СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: Нијансе избора у Црној Гори

Гласање за човека који се никада није бавио политиком, он је као експерт а не политичар био у влади Здравка Кривокапића, који има 36 година и долази из политичке партије основане пре мање од годину дана сведочи о политичком очају политичке јавности у Црној Гори

Већ извесно време је у већем делу света успостављена пракса да се избори одржавају, људи гласају, али после сваких избора ништа се не мења. То је резултат западног глобализма којим се створи невидљива структура која је у ствари стварна власт а изабрани политичари су само представници за јавност. И тај модел је кроз мит европских и евроатлантских интеграција наметнут и многим незападним земљама. Најтрагичнији пример је Украјина.

Та невидљива а све чешће и веома видљива структура је усредсређена на селекцију политичара јер она само и може да утиче на политичку елиту која свој статус и дугује тој структури а не народу иако само народ гласа. Путем медија, који су махом део те структуре, народ се замајава и на неки начин залуђује мада, у крајњем, на народ не може директно да утиче. Технологија је да се доведе политичка екипа која ће верно извршавати инструкције Запада и доносити веома непопуларне и на крају екстремно деструктивне мере. Истовремено се припрема и опозициона елита јер на Западу веома добро знају да ће доћи до народног незадовољства. И онда се на том таласу генеришу већ припремљени „опозиционари“ који долазе на власт на таласу незадовољства и кроз формално демократски процес.

Власт се осваја махом кроз гласање против оних претходних а не за оне који се нуде. И онда настављају претходну политику. Врло вешто смишљен систем контроле али и деструкције.

Кроз ту призму, утисак је, требало би гледати и недавне изборе за председника Црне Горе. Избори су били изјашњавање против Мила Ђукановића а не за његовог противкандидата и победника.

Одушевљење и разочарење

Резултати избора су изазвали велико одушевљење широм Црне Горе и српског националног корпуса али могло би ипак доћи од извесног разочарења. Мило Ђукановић је вероватно завршио политичку каријеру иако је био најефикаснији, премда ауторитаран, политичар. Потрошен је.  Али политика, коју је он спроводио, ће да остане. То гарантује селекција победника. Милоизам остаје у Црној Гори, остаје његова инфраструктура а у Црној Гори и нема друге. Није, дакле, крај Милове ере. Њен гарант је нови председник републике. Биће вероватно донекле промењена реторика и осмеси. Мило се, занимљиво, ретко смејао.

Већинска Црна Гора је изабрала за председника Јакова Милатовића, човека који има 36 година и без икаквог политичког искуства. У недостатку јаче радне биографије јавности је понуђено његово школовање и везе са иностранством. Па да ипак подсетимо шта у њој пише. Основну, средњу школу и факултет завршио је Подгорици.

Као стипендиста америчке владе једну студијску годину је провео на Државном универзитету Илиноиса. После тога је један семестар слушао на Универзитету за економију и бизнис у Бечу, као стипендиста Владе Аустрије. Европска комисија му је омогућила да једну студијску годину проведе на Универзитету у Риму. Као стипендиста британске владе магистрирао је економију на Универзитету Оксфорд.

Програм за лидере

То је био такозвани Чивнинг програм којим се окупљају студенти из целог света и то они, како се званично каже, са „лидерским квалитетима“. Чивнинг програм је нешто као амерички Фулбрајт који се користи за стварање мреже британског утицаја. Поред формалног образовања, Милатовић је похађао и програме у организацији Уједињених нација у Њујорку, немачке Фондације Конрад Аденауер, Амбасаде Црне Горе у Риму и Канцеларије за међународну сарадњу Економског факултета у Подгорици. Прошао је такође и програм Oxbridge Academic на Оксфорду, те бројне програме Међународног монетарног фонда (ММФ) у Лондону, Лондонске школе економије и других. Усавршавао се и на Универзитету у Пекингу, Лидерској академији Универзитета Стандфорд и Универзитета у Београду. Другим речима, курсиста.

У званичној радној биографији пише да је радио у банкарском сектору у земљи и иностранству, а био је и дeо тима за економску и политичку анализу у Европској банци за обнову и развој (ЕБРД). Од 2018. до 2020. је у Букурешту радио као главни економски аналитичар ЕБРД-а за Румунију, Хрватску, Словенију у Бугарску. После 2020. постављен је, као експерт, за министра економског развоја и туризма у влади Здравка Кривокапића.

