Синиша Љепојевић: Надреално и опасно време

Још од времена историјске промене, чији си симболи рушење Берлинског зида и НАТО бомбардовање Србије, савремени свет проживљава трауме ратова, санкција, рушења легално изабраних власти и колосалне пљачке. Самопроглашени победник у такозваном Хладном рату није имао мере у свом освајачком походу што је изазвало још веће промене у свету од пада Берлинског зида, које „победник“ упорно игнорише.

У том игнорисању Запад и Америка су изградили потпуно паралелну и непостојећу „стварност“ коју упорно одржавају не само губитничким ратовима него и разним конференцијама у стилу Орвелове „1984“.

Много је таквих конференција и самита, ниједан скуп није донео резултат, а најновији пример је конференција о наводном миру у Украјини, одржана средином јуна у Швајцарској. Она је чак и врхунац укупног бесмисла западних конференцијских обмана и симбол стила и понашања, лажи и пропаганде. Домаћин је бучно најављивао позиве упућене чак за 160 земаља. На крају је на конференцији било 90 делегација, али нису све то земље него је ту било и десетак разних међународних организација. Наравно, кључне земље нису дошле, као ни организатор – амерички председник Џо Бајден. То је као „мировна конференција“ а у ствари била је још један ратнохушкачки скуп.
Апсурдна ситуација

И онда је саопштено да је 80 земаља потписало декларацију која позива на „територијални интегритет“ Украјине, али се не спомиње које Украјине, нити има дефинисања да ли је то она земља из 1991. године. Али, суштина је да је и тај број земаља од 80 – лаж. Прво, ту је тих десетак међународних организација а онда су одмах по завршетку скупа стизале исправке појединих земаља које су саопштиле да нису потписале а сврстане су у потписнике. Швајцарци су онда рекли да су то биле штампарске грешке. А неке земље су накнадно повукле своје потписе као на пример Руанда. Занимљиво је да је то учинила Руанда која је највернији западни, америчко-британски слуга у Африци. Потом су домаћини престало да објављују такве информације.

И што је још горе – под којим ауторитетом је одржана конференција у Швајцарској а уз све то је и апсурд да су се сакупили они који не могу ни о чему да одлуче. Другим речима, потпуни дебакл који се онда покушао прикрити најавама нове „мировне конференције“.

И све је пало у сенку мировних предлога председника Русије Владимира Путина, дан уочи скупа у Швајцарској.

У исто време је у Италији био редовни годишњи скуп Групе 7. Само су се чуле претње „непријатељима“ од Русије до Кине с тим што је Кина издвојена као главни непријатељ. Та неформална група некадашњих господара а сада највећих дужника и званично је одредила свој наредни циљ – Кину. На крају се наравно све претворило у медијско прикривање здравственог стања америчког председника а Јапан, који је највећи поверилац америчких дугова, први је кренуо у остваривање задатака и увео нове санкције у пословима са Кином.

Све је то америчка политика, али Америка ипак још увек има довољно унутрашњих капацитета па је у најтежој ситуацији Европа коју у ствари руинира Европска унија. Бриселска бирократија се здушно придружује економском рату Америке против Кине, али створена је апсурдна ситуација а апсурд је додуше старо обележје Брисела.
Супротан ефекат

Простори где се одиграва актуелно Европско првенство у фудбалу је препуно реклама кинеских произвођача електричних аутомобила и у неким деловима су и главни спонзори такмичења. У исто време, у духу америчке политике, Европска унија је увела казнене таксе за увоз кинеских електричних аутомобила. Тако да с једне стране ЕУ подржава кинеске електричне аутомобиле а с друге их кажњава и на неки начин спречава њихову продају.

ЕУ уводи додатни порез на те кинеске аутомобиле од 38 одсто, а још раније су заштитне таксе биле 10 процената што значи да је такса за кинеске електричне аутомобиле сада скоро 50 одсто. Иначе, председник Бајден увео је у Америци таксе за кинеске електричне аутомобиле од чак 100 одсто.

Све ће то наравно отежати пласман кинеских аутомобила а ЕУ се правда да би масован увоз кинеских електричних возила уништио европску аутомобилску индустрију која запошљава 13,8 милиона радника или шест одсто укупно запослених у ЕУ и генерише 150 милијарди евра у извозу.

Али, резултат те „заштите“ би могао да буде потпуно супротан. Прво, Кина ће увести рестрикције за европске производе на њеном тржишту. А, на пример, Париска берза 45 одсто своје вредности везује за кинеско тржиште. Такође, доћи ће до рестрикције увоза луксузних европских аутомобила чији годишњи извоз у Кину достиже 18 милијарди евра а ту су и европске фабрике у Кини. У исто време вредност акција, после објављивања тих мера, европских произвођача је опала за 4,5 милијарде евра.

Затим, биће уништена конкуренција и европски произвођачи ће уживати у заштитним таксама и неће се технолошки развијати. Заштићена индустрија нема разлога да се развија. И наравно поскупиће јер купци неће моћи да имају избора.

То је потпуна америчка деструкција Европе, па се намеће питање шта још треба да се догоди па да се Европљани суоче са реалношћу. Или би за све ипак могло да буде касно.
Привид савезништва

Многи хроничари верују да се у европској јавности нешто ипак дешава и указују на резултате недавних избора за Европски парламент. Раст политичких патрија, које су критички расположене према Бриселу, сведочи о приметном незадовољству јавности и да је све више оних који су спремни да то своје незадовољство и искажу. И чак се верује да је то нека врста побуне иако су партије које подржавају Брисел и даље у већини.

Али, ипак, не треба имати илузија. Јер, структуре моћи још увек поседују све – богатство, кључне институције друштва и инструменте спровођења своје воље. И ти центри моћи ће ићи до краја, спроводиће све оно што је и довело до дубоке кризе и све до коначног колапса – нема компромиса. У том смислу извесна је даља ескалација војних сукоба.
И поново ће Европа бити жртва. Лондонски „Гардијан“ оцењује да је ЕУ на самрти а коначни корак ка смрти ће бити пораз у Украјини.

У недавној анализи се тврди да ће Европа, пре свега, бити разбијена страхом. Уместо политике и суочавања са реалношћу, европска елита је генерисала страх и тај страх разбија Европу. Страх је паралисао Европу која више нема своју спољну политику.

Иако суочени са поразом, Америка и Запад сада преко Украјине и изазивања нових криза покушавају да очувају привид јединства савезника. Али, да ли то јединство уопште постоји? Многи сумњају да је оно прошлост, указује коментатор „Дејли телеграфа“ Чарлс Мур. А, примећује, и сами савезници нису сигурни да оно постоји. Тако, оцењује Мур, није више сигурно да би НАТО бранио неку земљу која би била нападнута. И то сви знају, а посебно они које Запад сматра својим непријатељима, упозорава британски коментатор. И ти „непријатељи“ не губе време него се убрзано технолошки и економски развијају и повезују са већим делом света.

Дође, као и у сваком животу, некако време када шта год да урадите буде у ствари против вас а ви упорно настављате путем понора. Такозвани Колективни запад је и даље моћан али није најмоћнији и онда непрестано креира одржавање привида а они који га воде чине све да изгуби моћ која му објективно припада.

Све је постало надреално па тако, на пример, Литванија издаје пасоше Белорусије белоруским дисидентима који су побегли из своје земље. И Европска унија признаје те пасоше.