Вријеме у којем живимо је оживјело старо питање: како и ко може да обезбиједи мир у свијету. Послије болних искустава ратова у 20. вијеку, вјеровало се да ће фомирање међународних, наднационалних организација и њихова заштита такозваног међународног права коначно донијети и обезбједити мир. Показало се, међутим, да је то ипак била велика илузија.

Послије Другог свјетског рата сва су надања мира била усмјерена на Уједињене нације (УН) и оне су стварно давале мировне гаранције, али се временом све промијенило и Свјетска организација нема више мировних могућности, практично је потпуно немоћна. Уједињене нације ове године обиљежавају 80 година постојања и у сусрет том јубилеју намеће се, међутим, и питање њиховог опстанка. Требало би зато и подсјетити како су и зашто настале.

Одлука о формирању Уједињених нација са амбицијом да се Други свјетски рат не понови и да се обезбједи мир у свијету је донесена на конференцији у Сан Франциску, одржаној од 25. априла до 26. јуна 1945. године, а на иницијативу Америке, Велике Британије и Совјетског Савеза. Учешће је узело 50 држава које се сматрају оснивачима УН.

Усаглашена је Повеља УН коју је већина земаља ратификовала 24. октобра 1945. и тај дан се обиљежава као Дан Уједињених нација. До 2011. број чланица УН је порастао на 193 и то се није промијенио иако све земље на свијету нису чланице УН. Према основном документу, формиран је и Савјет безбједности, као законодавно и извршно тијело Свјетске организације које има поред несталних и пет сталних чланица, Америку, сада Русију, Велику Британију, Француску и Кину. И те сталне чланице имају право вета на све одлуке Савјета.

Настанак УН-а

УН па тако и Савјет безбједности су основале земље побједнице у Другом рату али је на инсистирање Велике Британије међу сталне чланице угурана и Француска иако она није била побједница.

Уочи јубилеја ове године, међу чланицама УН нема весеља, нема слављеничког расположења. Минулих година, како су углед, моћ и некадашње наде слабили, углавном се дискутовало о реформи Свјетске организације али без било каквог резултата. Зависно од појединачних интереса, углавном се дискусије своде на одузимања права вета, па онда да морају двије земље да уложе вето, па да се повећа број сталних чланица Савјета безбједности али да те нове земље не би имале право вета.

Од свега није било ништа а Свјетска организација је губила на значају и потпуно је маргинализована, а никада није била потребнија јер се свијетом шире регионални ратови који би могли да доведу и до новог глобалног рата.

Послије распада Совјетског Савеза, када је нестао страх од Совјета, УН су потпуно потпале под западни, тачније амерички утицај и постале су основни инструмент америчке спољне политике. Америка је процентуално највећи финансијер УН и на тој основи Вашингтон уцјењује Свјетску организацију. Другим ријечима, ради се о корупцији.

Највећи простор корупције и злоупотребе су многе агенције УН основане током времена као оперативни извршиоци „мисије“ Свјетске организације. Али, ускраћивањем финансирања и изградњом мреже корупције те агенције се постепено приватизују, ослањају се на донације приватних фондација и компанија, што је потпуно обесмислило њихов, још увијек УН, статус. Оне више нису део УН, него приватне компаније.

Најекстремнији примјери су Свјетска здравствена организација (СЗО) и Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) која је дио УН мреже.

Свјетска здравствена организација је раскринкана током епидемије Корона вируса (COVID 19) током које су разокривене практично трагичне манипулације те агенције. Откривено је да 45 одсто њеног буџета финансирају приватне фондације, прије свега Била Гејтса, и фармацеутске компаније у приватном власништву. Предсједник Доналд Трамп је најавио и смањење америчког финансирања, што ће још више повећати учешће приватних компанија па ће тако СЗО постати скоро потпуно приватна, а лажно ће се представљати као део УН-а.

Компромитоване агенције

Ништа мање драстичан случај није ни ИАЕА (Међународна агенција за атомску енергију). Недавни ратни напад Израела и Америке на Иран је разоткрио до које мјере је та агенција у функцији прије свега америчких интереса и ширења лажи. ИАЕА користи (амерички) компјутерски програм Палантир у који директан приступ имају америчка Централна обавјештајна агенција (ЦИА) и Израел.

Присуство ИАЕА у Ирану је омогућило сакупљање милиона информација о економији и личностима, на основу којих је планиран сада већ познат као „Дванаестодневни рат“ у којем је и ликвидирано неколико иранских научника и генерала. То је Израелу омогућио програм Палантир и практично те људе на души носи ИАЕА. Послије тог рата ИАЕА је изгубила било какав кредибилитет, а са тим и УН.

