Синиша Љепојевић: Илузија моћи хаотичне бивше силе

У општем метежу у међународним односима посебно је необична и у извесној мери неразумна политика Велике Британије. Уједињено Краљевство се упорно представља као важна сила у савременом свету, али у реалности то су само тумарања једне бивше светске силе која већ деценијама безуспешно тражи своје место и улогу. Како је рекао њен бивши политичар Крис Патен, Британија се претворила у адвоката моћних пред светским слабићима. Резултат је да се на актуелну политичку Британију у великом делу света гледа са извесним презиром и подсмехом.  На известан начин Уједињено Краљевство се види само као још једно америчко министарство, земља која је од колонијалне силе доспела до статуса колоније својих бивших поданика.

За уверљиву симболику  стварних односа би могли да послуже недавни телефонски разговори од 28. маја. Тога дана су лидери Француске и Немачке, Макрон и Шолц, разговарали са руским председником Путином, а британски премијер Џонсон са председником Украјине Зеленским. Другим речима, Макрон и Шолц, упркос свему, траже решења за кризу и рат у Украјини, а то се може постићи само са Русијом. Без Русије нема решења, што је индиректно признао и британски премијер пласирањем информација у медијима да Русија ипак побеђује у Украјини. У неким медијима се чак тврди да премијер Џонсон охрабрује Зеленског да настави рат и одбаци дипломатско решење. Џонсон је још раније понудио Зеленском азил у Лондону, где већ живе његове ћерке. У сваком случају, актуелна Британија у украјинској кризи није део решења, него део проблема. Како изгледа, Краљевство је по први пут на страни губитника.  Да ли је то његов интерес?  Није неважно подсетити да су Макрон и Шолц једина два европска лидера који нису посетили Кијев.

Британија, међутим,  не одустаје, али је променила циљ. Лондон интензивно користи кризу у Украјини за додатну разградњу Европске уније (ЕУ).

Британски блок у ЕУ

Пре нешто више од две недеље Велика Британија је потписала одвојене, билатералне одбрамбене споразуме са Шведском и Финском, аспирантима за чланство у НАТО пакту. Обе земље су чланице Европске уније а Британија није. Још раније,  Велика Британија је формирала засебне – мада ослоњене на НАТО – војне снаге заједно Норвешком, Данском, Финском, Шведском, Исландом, Естонијом, Литванијом и Холандијом. То су јединице за дејства у другим земљама, нешто као „снаге за брзо дејство” предвођене Британијом. Чланице те ипак нејасне формације су и у НАТО-у и у ЕУ, и јесу европске, али те снаге нису ни европске ни НАТО.  Оне су, како изгледа, неки чудан облик новог британског блока у Европи.

Џонсон је рекао Швеђанима и Финцима да ће Британија сада да их брани. Али од кога и са чиме? Британија има најмање војника у посљедњих 200 година, а и све празнија складишта јер је наоружање и технику послала Украјини. Наравно, свима је јасно да Британија није више војна сила која је била, али ради се о стварању политичке подлоге за касније планове. То је већ виђена технологија.

Британија, користећи кризу у Украјини, има и друге планове. Медији су открили да премијер Џонсон, уз подршку председника Украјине Владимира Зеленског, припрема неку врсту мини-алтернативе Европској унији. У плану је формирање новог политичког блока предвођеног Британијом у коме би били и Пољска, Украјина, Естонија, Летонија (Латвија) и Литванија а Лондон очекује, што је потпуно нереално, да се касније придружи и Турска. Неизвесно је шта ће бити са тим новим британским пројектом јер би он у основи значио коначан слом и чак распад ЕУ за шта, ипак, упркос свим кризама, још увек нико није спреман. Мада, разградња европске интеграције је већ очигледна и Британија само користи своју шансу.

Привид важности

У покушају стварања, у основи привида, своје важности, Британија сада под окриљем украјинске несреће, чији је један од главних виновника, покушава да оживи  и традиционална савезништва  у скандинавским и земљама Источне Европе. Иронија је да премијер Џонсон, човек који је предводио излазак Британије из ЕУ и на томе направио каријеру и постао председник владе, сада тражи спас и утицај у тој истој Европи. Украјина је ту шансу дала Џонсону. А све под изговором да се то чини како би се одбранили од Русије, јер Лондон (наводно) брани Европу од Русије.  Али у основи сви ти британски потези су усмерени пре свега против Европе и ЕУ.  Дакле, у реалности се ради о унутрашњен разбијању ЕУ. Џонсон међутим не би то могао да ради без подршке Америке, јер Британија је, како признају и британски хроничари,  сада постала највернији подизвођач радова Вашингтона.

У Европској унији, посебно у њеним водећима земљама Немачкој и Француској, је најблаже речено приметна извесна нелагода. Париз и Берлин још ћуте а блага реакција Брисела је препуштена бледој фигури Хозепа Борела који је изјавио да су „неопходне европске оружане снаге”. Које? Идеја о европским војним снагама је у оптицају још од 1951. године и никада нису и неће ни бити формиране.

