Синиша Љепојевић: Шта Вашингтон смера на Балкану?

Промене у свету које симболизује повлачење Америке и НАТО савезника из Авганистана, а посебно начин тог повлачења, донеле су и потпуно нову ситуацију у односима међу западним савезницима која би, како већ сада изгледа, могла да има озбиљне последице и по такозвани Западни Балкан. Суштинске промене у политици према овом региону није реално очекивати, али основна промена ће се осетити у интензитету, агресивности и начину присуства и уплетености западних земаља. То би могао да буде нови изазов за земље Западног Балкана.

У посебно занимљивом, али и деликатном положају су Европска унија (ЕУ) и њене водеће земље. Званични Вашингтон у променама својих стратешких интереса полако политички и у великој мери економски напушта ЕУ, изузев политичких интереса у Источној Европи. Амерички државни секретар Ентони Блинкен је у недавном сусрету са званичницима Европске уније јасно ставио до знања да је геостратешки фокус Америке усмерен ка Индо-Пацифику и посебно Кини, што значи да Вашингтон више не види Европу као важну на глобалном нивоу.

Наравно, Америка ће војнички остати присутна пре свега у Немачкој и Италији, али политички и економски она се „сели“ у друге делове света. Истовремено, на многим скуповима и конференцијама минулих дана амерички „експерти“ блиски саветничким круговима Беле куће указују европским колегама да за Америку Европа више није, најблаже речено, приоритет, и да ће Вашингтон остати активан само у Пољској и Румунији које сматра јединим поузданим америчким и НАТО савезницима.

Борба за Балкан

Једна од нада у Европи је НАТО савез који би требало да очува западно јединство. Али НАТО све више губи своје досадашње место. Недавно су Француска и Грчка потписале засебан одбрамбени пакт. Потом је одмах Америка обновила и проширила стари одбрамбени уговор са Грчком. Оба савеза очигледно су усмерена против Турске. А све те земље су чланице НАТО пакта. Ако се склапају засебни одбрамбени савези међу чланицама Алијансе, и то против друге чланице, онда се поставља питање шта је уопште остало од тог северноатлантског блока?

У таквом геополитичком амбијенту ЕУ и њене водеће земље ће своју важност покушати да одрже на Западном Балкану као још једином простору где и Европска унија и њене чланице могу да буду приметне. Бриселски клуб у стварности нема много шта да понуди изузев илузија о „европским интеграцијама“, мада све земље Западног Балкана званично желе да постану чланице ЕУ. Али, без обзира на то, водеће земље ЕУ, пре свих Немачка, већ су кренуле у интензивније, или боље речено агресивније, присуство на Западном Балкану, што у много чему најављује не решења проблема него изазивања нових криза. као што то показује случај још увек нелегално именованог високог представника у Босни и Херцеговини.

Како сада ствари стоје, главна мета тог немачко-европског ангажмана су Србија и српски националони корпус. Циљ је разбити јединство српског националног корпуса и тако изазвати нову-стару кризу. Јер само ако постоји криза онда странци, у овом случају Немци и Европљани, могу да остану присутни и да се представљају као „газде“. На тај начин, ЕУ и Немачка, у губитку свог значаја на глобалном нивоу и за Америку, планирају да одрже своју важност. У оперативном смислу то је већ виђено, то је прочитана књига, али вероватно је да ће бити и нешто ново и то у Републици Српској (РС). Верује се, наиме, да се интереси источног дела РС разликују од осталог, па ће се на томе инсистирати и покушати раздвојити РС, утолико пре што је источни део физички ближи Србији па се процењује да је преко Србије лакше утицати.

И, наравно, ту је и „вечита тема“ Косова и Метохије, мада у том проблему ЕУ нема довољно утицаја – то је „америчка прича“.

ЕУ и Немачка се, у ствари, и даље држе старог аустријског концепта из 19. века да је кључно разбити српски корпус јер су сви други локални западни клијенти слаби и мали. То се некада звало баланс локалне моћи који је био и остао основа спољне политике Европе и Запада.

