Америчка председничка администрација је на самом почетку свог столовања објавила да је „амерички повратак“ у светску политику њен основни спољнополитички правац. Врло брзо се, међутим, показало да је нејасно где је то Америка до сада била и где се, у ствари, враћа па се све претворило у само још један пропагандни наратив, причу. Стварни живот је већ показао да ни Америка а ни Запад немају капацитета за било какав искорак, па би се најављивани „повратак“ могао претворити у „одлазак“.
Многи су се, а посебно европски лидери, обрадовали америчком „повратку“, али радост су помутиле сумње шта би тај „повратак“ уистину могао да значи. И онда се догодила драма у Авганистану и сумње су постале стварност, односно остварило се страховање да „повратак“ у ствари значи „одлазак“. Јер, Авганистан је само почетак одласка.
Фаза нестанка суперсиле
Повлачење америчке војске и НАТО-а из Авганистана планирано је још пре неколико година и преговори са новим талибанима трајали су три године. У фебруару ове године чак је потписан и споразум, али је начин повлачења у ствари изазвао шок широм Запада. Тај начин повлачења је симболизовао два шокантна открића на Западу. Прво је да Запад по први пут у последњих 200 година одлази са простора Евроазије. Запада више нема на том по природним ресурсима најбогатијем делу планете. А на Западу се веровало, и још увек се верује, да је присуство, ако не баш и потпуна контрола, у Евроазији основни услов доминације у свету. Запада, међутим, ту више нема, и то је оно што одлазак Америке и НАТО-а из Авганистана чини уистину историјским. Евроазија сада припада земљама које чине тај простор. После два века дошло је до суштинске промене геополитичке и геоекономске структуре Евроазије. Стотине војних база широм света не могу да поврате америчку контролу над Евроазијом.
Друго шокантно откриће је до које мере је унутрашњи политички систем Америке у хаосу, скоро у распаду, јер такав начин повлачења сведочи о потпуном колапсу државне структуре у Вашингтону. Истовремено, то је срушило привид сарадње међу западним савезницима чији су се војници затекли у Авганистану, јер у правом бекству свако се сналазио како је знао и умео. То је заиста било бекство – из највеће авио базе Баграм Американци су побегли кришом, током ноћи. Иза себе су, широм Авганистана, оставили огромну војну технику и наоружање, чак и три авиона Херкулес, у вредности око 82 милијарде долара. То је заиста нејасно јер повлачење је било дуго планирано и договарано са новим талибанима. Невероватан распад система! Није било америчког лидерства, а председник Џозеф Бајден чак је изјавио да европски савезници и не морају да оду, могу да остану. Другим речима, њихова судбина Америку не занима иако су у Авганистан дошли на њен захтев.
Лицемерје је онда настављено заменом суочавања са реалношћу медијском пропагандом како се Запад брине за десетине хиљада избеглица из Авганистана. Хуманост на делу. Америка и Запад су прво 20 година бомбардовали и разарали ту земљу и током тог времена многи су побегли, али су завршавали у понижавајућим избегличким камповима по Европи. А сада Америка тражи од других земаља да у име „хуманости“ прихвате оне који беже, јер су сарађивали са окупаторима и у Авганистану имају статус издајника. Али њих Америка неће, него морају да их прихвате друге земље, да други плаћају и испаштају америчке авганистанске грехе.
Готово сви западни хроничари у очајању признају да је одлазак Америке из Авганистана крај „америчке империје“ и губитак статуса суперсиле у свету. Али, да ли је то баш тако? Много је важније какве ће бити стварне последице одласка из Авганистана и у том светлу односа међу западним савезницима.
Авганистан је само једна, мада веома бизарна и очигледна, фаза у процесу нестанка Америке као светске суперсиле. Почетак њеног краја десио се одавно, али се малим локалним ратовима, закулисним политичким играма, уценама локалних политичара и медијским манипулацијама успевао одржавати привид моћи. Није се, међутим, могао зауставити процес опадања те моћи. И тешко је предвидети колико ће тај процес још да траје, јер Америка још увек држи конце међународног финансијског система у својим рукама. Сви инструменти глобалних финансија, од Међународног монетарног фонда и Светске банке до међународних организација које делују под ауторитетом Уједињених нација и берзанског тржишта, још увек су под њеном контролом. То је њен највећи уцењивачки капацитет. Додуше, уцена је симбол немоћи, а не моћи. Свет се темељено променио и та контрола неће моћи да буде задржана, али када ће се то десити тешко је предвидети. Још увек се највећи део светске трговине обавља у доларима. Другим речима, унутрашњи систем Америке и њен концепт су на коленима, али њена моћ још није. Мада процес губитка моћи може да буде много бржи, упркос свим већ наведеним предностима Америке, јер су се урушиле институције америчке државе.
