тог новог-старог америчког блока јесте позадина сталних јавних позива Вашингтона на „заједништво“, слања поруке како „морамо да будемо јединствени“ и ироничних и лицемерних позива да се створи „светски поредак заснован на правилима“. Америка у ствари тражи легитимитет за своје једностране потезе.

Геоекономска лојалност

Америка је сада направила поделу рада. Европа ће да води агресивну, непријатељску политику према Русији, разуме се према америчким инструкцијама, таква улога је намењена и Великој Британији иако више није чланица ЕУ, а Америка ће предводити односе и заоштравање са Кином. Европи ће бити дозвољено да одржава пословне везе са Кином и то уз сталну претњу Европског парламента да би та витална сарадња могла бити прекинута. И док ће се Европа свађати са Москвом и удаљавати од Русије, Америка ће јавности показивати како жели да олакша односе са Русијом. То је само медијски трик и у тој функцији би требало гледати и на очекивани сусрет председника Русије и Америке.

Независно од сусрета, председник Америке ће повремено ублажавати реторику према Русији, а циљ је да се изазове љубомора код Кинеза и наруши блискост Русије и Кине. Преузет је модел из времена Хладног рата када је Америка користила нарушене односе између Пекинга и Москве. То је, међутим, детињасто виђење односа Кине и Русије у данашње време. Понекад се стиче утисак да се Запад према Русији и Кини односи као према Босни и Херцеговини.

За илустрацију, о чему би то Путин и Бајден уопште могли да разговарају када поред непрестаних санкција практично сваки грађанин Русије у Америци, према законским решењима, има статус оних из непријатељских земаља и то у време ратова. Или када, на пример, постоји одлука да се од јуна 2021. године у Америци забрањује куповина руских државних обвезница.

Део америчког „великог повратка“ је и идеја о глобалним инфраструктурним пројектима која потиче још из времена председника Доналда Трампа, а тада се звала Blue Dot Project. Та идеја оживљена је током недавног министарстог састанка Г7 у Лондону, а њен циљ је западно, а у ствари америчко парирање кинеском пројекту Један појас, један пут (BRI). Још увек није јасно о каквим би то инфраструктурним пројектима могло да се ради утолико пре што би уз Америку кључни носиоци требало да буду Аустралија, Јапан, Индија и Јужна Африка, али је циљ већ видљив.

Пошто је то наводно глобални пројекат, онда би се преко њега успоставили стандарди пословања и финансијских токова па би на тој основи биле увођене санкције компанијама које би учествовале у кинеском пројекту BRI, а ту је пре свега реч о европским компанијама. То је нешто слично санкцијама које Америка примењује према гасоводу Северни ток 2. То је и покушај даљег рушења међународног права и увођења самовоље Америке.

У суштини, Америка генерисањем опасности од Русије, и делом Кине, снажно настоји да обнови безбедносну зависност Европе од Вашингтона и тако њоме влада, али крајњи циљ је да ту безбедносну зависност претвори у геоекономску лојалност. Позадина америчке политике је увек само новац, ту нема, и никада није ни било, визионарства.

Један од основних услова за те америчке амбиције је да она мора да спречи било какво повезивање Европе, посебно Немачке, са Русијом. И Хитлер је помаган америчким новцем како би био инструмент против тада Совјетског Савеза. Познато је, нажалост, како се то завршило, а како ће се ова нова америчка офанзива на Европу завршити и ко би то могао да буде нови Хитлер још увек је неизвесно.

У америчким канџама

У Европи нису, међутим, сви задовољни тим понижавајућим статусом, али Америка врши притисак на сваку земљу појединачно, процењујући ко је најслабији, а у међувремену користи бриселску бирократију као њен одани инструмент. У том светлу би требало гледати на све те декларације и активности Европског парламента и његових тела. Иако је према Лисабонском споразуму стварна власт садржана у Европском савету који чине шефови држава или влада чланица па тако Европски парламент и нема неку моћ, важно је да се створи перцепција о одређеним питањима. То је класичан амерички принцип „перцепција је моћ“.

Европа изгледа, упркос незадовољству, нема снаге да се одупре иако је свима јасно да је то погубно за њу. Немачка канцеларка Ангела Меркел поручила је да „Немачкој нико није ближи и важнији од Америке, она је наш природни савезник“.

ЕУ једноставно нема ни политички ни економски капацитет да се ослободи талачког статуса иако ће то донети дугорочне последице за све земље, и оне које су у ЕУ и оне које то још увек нису. Поред политичке слабости, ЕУ је одавно веома вешто упакована у америчку финансијску мрежу, а посебно после увођења јединствене валуте, евра. ЕУ је тако финансијски умрежена у зависност од америчких финансијских токова да је њој практично немогуће да се искобеља из америчких канџи. Изузев ако не буде нека велика катаклизма, у преводу рат. ЕУ би могла да има једини слободнији простор у иживљавању над земљама које још нису чланице а желеле би да буду.

То су планови који се већ спроводе али, ипак, није извесно како ће се све то даље развијати. Јер, није преостало много тога за одржавање преостале западне моћи и доминације. За сада су то само санкције, којима као да нема краја, и кроз то једнострано кажњавање наводних непријатеља настоји се одржати привид моћи. Неће много помоћи ни три одреднице светске политике нове америчке администрације: климатске промене, здравље и људска права. Неће помоћи, али ће довести до велике нестабилности и још веће штете, као што је показао и пројекат са инфекцијом коронавирусом. Таква политика ће, међутим, пре свега успорити западни економски развој.

Све то је потпуно ирационално, али, нажалост, друштва могу дуго да остану ирационална, посебно она која су богата, а Запад је још увек богат.

 

Синиша Љепојевић је дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Ексклузивно за Нови Стандард.