Вредна школска биографија али за типичног кадра технологије Запада са почетка овог текста. Али, ипак, сумњу буди и то што тако млад човек има осећај да са 36 година може и треба да буде председник државе. Или је само пристао.

Створен је амбијент нереално великих очекивања. Према Уставу и законима Црне Горе, председник и нема неку велику власт. Друга је, међутим, ствар снага личности какву има Мило Ђукановић уз његову моћну партијску инфраструктуру. Али нови председник то нема, ни једно ни друго. И зато су очекивања и одушевљење нерални.

Порекло идеје

Долази из Покрета Европа сад, који није баш оригиналног имена али сугерише порекло идеје, који је формиран пре нешто мање од годину дана. Тај покрет се декларисао као антикорупцијски и проевропски, са главним обећањима да ће плата да буде 1.000 евра а најмања пензија 450 евра а сама та нереална обећања говоре да ту, ипак, нешто није у реду. Не говори се уопште о моделу друштва који је наметнут Црној Гори, а тај модел друштва је у основи корупционашки. Јер, само преко корупуције Запад може негде да влада.

Без снаге личности и партијске инфраструктуре а са преузетим обавезама нови црногорски председник ће подршку тражити од западних амбасада а то значи спроводити антисрпску политику. Радовања су преурањена.

Објективно, нови председник поред уставних ограничења има мало простора за значајнији политички искорак. Уз то, стварна власт је у кабинету владе а каква ће бити влада знаће се после избора у јуну. Могуће је да ће еуфорија после пораза Ђукановића помоћи партијама које су подржале Милатовића али ипак треба сачекати.

Али, каква год да буде нова влада тешко је очекивати неке велике промене. Јер, за вакта Ђукановића позиција Црне Горе је у великој мери дефинисана. Црна Гора је чланица НАТО пакта и опредељена за такозвани европски пут. И Црна Гора је једна од ретких земаља где се верује у Европску унију и већински жели да тамо буде што пре. Наметнут је тај европски мит иако је такозвани европски пут у ствари траса деструкције која се у огољеној форми управо видела у Црној Гори. Земља је практично остала без економије, изузев конобара на мору. Друштво је изнутра разједено наметањем модела стварања нове нације а на основи мржње према самом себи.

У том светлу је основна политичка полуга било генерисање антисрпске политике и према Србији и према Републици Српској. Упорно се наметало да је Србија кључни политички проблем а не модел деструкције друштва.

То је западни концепт и наслеђе Мила Ђукановића али је мало вероватно да ће се и после председничких избора било шта променити, можда мало реторика председника. Али, суштина је иста.

Илузија промена

Председнички избори су, међутим, уз све то били и индикатор политичког очаја већине грађана Црне Горе. Јер, гласање за човека који се никада није бавио политиком, он је као експерт а не политичар био у влади Здравка Кривокапића, и који има 36 година и долази из политичке партије основане пре мање од годину дана ипак пре свега сведочи о политичком очају политичке јавности у Црној Гори. О том очају сведочи и необично велика излазност, више од 70 одсто, такву излазност у Европи има само Немачка. Очигледно да народ жели промене али да ли се нешто и променило изузев имена и године рођења. Утисак је да је за сада створена само илузија промена.

Такође, срушен је и мит да су етничке заједнице држале Мила на власти. И сада, у другом кругу избора, све те заједнице су подржале Ђукановића али је изгубио.

Али ипак људска друштва су живи организми и нико баш до краја не може да предвиди како ће се даље развијати унутрашња политичка сцена Црне Горе. У друштвима као што је црногорско традиционално је веома важна снага личности и то је у политици демонстрирао Мило Ђукановић. Али, чињеница је такође да је управо та снага личности и разбила друштвено ткиво Црне Горе. А и после јаких лидера у сваком друштву настаје извесна празнина у функционисању друштва што ће за неискусног а ослоњеног на западне менторе Милатовића бити отежавајућа околност. Када се угасе светла и стане музика обично долазе „сузе“. Другим речима, председнички избори имају много нијанси и мало више реалности не би било на одмет.

Али, у основи, ипак је кренуо дуго очекивани унутрашњи политички процес.