Двонедељни климатски самит у оквиру конференције Уједињених нација о климатским променама, који се одржава у шкотском граду Глазгову, претворио се, као и претходни самити, у „гротескни скуп“ обмана и лицемерја већег дела светске политичке и пословне елите. Самит је пре свега још једном показао колико је савремена политичка елита одвојена од реалности свакодневног живота, као и њену спремност да служи интересима великих трансанционалних компанија. Концепт борбе против климатских промена демонстриран у Глазгову представља у ствари наставак колосалне глобалне пљачке.

Дефиловали су лидери на челу са генералним секретаром Уједињених нација Антониом Гутерешом и домаћином, британским премијером Борисом Џонсоном са алармантним упозорењима да је дошао „крај света“ и да је сада „минут до дванаест“ да се спаси планета и читав људски свет. Просто су се утркивали ко ће пре да пренесе црне прогнозе и каже како људски живот нема шансе ако они, лидери, сада у Глазгову нешто одлучно не учине. А ти лидери, праћени белосветским милијардерима и јавним личностима, у Глазгов су дошли са укупно 400 приватних и државних авиона, а када су завршили са својим црним прогнозама о угрожености планете отишли су на неке друге, атрактивније локације. Лицемерно.

Лондонски лист Дејли мејл скуп је оценио као „оргије лицемерја“. Довољно илустративна јесте чињеница да је баш уочи самита Британија после 30 година поново отворила велики рудник угља у Камбрији, нешто за своје поново активиране термоелектране, а остало за извоз у Европу. А на самиту је угаљ проглашен за главног „непријатеља“.

Необична симболика

Упркос обзнањеним „узвишеним циљевима“ британски коментатори указују на случајну симболику везану за америчког председника Џозефа Бајдена која најбоље илуструје шта је самит у Глазгову и какав је његов статус.

Прво је председник Бајден у кључном моменту самита – када је саопштавана мелодраматична порука да је крај света близу због климатских промена чији су кривци људи и да је сада „најважнији моменат у људској историји“ – заспао, па није чуо поруку. Британски коментатори кажу да је чак и Бајдену, чија је администрација шампион кампање, досадило да слуша те „обмане климатских промена“.

Потом је, што је објавио лондонски Мејл он сандеј, на пријему у Келвингроув уметничкој галерији у Глазгову у разговорима са угледним гостима председник Бајден „пуштао гасове“ (пр….о) и то, како се наводи, „дуго и гласно“. Лондонски лист то сазнаје из кругова војвоткиње од Корнвола Камиле, супруге престолонаследника принца Чарлса. То, указује лист, није први случај са председником Бајденом. Али, мада случајна, симболика скупа је необична. Човек који предводи кампању обуздавања емисије штетних гасова и сам је „својим природним гасовима“ допринео њиховом расту.

То је, мада случајна, уједно и симболика климатског самита у Глазгову.

На самиту се светски лидери практично ни око чега нису договорили него су се само заложили да се остваре одлуке са скупа у Паризу 2015. године. Додуше, новина је наглашавање да се „уложе напори“ на заштити шума и пошумљавању. Председник Бајден је у свом говору указао и на проблем метана, да треба обуздати емисију тог гаса и то за 30 одсто до краја ове деценије. Шта то значи ако се зна да велики део метана у ваздух долази од крава и других животиња?

Комплетан скуп траје две недеље, али после својих говора лидери су отишли, а остали су бирократе, бескрупулозни лобисти и плаћени еко-активисти који машу мобилним телефонима да врше притисак на владе и велике компаније да иду „зеленим путем“, без обзира шта то значи, да ли је то добро, да ли има смисла и да ли то желе грађани који на крају све то плаћају. Да, у ствари, грађани плаћају додатне порезе, а онда од тог новца државе дају субвенције компанијама које су на „зеленом путу“.

Невероватна обмана!

Лаж и лицемерје

Истовремено се човек не може отети утиску невероватне контрадикторности у целој тој „климатској агенди“, како се сада зове та кампања. Избегава се формулација глобално отопљавање, јер после актуелних промена на Сунцу и недавних активирања вулкана вероватно долази период нижих температура, па је поново у моди формула климатских промена. Садашњи резултат „климатске агенде“ је у ствари угрожавање, оштећење животне средине а под изговором њене заштите. На пример, Запад под изговором смањења угљеничких гасова забрањује своју домаћу производњу фосилних горива, а истовремено од ОПЕК-а тражи повећање испорука нафте због мањка енергије. Тако је, рецимо, Калифорнија забранила своју производњу нафте и гаса, а онда повећала увоз нафте из Саудијске Арабије.