Процес пада се, дакле, не може зауставити. Врло су вероватни нови амерички одласци. По свему судећи, нека врста одласка Америке сада се очекује и на Блиском истоку. Повлачење из Ирака је већ најављено за крај ове године. У најнеповољној ситуацији је Израел који у много чему зависи од америчког присуства. За очекивати је да би Израел могао да изазове нове напетости како би приморао Америку на останак, али то би било само куповање времена. У неповољној ситуацији би могла да буде и Саудијска Арабија чији је сав новац у америчким банкама. Сва је вероватноћа да би могла да остане без њега. Тога је очигледно свесна и Саудијска Арабија и она већ извесно време тражи неке друге геополитичке и геоекономске савезнике. Кина је, на пример, највећи страни инвеститор у тој земљи и њен најобимнији спољнотрговински партнер. И Блиски исток иде на Исток, у Евроазију. Могуће је, наравно, да Америка у некој форми ипак остане на Блиском истоку, али начин и обим њеног присуства ће зависити од других, а не од ње.
Крај једног концепта
Многи верују да се Америка враћа старој Монроовој концепцији „природних“ интересних сфера, па би америчка амбиција била да задржи контролу над оним деловима света које сматра својим „природним“ забранима. То су пре свега Европа и Јужна Америка. Али ни ту ситуација није једноставна јер су неке друге земље, пре свега Кина, одавно успоставиле важне економске везе. У Вашингтону се верује да би Европа ипак могла да буде „лакши посао“. У Европи Америка има два важна политичко-економска инструмента – Европску унију и НАТО, као и банкарски систем који је под њеном контролом. Проблем је, међутим, што се односи између Америке и кључних европских земаља озбиљно круне, што је показала и авганистанска драма. Изгубљено је поверење, ништа није као што је било. На пример, британски премијер Борис Џонсон затражио је хитан телефонски разговор са председником Бајденом, што је рутинска процедура међу „најближим савезницима“, али је сада на Бајденов одговор морао да чека пуних 36 сати. Други се и не усуђују да захтевају разговор. Другим речима, на делу је – распад система.
Европски „политички патуљци“ су забринути и упркос Европској унији највеће наде полажу у НАТО као гаранцију трансатлантских веза. И то би могла бити погрешна нада. НАТО више није оно што је некада био и постао је као онај везиров тигар у Травнику коме су због слаткиша којим су га хранили Травничани, удварајући се везиру, пропали сви зуби и свако га је могао вући за реп. Утисак је да за Авганистаном највише плачу амерички европски савезници јер им је изгледа јасно да се одласци неће завршити само на тој земљи. Америка би, како изгледа, у великој мери могла да напусти и Европу. Своје присуство би могла да сведе на само неколико верних клијената и тако потпуно поцепа Европу и створи од ње простор политичке нестабилности. А комплетна финансијска и политичка структура Европске уније везана је за такозване трансатлантске везе. У ствари, амерички савезници би могли да буду највеће жртве америчког одласка.
У таквом амбијенту располућене Европе Балкан би поново могао да буде оно што је одувек и био – граница светова и простор геополитичке равнотеже. То би требало да се има у виду, тим пре што Запад после распада Југославије Балкан сматра својом територијом. Али, на Балкану Запад више није сам, ту су и друге земље, друге силе. Запад чак више није сигуран ни у Бугарску, упркос њеном чланству у ЕУ и НАТО.
Наравно, све што се дешава није крај Америке, али је крај једног концепта, једног политичког и надасве економског империјума. А на Западу нема визије неумитног новог уређења. И зато толике авганистанске сузе. Повлачење из Авганистана је симбол слома и краја тог концепта.
Синиша Љепојевић је дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