Америка против Немачке

Балканске амбиције Немачке и ЕУ су, наравно, потпуно јасне званичном Вашингтону који, иако практично напушта већи део Европе, у тој европској амбицији види и своју шансу не само за активније присуство на Западном Балкану него и згодну прилику за угрожавање и на крају минирање и понижавање те амбиције. Један од до сада видљивијих примера је у Босни и Херцеговини.

Немачка је за високог представника у БиХ послала Кристијана Шмита, чији је први важнији посао решавање нелогичности у изборном закону које се тичу представника Хрвата. Шмит би, наиме, требало да реализује стару немачку идеју политичке аутономије босанско-херцеговачких Хрвата. Тиме би се, верује се, избегло стварање трећег ентитета у БиХ, али би се омогућило да Хрвати сами директно шаљу свог представника у Председништво БиХ како га, што је према садашњем закону, не би бирали муслимани.

Али, како је то обелодањено, Вашингтон је одмах именовао Метјуа Палмера за свог специјалног представника за изборне законе. И то само за изборне законе. Он је одмах обзнанио да има сасвим другачије идеје и очигледно је да Америка жели да осујети немачки концепт.

Претходно је за специјалног изасланика Америке за Западни Балкан именован Габријел Ескобар, на неки начин балкански староседалац. Ескобарова професионална биографија, барем оно што је јавно доступно, сугерише да Стејт департмент није његов једини послодавац и да је он човек такозваних специјалних операција. Службовао је и у Бањалуци и у Београду, што може да значи да ће Срби бити његов Западни Балкан.

Повратак на место злочина

И онда долази до изненадне промене америчког амбасадора у Београду. Нови амбасадор је Кристофер Хил, дипломатски пензионер који има 69 година. Хил је, међутим, као и Ескобар, стари познаник Београда, а његова дипломатска биографија сведочи да је такође човек специјалних операција. У Србији је упамћен као један од кључних људи тима Медлин Олбрајт у припреми бомбардовања Србије 1999. године, па би се у слободној интерпретацији могло рећи да је то „повратак на место злочина“. На „место љубави“ се, како је говорио Јосиф Бродски, човек никада не враћа.

У медијској пропаганди се Хилово именовање настоји представити како се Америка „враћа на Балкан“ и како том делу света поклања велику пажњу. Али, изузев агресивнијих изјава, претњи и уцена мало је вероватно да ће амбасадор Хил и специјални изасланик Ескобар битније променити реалност на терену. Они су људи старог времена и њихови методи су се већ показали као деструктивни, али и неефикасни. Њихова именовања, међутим, сведоче да Америка нема нових идеја за Западни Балкан и да је на политичким позицијама, барем када је о Србији реч, из деведесетих година прошлог века. А свет се, ипак, променио.

Главни посао Хила и Ескобара у Србији би, по свему судећи, могао да буде сузбијање, па чак и елиминисање, утицаја Русије и Кине. Србија је само средство. Ескобар је службовао у Москви, а Хил је, као амбасадор у Јужној Кореји и касније преговарач са Северном Корејом, имао интензивне контакте са кинеском политичком елитом. На Западу, наиме, још увек доминира уверење да је цео Балкан његов забран, његова интересна зона и да ту нема места за неке друге. Свет се, наравно, променио, као што су се промениле Америка и њена моћ.

У таквим околностима посебно је Србија у деликатном положају. Упркос свему што се у скорој прошлости догађало, Србија је показала спремност да „окрене нови лист“ у односима са Америком. Али, именовање амбасадора Хила и специјалног изасланика Ескобара указује да Америка још увек „листа старе листове“ и да није спремна за „нови“. Србија се већ увелико отворила и према другим земљама, успоставила блиске односе са новим-старим великим силама, Русијом и Кином.

Утисак је да ће Хил и Ескобар сада агресивније вршити притисак да се Србија определи по старом америчком систему „или сте с нама или против нас“. И, није само реч о Русији и Кини, него и другим земљама, на пример Немачкој, Француској и Турској. То је тежак изазов за Србију. Али тектонске промене су се већ десиле и мало је вероватно да би могло доћи до озбиљнијих промена у позицији Србије, мада ће се генерисане кризне ситуације низати једна за другом.

 

Синиша Љепојевић је дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Ексклузивно за Нови Стандард.