СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: Немачка предводи ЕУ против Русије и Кине

У сенци хаоса и неизвесности око недавних председничких избора у Америци, у Европској унији (ЕУ) је у току процес темељних геополитичких промена које предводи Немачка. Званични Берлин се определио за прекид сарадње са Русијом и у великој мери са Кином и, такође, савезницима тих земаља. Немачка захтева да то њено опредељење прати и цела ЕУ како би се, заједно са Америком, у том обновљеном непријатељству створио „моћан западни блок“. Једино што је, међутим, неизвесно јесте ко ће у тој геополитичкој промени платити већу цену.

Историја нас учи да је обнова непријатељства према другима пре свега знак слабости а не моћи а, утисак је, и у овој европско-немачкој геополитичкој промени се то искуство потврђује. ЕУ је, наиме, већ дуго у дубокој политичкој и економској кризи која је захватила и саму Немачку, што је довело и до подела међу европским савезницима. Очигледно је да Берлин покушава да очува своју лидерску позицију у европској интеграцији, која се све чешће доводи у питање, обновом старих предрасуда према Русији, а сада и Кини.

Верује се да ЕУ може да сачува само претња споља, у овом случају пре свега од Русије. Истовремено, Немачка такође верује да се ЕУ може спасити – и наравно задржати водећа позиција Берлина – само уз помоћ Америке. У преводу, Немачка је поново капитулирала пред Америком и прикључила се америчком пројекту сукоба са Русијом и Кином.

Немачка увреда Русије

Немачка, међутим, у тај пројекат непријатељства улази и са великом сенком. Наиме, до уједињења Немачке је дошло захваљујући Совјетском Савезу и касније Русије као његовог наследника. Без подршке Москве никада не би дошло до тог уједињења. Цела Европа је тада била против тога. Тадашњи председник Француске Франсоа Митеран је лично путовао у Москву и од Михаила Горбачова тражио да не дозволи уједињење Немачке. Горбачов је то одбио. Потом је Горбачову телефонирала британска премијерка Маргарет Тачер и предложила му да, ако већ не жели да спречи уједињење, онда барем задржи совјетску (руску) војску на територији Источне Немачке. И то је Горбачов одбио.

На основу те историјске подршке Москва је очекивала нову фазу пријатељства са Берлином и на неки начин трајну сарадњу. Немачка је била виђена као нека врста излаза Русије ка Европи и заступника руских интереса. Истовремено, Немачка је добила улогу излаза Европе ка Русији и њеном тржишту. Изнад свега се очекивало да ће Немачка имати више разумевања за Русију и њене интересе. И то је заиста, на обострану корист, функционисало неко време, посебно током првог мандата председника Владимира Путина. Али, како је криза и у Немачкој и у ЕУ постајала све дубља и већа, Берлин је постепено напуштао сарадњу са Москвом и оживљавао непријатељство.

Кап која је прелила чашу је, према оценама већине хроничара у обема земљама, афера са наводним тровањем руског опозиционара Наваљног. Немачка канцеларка Ангела Меркел оптужила је Русију за тровање иако је, како се зна у политичким круговима, знала да то није тачно. У Москви је то оцењено као забадање „ножа у леђа“ тако да досадашњи односи Русије и Немачке практично више не постоје. Меркелову је подржао и француски председник Емануел Макрон, а то је подржала и ЕУ, што је такође значило крај сарадње Немачке и Русије. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је чак изјавила да је обнова геополитичких односа са актуелном Русијом „немогућа“.

Немачку позицију је најдиректније објаснила министарка одбране и вршилац дужности лидера владајуће Хришћанско-демократске уније Анегрет Крамп-Каренбауер (АКК) у два интервјуа медијима у јулу и октобру ове године. Она је објаснила да Немачка припада Западу и везана је за Запад (Westbindung) и тај статус је Немачкој, према њеним речима, дала Америка. „И то нас тесно веже за НАТО, ЕУ, Вашингтон, Брисел. Париз и Лондон“.

То, с правом, како тврди, позиционира Немачку против „романтичних фиксација“ о везама са Русијом и „нелибералних држава које одбацују партије и парламенте“, другим речима – Кине. Она предлаже да се ЕУ успостави као тржишна зона која ће бити доступна само онима који следе такозване „европске вредности“. И таква позиција Берлина и ЕУ је, оцењује АКК, „решење за немачко питање, то је оно на чему је Немачка“. Једноставним речником, АКК отворено прети Русији и Кини.

То је захвалност Немачке за све што су Москва и Пекинг учинили не само за уједињење те земље, него и за подршку у њеном научном, технолошком и привредном развоју. Немачка постаје непријатељ онима који су јој највише помогли: Русија уједињењем, јефтином енергијом и науком, а Кина технологијом и готовим новцем у најкритичнијим моментима 2008. и 2009. године током финансијског слома. Тачно је, додуше, да пријатељства постоје само у приватним животима људи, а да државе имају само интересе. Али ипак неки минимум баланса мора да постоји. Немачка је увредила Русију. То би ипак могло да има озбиљне последице.

