Синиша Љепојевић: Урушавање Велике Британије

Стари Јевреји су говорили да када се десе неке промене „немојте се радовати, од горег има гори“. Тог искуства се многи у Великој Британији присећају само две недеље после необичне али уверљиве изборне победе лабуриста. Изборна победа лабуриста је била освета конзервативцима за њихову неуспешну политику и „изневерену љубав“ али, као и увек, показало се да се освета никада не исплати.

Предизборни слоган лабуриста је био „почиње промена“ али је сада јасно да промене неће бити. Могла би се парафразирати стара француска пословица „све мора да се ‘мења’ да би остало исто“.

Једна од првих одлука премијера Кира Стармера је нова испорука оружја Украјини а потом и одобрење да британско-француским ракетама „сторм шедоу“ Кијев може да гађа територију Русије. Тим пројектилима, као што је познато, управљају британски официри. Домет тих ракета је 250 километара. Истовремено је поручио да ће „сву своју тежину“ ставити на рат у Украјини и подршку НАТО-у. А пре избора није баш тако говорио.

Али, са којим парама и какве су, изван реторике, стварне могућности. Министар за оружане снаге (то је у рангу помоћника министра одбране) Лук Полард је изјавио радију Би-Би-Си 4 да влада лабуриста неће повећавати трошкове за одбрану јер основни услов је економски раст, без економског раста неће бити повећања трошкова за војску. А економски раст, већинска је оцена у Британији, није известан.

„Сиви“, стварни рат

Другим речима, нема говора о било каквој промени. Бивши директор спољне обавештајне службе познате као МИ6 сер Ричард Дирлав је изјавио да грађани Британије нису свесни да је Британија у, како је рекао, „сивом рату“ против Русије. Са дозволом да се њеним ракетама гађа и територија Русије, Британија није више у „сивом“ него стварном рату. О том рату није било речи у предизборним кампањама и да ли Британци заиста желе да ратују против Русије. Незадовољство унутрашњим приликама и све тежим условима живота је агресивном медијском пропагандом преусмерено ка подгрејавању мржње према Русији и довело је да је Британија, у ствари, у рату.

Ни на унутрашњем плану ништа ново изузев још агресивније политике такозване зелене транзиције, људских права и лабављење политике према илегалним имигрантима. Једна од првих мера је укидање такозваног пројекта Руанда који је предвиђао депортовање оних који немају право на азил у ту афричку земљу.

И наравно повећање пореза а у томе је најзанимљивије увођење високих такси за наследство власништва компанија у породичном власништву. Наследници породичних компанија ће, према плану, морати да плате порез од око 40 одсто вредности компаније. Наравно, многи то неће бити у стању и биће приморани да продају компанију. И као што се до сада показало купци су махом Американци, Кинези и богати Арапи. То је још један корак пустошења Британије а базу њене преостале привреде управо и чине мале и средње компаније у породичном власништву.
Поништавање брегзита

Лабуристи су обећали и већу државну уплетеност у привреду и свакодневни живот. Планира се национализација железнице, коју су конзервативци приватизовали још деведесетих година прошлог века, и формирање државних компанија које ће контролисати „зелену транзицију“ и изградњу соларних панела и ветропаркова. То ће наравно бити финансирано кредитима махом америчких банака. Посебно је занимљиво да ће бити предложен закон о потпуној забрани пушења генерацијама рођеним после 1. јануара 2009. године. Те генерације до краја живота неће моћи легално да купе цигарете.

Обећали су и већа права радника а пре свега у правима на штрајкове. То се и очекивало јер британски синдикати су колективни чланови лабуристичке странке, који су у ствари и њени оснивачи. Без синдиката лабуристи не могу да доносе одлуке јер они располажу са трећином партијских права. Страхује се зато да би земља могла да буде блокирана честим штрајковима као што је било седамдесетих година 20. века.

