Синиша Љепојевић: Самит Г7 као парастос

Група 7 има скучене могућности. Њу чине земље које су све, изузев Канаде, међу првих 10 најзадуженијих на свету

Пре неколико дана у Јапану, у Хирошими, одржан је још један годишњи самит Групе 7 (Г7), који окупља индустријски развијене земље такозваног Колективног Запада који је још једном потврдио дубоку западну кризу и тектонске промене у свету. Та неформална група припада времену којег више нема и скуп у Јапану је сведочанство да Колективни Запад живи у „замрзнутом времену“. Самит је, у ствари, више личио на парастос.

Без нових политичких и економских идеја самит Г7 не би ни привукао већу пажњу јавности, па је зато и пронађена „спасоносна формула“ – на скуп је дошао украјински председник Владимир Зеленски.

Да би све било медијски драматично, пропаганда је дојавила да је Зеленски дошао у последњи час, тек кад је Америка пристала да се Украјини испоруче авиони Ф-16, а стигао је авионом француске владе. И у томе се барем медијски успело, главна вест је била да је био Зеленски, а не шта је тај скуп уопште донео.

Недостатак политичке визије

Као разлог његове посете самиту медији су навели да је то прилика да он убеди лидере Индије и Бразила, који су били гости, да промене политику према Русији и одрекну се сарадње са Москвом. Наравно, није успео да их убеди, али та врста пропаганде је још једно сведочанство да лажима нема краја.

У недостатку политичке визије и игнорисања реалности прибегло се старом методу обрушавања на „непријатеље“. Примењен је метод који је својевремено формулисао покојни израелски лидер Шимон Перес да „када изгубите непријатеље, изгубили сте и политику“. Тако и одлуке самита имају амбицију двоструког обуздавање Русије и Кине.

Када је реч о Русији, њен министар спољних послова Сергеј Лавров је те одлуке описао као јасно постављен задатак: „Поразити Русију на бојном пољу, али не стати на томе, већ њу елиминисати као геополитичког конкурента“.

Ништа мањи, према самиту Г7, непријатељ јесте и Кина која би, како се тумачи, могла да буде и наредни, ако већ није, ратни циљ Запада.

Другим речима, ништа ново и због тога лидери тих земаља није требало ни да састају. Колективни Запад под командом Америке је на ратничком путу и нико не размишља, или чак и не сме да мисли, куда то води и како ће се завршити. Мир, јасно је, није опција, а порази у Ираку, Сирији и Авганистану су брзо заборављени.

Продужење сукоба и дуги рат

Наравно, окосница ратничке политике је Украјина. Сада је, међутим, приметна извесна промена наратива. Досадашње поруке како Русија губи а њена војска се распада су промењене у оцене да Запад треба да се припреми за дуготрајни рат у Украјини јер она сада, признаје се, нема капацитет за ратне успехе.

Индиректно признање пораза присутно је и у медијима западног естаблишмента па се сада заговара стварање неке проратне коалиције на дужи рок, како би се обуздала Русија и у будућности. Само тако се, наводно, може избећи историјски и понижавајући пораз. У преводу, то је практично признање да је могуће понижење НАТО-а и Америке, и зато се нуди продужење сукоба и дуги рат.

У Вашингтону се истовремено разговара о даљем развоју украјинског сукоба. Конкретно, како јављају медији блиски Белој кући, разматрају се и опције за „замрзавање“ конфликта на дуже време када би биле договорене потенцијалне границе, а Украјина и Русија би пристале да их не прелазе. То би наводно требало да буде као на Корејском полуострву. Али, још увек је званични приступ да „Русија неће освојити Украјину“. Невероватно у каквим илузијама живи званични Вашингтон.

Директно се, ипак, признаје да економске санкције Запад нису успеле и постале су „виц“. Руска економија није пропала. Лондонски „Гардијан“ оцењује да су санкције знак слабости и неуспеха. Али се не одустаје, иако нема нових идеја.

Листа жеља без фокуса

Један од симбола те немоћи је и саопштење са самита Г7. Просто је невероватно шта је све ту, нема чега нема. Од Украјине, наоружања, заштите животне околине, безбедности, хране, здравља, чисте енергије, науке и технологије, полне равноправности, образовања, дигитализације, људских права, миграција и демократије, тероризма, па односи са Кином, Русијом, Авганистаном и Ираном и другим земљама…

И све то има 19.000 речи, најдуже саопштење са неког скупа. Али, како признаје глобалистички „Фајненшел тајмс“, листа жеља без фокуса не може бити од користи. Јер, ако је све приоритет, онда у ствари ништа није важно.