Француска уцена

За прихватање америчких геополитичких захтева и практичну капитулацију, Немачка очекује да Вашингтон прихвати Немачку као лидера ЕУ коју би уважавао као „равноправног светског партнера“. Другим речима, Немачка има амбицију да постане суперсила која предводи „ЕУ империју“. Многи, с друге стране, виде у томе и забрињавајући процес метаморфозе Немачке, сличан оном уочи Првог светског рата када је имала амбицију да уреди Европу. Другим речима, „немачко питање“ је поново оживљено и није решено, како то тврди АКК.

Али, ту су и амбиције Емануела Макрона. У ствари, прави немачки проблем је ситуација у самој ЕУ. Њена лидерска позиција је угрожена и највише је на удару Француске, најближег немачког европског савезника. Суочен са домаћим проблемима, а истовремено политички поприлично ослабљен, француски председник Емануел Макрон покушава да тражи излаз кроз наметање своје водеће улоге у ЕУ. Макрон, свестан да је не само он него и власт Ангеле Меркел добрано ослабљена, настоји да искористи ту кризу и ситуацију у којој је Берлин ослабљен.

Он постаје заговорник већ виђених идеја такозване „дубоке државе“ да се „Европа реформише“ по систему „великог ресетовања“, шта год то могло да значи, и да се изврши реформа Савета безбедности Уједињених нација. И то на начин предлога „дубоке државе“ у којем су најзанимљивији захтеви да се смањи право вета сталних чланица и да у Савету безбедности буду и представници невладиних организација.

Али, у смислу Макроновог ангажовања против Немачке, најбоља илустрација су преговори о изласку Велике Британије из ЕУ и трговинском споразуму. Немачка је за склапање трговинског споразума, а Француска упорно минира било какав споразум, што отвара пут коначном изласку Британије 31. децембра ове године без споразума (No Deal). Иако то погађа и саму Француску, излазак Британије без трговинског споразума би, ипак, највише погодио Немачку. Британија је највеће немачко тржиште у Европи, а њен извоз је, због неизвесности, већ опао за 27 одсто.

Кроз блокирање Брегзита, Макрон, у ствари, жели да ослаби Немачку. То је довело до најнижег нивоа односа Француске и Немачке у последњих пет деценија. Истовремено, Француска блокирање преговора са Британијом користи и као уцену Немачке да прихвати француску идеју о трајном ЕУ фонду из којег би се финансирали дугови земаља чланица, наравно, пре свега Француске. Немачка упорно одбија ту идеју.

Апсурдна позиција

То су односи унутар европске интеграције, али на нивоу ЕУ ипак је прихваћен амерички пројекат заоштравања односа са Русијом и Кином, који у европској јавности предводи Немачка. Иако је свима јасно да би то могло бити погубно, већина прихвата јер се верује да би заоштравање односа пре свега са Русијом и генерисање њене претње, као и приклањање Америци, могло да некако спаси ЕУ и одржи њено постојање. То је, према речима председника Европског парламента Шарла Мишела, пут ка стварању „стратешке аутономије“ ЕУ. Апсурдно, али то је позиција Брисела.

Већина хроничара-политичких сведока оцењује да је све то једна велика илузија и да Немачка, пре свега, поново прави историјску грешку. Јер, чињеница је да ни Немачка ни ЕУ једноставно не могу без Русије и Кине. ЕУ, укључујући Немачку, заостаје у развоју нових технологија, посебно телекомуникационих. У великој мери технолошки зависи од Кине, а научно од Русије. Те технологије нема ни Америка, па Европа нема где да их набави. У ствари, ако је судити према политичким круговима у Берлину, очекује се да Русија и Кина наставе са испоруком технологије, опреме и енергије, у случају Пекинга и новца, а да ЕУ спроводи непријатељску политику.

„Нее лошо, ама не бива.“ То је тешко разумљиво очекивање јер реалност је другачија. Русији и Кини је све јасно и то је оно што лидери ЕУ никако да разумеју. Досадашњи односи ЕУ и Русије више не постоје, а председник Кине Си Ђинпинг је у предавању у војној академији поручио да Кина неће никога да моли за било шта и да има потенцијал за вођење такве политике.

Јасно је да у Европи нема политичке снаге, а ни довољно разума; видљив је само страх, али не и визија изласка из кризе. Дошло је потпуно неразумно, готово сулудо време које подсећа на искуство израелског дипломате Абе Ебана који је рекао да се „људи и државе понашају разумно тек кад исцрпе све друге алтернативе“. Само, да не буде касно. Јер, Европа ће, уљуљкана у илузији о својој снази и важности, у геополитичком сукобу велике тројке (Америке, Кине и Русије) на крају остати усамљена, без пријатеља на било којој од страна.

 

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“. Ексклузивно за Нови Стандард.