На ширем унутрашњем плану, планирају да задрже или врате сва решења која су важила док је Британија била чланица Европске уније и нови премијер је обећао чвршће везе са унијом а то, како је објављено, од њега тражи и америчка администрација. Један од његових првих позива страним државницима је био председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен. У реалности то значи да се скоро потпуно поништава брегзит. То је и очекивано јер комплетна нова влада, на челу са премијером, била је против брегзита и активно је радила на спречавању изласка из Европске уније.

Укупан постизборни амбијент многима намеће и питање ко је у ствари власт у Великој Британији. Верује се да они за које се гласало то нису.
На вези са службама

Занимљиво је, како су открили неки новинари алтернативних медија, да су Кир Стармер и још неки у његовом кабинету добијали новац и од Израела. Могло се утврдити да су то углавном били трошкови путовања као што је Стармерова заменица Анђела Рејнер, која је неколико пута путовала у Израел. Али, стварни новац је вероватно много већи. То многе наводи да се запитају да ли су Стармер и Лабуристичка партија у ствари инсталирани од Америке и Израела утолико пре јер су сви они из тима бившег премијера Тонија Блера.

Сумње буди и то што је Стармерова биографија танка па је нејасно како је прво дошао до места директора Државног тужилаштва које га је директно повезало са америчком Централном обавештајном агенцијом (ЦИА), као и ФБИ-јем, израелским Мосадом и наравно британским МИ5 и МИ6. Открило се да је био повезан и са компанијом оптуженом за прање новца а у интересу тајних служби. Посебно је занимљива његова улога у раној фази случаја оснивача Викиликса Џулијана Асанжа.

Стармер је чинио све што је могао да се Асанж одмах изручи Шведској иако је и сама Шведска признала да је случај лажан. И чак није дозволио да шведска полиција дође у Лондон и разговара са Асанжом. Спречавао је и истраге о оптужбама жртава мучења од стране британских служби безбедности.

То је, у ствари, слика савремене елите Велике Британије и то нема никакве везе којој ко партији припада. Елита је једна.
Без стварне снаге и утицаја

А о каквој је политичкој елити реч илустративан је и један најсвежији пример. Минулог викенда се у Мумбају женио Анант Амбани, син најбогатијег човека у Индији. На свадбу су позвани, и били, многи гости из света а међу њима и бивши британски премијери Тони Блер и Борис Џонсон. Долазак је наравно дебело наплаћен. Ту су били и бивши боксер Мајк Тајсон, сестре Кардашијан, Парис Хилтон и многи певачи. Церемонијама пре венчања присуствовали су и Бил Гејтс и Марк Закерберг. То је та елита којој припадају британски политичари.

После тог естрадног ангажмана Борис Џонсон је отишао у Америку где се састао са бившим и вероватно будућим председником Доналдом Трампом којег је, како су објавили медији, убеђивао да настави подршку рату у Украјини. Није познато у чије име је то радио изузев што се зна да је Џонсон постао самопроглашени водећи адвокат рата у Украјини и да то наплаћује, али се не зна ко је платио то путовање.

Док је био министар спољних послова Џонсон се састајао са тада председником Трампом, али Трамп га није баш уважавао. Медији су сазнали да га Трамп сматра и то је јавно рекао „симпатичним блентом“.

То је свет који сада влада Британијом. Тај свет је дубоко уплетен у пројекте глобалистичке мреже која нема никакве везе са британским интересима а у светлу све веће популарности Доналда Трампа и промена у свету тој мрежи је изгледа преостала само Европа, она је још једино јака у Европи.

Британија је политички веома зрела земља и кроз историју је дала немерљив допринос глобалној политичкој култури па се намеће питање како је могла да доспе у такво политичко урушавање. Уместо суочавања са реалношћу систематски је у јавном простору инсталирана мржња и нуђење нових културолошких стандарда што је уништило социјални амбијент. И Британија полако нестаје као идентитет и постаје само причаоница деструкције без стварне снаге и утицаја.