Деструктивна је логика и код такозваних алтернативних извора енергије, за које се тврди да ће бити будућност. А то су, тврди се, ветар и соларна енергија. Али, шта ће се десити када нема ветра као овог лета у Британији, па је дошло до несташице енергије? И онда се увози енергија и то по високим ценама. Слично је и са соларним изворима – шта ако је лоше време, као што је овог лета било у Калифорнији? Уз то, сви су против Кине, а највећи део тих соларних панела се производи управо у Кини.

Па онда, лидери самита траже да сви људи пређу на електричне аутомобиле. Али, ко и како  ће да производи толику струју?

Не, није било спомена о гасу као извору енергије и гасним термоелектранама, јер би онда морали да признају значај Ирана, Русије, Венецуеле, Алжира и осталих, а то су све земље које су на списку непријатеља. Није било речи ни о омраженој нуклеарној технологији која је последњих деценија изузетно напредовала, а нуклеарне електране су најчистије. А поготово се није говорило о развоју технологије која би смањила индустријску загађеност.

Ни речи није било о климатском оружју које се користи за хибридне ратове стварањем промена сезонских клима на микро подручјима.

Реалност је да ниједна развијена земља не може да оствари оно што њихови лидери препоручују у Глазгову, а пре тога у Паризу. Од Париза 2015. године само нешто мање од половине земаља Г20 је обећало, само обећало, да ће да предузме неке од договорених мера. У 2020. години, према званичним подацима агенција Уједињених нација, фосилна енергија је чинила 80 одсто глобалне потрошње енергије. На глобалном нивоу, ветар и соларни извори дају само четири одсто потреба за енергијом. На пример, Немачка је повећала производњу енергије на ветар и Сунце за 44 одсто, али то је и даље само осам одсто њене потрошње струје. То је немогуће променити. Немачка уз то забрањује нуклеарне електране, затвара оне на угаљ, а истовремено око 60 одсто струје коју увози је произведено у термоелектранама на угаљ. То је лицемерно. Уз то иду и велике политичке манипулације. Рецимо, стално је повика на Кину, а Пекинг емитује угљеника колико и Монтреал, а Канаду нико не спомиње.

Лондонски Дејли мејл оцењује да је све што се говори о климатским променама лаж. У том светлу, самит у Глазгову био је још једна илустрација стања у коме се налази савремени Запад и онај део света који њему припада. Још једном се показало да политичари и људи од званичног угледа говоре оно у шта не верују и знају да није истина а захтевају од јавности да им верује. Тако је већ инсталиран амбијент лажи, а лажи не могу да буду политика, оне су деструкција. Ту нема среће.

Еко-колонијализам

Скуп у кишном Глазгову још једном је показао да у ствари постоји климатски култ, то је постала секта. То је догма, идеологија као у Средњем веку и нико не сме да се успротиви. Кантерберијски надбискуп Џастин Велби је чак однос људи према климатским променама упоредио са нацистичким геноцидом из Другог светског рата. А онда се брже-боље извинио. Лудило!

Кампања заштите животне средине одавно је прерасла у „спашавање планете“, а у овом времену претворила се у индустрију катастрофе и краја света коју финансирају порески обвезници. Многи су склони да то квалификују као „еко тероризам“. Основни инструмент политике климатских промена је страх, агресивно генерисање политике страха, генерисање страха и претње да је дошао судњи дан. Власт, у ствари, преузимају професионални климатски активисти и они за демократски изабране владе имају већу важност него што су чињенице и реалност. Политичари су уплашени и страхују да се одупру том „моралисању еко-уцењивача“. Јер, добро знају ко их је организовао.

Ипак, у Глазгову је било потпуно јасно да „климатска агенда“ треба да важи само за сиромашне земље којима се преко Међународног монетарног фонда (ММФ), Светске банке и мултинационалних банака та климатска правила намећу као уцена, а чиме се урушава њихова домаћа економија и ресурси препуштају богатим земљама од којих онда ти сиромашни зависе. Реч је, у ствари, о „гротескном еко-колонијализму“. То је суштина – преко страха и наратива климатских промена до новог колонијализма.

А нико не говори шта су то климатске промене. Наравно да оне постоје, али како се дефинишу? Притом, нико не спомиње великог научника Милутина Миланковића који је први теоријски објаснио природу промена климе. И његово објашњење је и дан-данас једино валидно у истински научним круговима. О томе нико не говори јер нису битне чињенице.

„Климатска агенда“ је, суштински, покушај Запада да наметањем страха од пропасти света задржи своју доминацију, а да његова политичка и пословна елита, у већ очигледним променама у свету,  задржи свој статус. Међутим, чињенице и реалност нису на њиховој страни.

Синиша Љепојевић је дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Christopher Furlong/Pool via Reuters

Извор Нови Стандард