Бизарна Лиз Трас

Поред премијера Џонсона најбизарнија личност савремене политичке Британије је и шефица дипломатије Лиз Трас. Она покушава да се наметне као лидер ратничке струје у Лондону, и прети свима, од Москве до Бања Луке. На свом налогу на Твитеру је обзнанила да Британија сада обучава оружане снаге Босне и Херцеговине и Чешке Републике „како би се одбраниле од руског утицаја и осигурале своју безбедност”. Поставља се питање откуд ту Чешка, која је чланица НАТО-а, који је надлежан за њене оружане снаге? Није  јасно како скромне оружане снаге у обје поменуте земље могу да се „одбране од руског утицаја”, али у Лондону многи њену медијску кампању виде кроз, како кажу, њену потребу да скрене пажњу на себе. Лиз Трас је у ствари симбол актуелне политичке Британије.

Како се актуелна британска политика пре свега види као амерички пројекат, онда је важно указати да је истовремено амерички државни секретар Ентони Блинкен најавио планове Вашингтона да постојећу западну коалицију санкција против Русије одржи у животу и усмери према Кини, која је, како је рекао, „озбиљнија и дугорочнија претња глобалном (америчком) поретку”. Другим речима, нема краја сукобима. Блинкен је само потврдио што је од првог дана рата у Украјини било јасно, да је то само почетак, а да је Кина крајњи амерички циљ. Блинкен је то изјавио само дан после посете председника Џоа Бајдена Јапану и Јужној Кореји. А Британија изгледа само одржава „ратно стање” и преузима улогу слабљења ЕУ и целе Европе који би, због своје привредне везаности за Кину, могли бити највећи проблем за америчке планове.

Џонсонов крај?

Европа је ту у најнезгоднијем положају. Приморана да се покори америчким санкцијама против Русије већ је извршила политичко и економско самоубиство. А према најавама из Вашингтона то се сада од ње очекује и према Кини. Другим речима, од Европе се тражи да настави са самоубиством и то ће бити најдуже самоубиство у историји, самоубиство у наставцима са најдужим опроштајним писмом.

Мада је Британија већ годинама директно укључена у генерисање украјинске кризе, већина коментатора на Острву верује да је актуелна агресивна политика Лондона добрим делом резутат амбиције премијера Џонсона да спаси своју политичку каријеру стварањем привида о његовој међународној важности. Џонсон је, наиме, већ дуго изложен многим критикама због бројних скандала и политичких афера, али и неуспешне унутрашње политике, што је довело до извесног хаоса у Краљевству, а то у преводу на стварни језик значи да је његова политичка каријера завршена. Али, како оцењују, криза у Украјини му је дала шансу и он ту шансу користи уз масовну подршку медија.

Поред свих озбиљних политичких и економских проблема са којима је суочена Британија, десио се и крајње необичан проблем. Све више људи је уверено да премијер Џонсон нема пресудну реч, него његова новопечена супруга Кари, за коју никада нико није гласао и која, сем тога што дели брачну постељу са премијером, нема никакав званични статус.  У британском естаблишменту утицајни милијардер и највећи донатор Џонсонове Конзервативне партије Мајкл – сада Лорд – Ашкрофт је недавно објавио књигу у којој открива да пресудну моћ у Џонсоновом кабинету има његова супруга, а не он. Она и њени пријатељи из разних лобистичких група у ствари воде Британију, оцењује Ашкрофт. Приметно је да и пре Ашкрофтове књиге добар део британске јавности дели такво мишљење али се, по старом енглеском обичају, о томе јавно не говори.

Нешто се дешава

Нешто се, како изгледа, ипак дешава. Пре неколико дана је, како је то открио бивши политичар Најџел Фараж, човек који је део високих финансијско-пословних кругова, у утицајном лондонском Ситију одржан неформални састанак најмоћнијих људи. Најмоћнији људи Ситија су оценили да је политика владе Бориса Џонсона „опасна“ и да Британија „много губи”.  Зато су ти, како их Енглези зову „дебели мачори”, оценили  да Џонсон мора да иде, што пре то боље. Тражи се нови премијер са новом владом која ће Британију вратити политици Брегзита и њеној сувереној политичкој пракси. А познато је да сви ти неформални састанци у лондонском Ситију дају „формалне резултате”. То би могло да значи да Украјина ипак не може да спаси Џонсонову политичку судбину. Погрешна процена.

Политичка Британија је одавно у зачараном кругу самодеструкције али довољна већина грађана Краљевства је изгласала Брегзит и касније масовно гласала за Џонсона управо зато да би земља искорачила из тог зачараног круга, а излазак из ЕУ је био виђен као први корак. Од тога се ништа још увек није десило, напротив. Много је симбола те самодеструкције, а један од њих је и, на пример, уништавање великог тениског турнира у Вимблдону. Под притиском владе организатори су забранили учешће тенисера из Русије и Белорусије. Потом су Асоцијација тениских играча (АТП) и Светска тениска асоцијација (WТА) одлучиле да се ове године турнир у Вимблдону не бодује и да се чак тенисерима одузму прошлогодишњи бодови. Тако је британска влада допринела да тај водећи тениски турнир постане само егзибициони.

Без обзира на у већем делу света устаљене стереотипе о Британцима, тачније о Енглезима, актуелна политика Лондона је велика штета не само за Краљевство, него и шире. Јер, у Краљевству још увек постоји велика акумулација искуства и мудрости који би могли да буду од користи свима у овом времену промена и криза без краја. Уосталом, то је била и једна од основних амбиција Брегзита. Уместо тих предности, политички Лондон је дао шансу Украјини.