Највећи простор корупције и злоупотребе су многе агенције УН основане током времена као оперативни извршиоци „мисије“ Светске организације

Формално, ИАЕА функционише на основу Споразума о неширењу нуклеарног оружја (НПТ) који је донесен у Генералној скупштини УН, 12. јуна 1968. године. Ступио је на снагу петог марта 1970. и до сада је 190 земља потписало тај споразум.

Споразумом је нуклеарно оружје дозвољено само земљама које су га имале прије првог јануара 1967, а то су Америка, Совјетски Савез, Велика Британија, Француска и Кина, односно „нуклеарна петорка“. Али, барем оно што се јавно зна, нуклеарно оружје имају и Израел, Индија и Пакистан, који нису потписници НПТ, а и Сјеверна Кореја која се повукла из Споразума.

Споразумом је такође забрањено да се нуклеарно оружје једне земље размјешта у друге државе и то је Америка одавно прекршила размјештањем у Европи и Турској. Америчке нуклеарне бомбе су у Њемачкој, Италији, Белгији, Холаднији, Турској и Канади. Занимљиво је да су америчке нуклеарне бомбе и у Британији, која јесте некада имала свој нуклеарни потенцијал али га више нема и њено оружје је америчко. НПТ је тако изгубио смисао.

Настао је, у ствари, хаос и ускоро би се могло десити да на десетине земаља посједује нуклеарно оружје, прије свега оне земље које имају нуклеарне електране. Јер, обично се обогаћени уранијум пореди са барутом. Ако имате барут онда вам само недостаје метал за гранату. Другим ријечима, земље које имају нуклеарне електране, ако желе, нису далеко од атомске бомбе.

Према анализи Свјетског нуклеарног удружења (WNA) објављеној марта 2020. године, око 30 држава већ има нуклеарне енергетске програме а још 20 земаља је показало интерес да развија такве програме. У преводу, између 30 и 40 земаља има капацитет развијања нуклеарног оружја и нису далеко од нуклеарне бомбе, само је питање политичке одлуке да ли желе ићи у томе смијеру.

Српска позиција

Званични изговор за напад на Иран је био да се униште иранска нуклеарна постројења, која, како је признала и америчка обавјештајна заједница, јесу оштећена али нису уништена. У региону Блиског истока још три земље, Турска, Саудијска Аарабија и Египат, развијају нуклеарне програме па какав ће америчко-израелски одговор бити на такав развој. Да ли ће Америка бомбардовати те земље?

Јасно је, наравно, да је бомбардовање Ирана било прије свега акт напада на интеграцију БРИКС (чији је Иран члан и једна од кључних карика) и то прије свега на Русију и Кину, најближе иранске савезнике. Русија већ гради једну нуклеарну електрану у Ирану а у вријеме када је почео израелски и касније амерички напад, руски предсједник Владимир Путин је требао посјетити Иран у сврху потписивања споразума о изградњи још седам нуклеарних електрана.

Ниједној међународној организацији се више ништа не може вјеровати. Оне у својим архивама наравно имају податке о стварном стању, али то се не објављује, него, напротив користе се за креирање пропаганде и ратне изговоре. У таквом амбијенту рађа се и сумња да УН можда неће ни дочекати свој 80. рођендан.

У распад међународних организација као и Свјетске организације најбоље су упућени они који су и срушили поредак у свијету. Па се тако сада на Западу стварају нова појединачна савезништва која су најбољи сигнал распада поретка и западних интеграција, прије свега Европске уније (ЕУ) и НАТО савеза.

Велика Британија је већ склопила засебне уговоре савезништва са земљама Сјеверне Европе, а недавно и савезнички уговор са Њемачком који подразумијева и савезништво у одбрани. Француска такав споразум има са Италијом, а у припреми је сличан уговор и са Великом Британијом. А све те земље су чланице НАТО савеза и зашто би такви засебни уговори уопште били потребни. На НАТО се очигледно више не рачуна.

Ниједној међународној организацији се више ништа не може веровати

Утисак је да су та нова савезништва већ закаснила. Америка као најмоћнија западна земља више није довољно заинтересована за Европу, а европске земље немају капцитет да се одбране. Уз то, нове интеграције прије свега у Евроазији, као што су БРИКС и Шангајска организација за сарадњу (ШОС) су већ утемељене и напредују.

На концу, ваљало би погледати како то све утиче на позицију Републике Српске и срспког народа у цјелини. Прије свега, не треба рачунати на било какву међународну организацију, укључујући и Уједињене нације, јер оне су све инструменти манипулације прије свега западних земаља. Од међународних организација и такозваног међународног права не може се више ништа очекивати.

Зато је најважније имати реалне процјене и изабрати правог савезника, а не оног који је губитник. Само тако Република Српска и цијели српски корпус могу да се одбране, ако имају јаког савезника који наравно није против српских интереса. И ту је највећа историјска одговорност садашње генерације.

Наслов, лекутра и опрема текста: Нови Стандард