На самом скупу доминирао је већ виђени ратни наратив. Самит Г7 је, барем за јавност, протекао у новим обећањима помоћи Украјини у наоружању. Ипак је нејасно да ли ће та обећања бити испуњена а уосталом, како кажу Кинези, „ниједно оружје само не може да промени ток рата“.

Главна прича је о намераваној испоруци борбених авиона Ф-16 Украјини. Али, неизвесан је резултат тих игара око авиона. Обука на Ф-16 дуго траје, чак и да је одавно почела, што и јесте врло вероватно. Затим, где ће ти авиони бити базирани јер је за њих потребно много простора и сложено сервисирање. Западни војни стручњаци упозоравају да је Ф-16 доста стар модел авиона и у Украјини би био лак руски плен па тако не би могао да утиче ни на ток рата.

Погрешна процена Европе

Самит Г7 је, међутим, био и још једно сведочанство да је Европска унија (ЕУ) у највећем проблему. Сувише је инвестирала у Украјину и дугорочно покидала везе са Русијом а ускоро ће се то десити и са Кином. Европљани су се надали да ће све кратко трајати, па тако неће ни бити потребе да се дубље увлаче у тај проблем. Поново једна погрешна процена.

Брисел се много везао и за Зеленског који не само да жели наставак рата, него да се он прошири и на целу Европу. Већина европских лидера се понаша као да то не виде иако Европа све више тоне у тај рат који није само њен политички пораз, него је води и у економски колапс.

Неки од Европљана заиста желе крај рата, али правила диктира Америка. У политичким круговима се сазнаје да је америчка порука Европљанима, и на самиту у Јапану, да морају да наставе и продужавају рат у Украјини и да преусмере своју привреду на војну индустрију и ратну економију. То би значило преусмеравање профитабилне извозне индустрије на ратну, пад животног стандарда и заостајање у привредном развоју.

Притисак на ЕУ ће бити утолико већи ако Америка укине или смањи своју помоћ Украјини и све пребаци на Европску унију, што је врло вероватно. У бекству од реалности ЕУ и даље негује илузију да ће Русија пристати на мировни споразум, и то под условима Владимира Зеленског.

Привид глобалног значаја

И, наравно, самит су пратиле и бизарне неистине које су умотаване у емотивне приче.

Тако „Њујорк тајмс“ пише како „у временима тако мале подршке бирача, самит Г7 постаје ултимативни клуб усамљених срца, када лидери деле свој политички бол“. Вероватно је у том духу канадски премијер Трудо и приговорио италијанској премијерки Ђорђи Мелони због статуса ЛГБТ популације у Италији.

Амерички председник Џо Бајден се током самита слабо осећао. Када је долазио на свечану вечеру са које су упућују осмеси јавности он се спотакао а касније је и напустио вечеру пре времена. „Њујорк тајмс“ пише како је морао да телефонира због проблема са висином америчког дуга, али је пре тога британски „Дејли мејл“ већ открио да му, у ствари, није било добро.

Група 7, ипак, има скучене могућности. Њу чине земље које су све, изузев Канаде, међу првих 10 најзадуженијих земаља на свету и у дубокој економској кризи. Само је јавни дуг Америке тренутно 31,4 хиљада милијарди долара, што је 123 одсто БДП-а, ако је и то тачно а вероватно је још и горе. Отуда је њихова амбиција да и даље буду неформална светска влада коју сви морају да слушају, заиста, бесмислена. Свет у коме је била некада Г7 и њена доминација више не постоји. То је историја. За илустрацију, од 2000. до 2023. учешће земаља Г7 у глобалном БДП-у је са 44 спало на 30 одсто.

Да би се створио привид њеног глобалног значаја на самите се зову и гости. Поред Аустралије главни гости су били и Индија и Бразил, две земље које су у БРИКС-у али се Колективни Запад још нада да могу да их раздвоје од Русије и Кине. У западним медијима се све чешће пласира идеја да и Индија треба да буде у Групи 7+. Никада краја илузијама. А председница Европске комисије Урсула Фон дер Лајен је предложила да пошто се, тврди, велики број земаља Африке, Азије и Латинске Америке разочарао у Русију и Кину, Г7 треба брзо да искористи ту „празнину“ и реагује „конкретно“. Док је председница владе Италије предложила да на самитима учествује и Афричка унија.

Тачно је да Запад нема више некадашњу моћ и наставља да је губи, али је невоља што још увек има моћне механизме финансијске деструкције. То не може да промени захуктали ток историје, али многима може да нанесе много зла. Суштина је да Г7 не може ни да влада светом ни да има пресудну улогу. Самит Г7 у Јапану ће ускоро бити заборављен, као и сваки парастос давно умрлом.