Синиша Љепојевић: Европа након Авганистана

Авганистански дебакл Америке и НАТО савезника није донео само геостратешка померања у Евроазији него и на глобалном нивоу, а међу највећим жртвама тих промена би могли бити Европа и западни савезници. Америка, која је као окупациона сила од Другог светског рата практично загосподарила Западном Европом и каснијом Европском унијом (ЕУ), помера своје геостратешко тежиште ка индопацифичком подручју и Јужној Америци, а Европу политички и стратешки напушта јер она у новом глобалном амбијенту за Вашингтон губи значај. Тако се Европа нашла пред историјским изазовом за који, очигледно, није спремна.

Већ неколико година, додуше, Вашингтон наговештава померање свог геостратешког интересовања уз јасну поруку да у тим померањима Европа више није довољно важна, али у европским престоницама све то се приписивало необичној личности бившег председника Доналда Трампа, а не новој спољнополитичкој оријентацији. Европски лидери ослонили су се на медијску пропаганду и изјаве политичара, а овде није реч о нечијој жељи него о процесу који диктирају логика глобалних промена, криза и паника губитника у тим променама.

Онда се десило повлачење из Авганистана и Америка је у том хаосу потпуно игнорисала све европске савезнике, није постојала никаква координација у повлачењу, и Европљани су били препуштени сами себи иако су у Авганистан дошли на амерички захтев.

Зачарани круг немоћи

Понижење и шок потискивани су неколицином оштрих изјава и обећања да „америчко-европску везу не може ништа раскинути“. Ништа није помогло и поново се десио шок – Америка и Британија, независно од НАТО, склапају нови антикинески одбрамбени савез са Аустралијом (АУКУС). И тај, наводно нови, блок је само политички маневар, покриће, јер одавно постоји безбедносни савез између Америке, Британије, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда познат као „Ешалон“, а у новије време као „Пет очију“.

Први потез је био да Аустралија откаже уговор са Француском о куповини 12 подморница Баракуда и купи осам нуклеарних подморница или од Америке или од Британије, вероватно од Америке. Француска је оштећена не само за 56 милијарди евра, колико је вредан тај уговор, него и за још додатних преко 30 милијарди за одржавање и опрему. Дуго Француска али и Европа нису доживеле такво понижење. У Паризу кажу да је то „нож у леђа“. На неки начин и јесте, али у основи не би требало да буде изненађење. Јер, ово није први пут. Пре неколико година Америка је присилила Француску да откаже продају војних бродова Русији. Тад је Француска била данашња Аустралија.

Случај са подморницама, поред политичко-економског насиља, није само порука да су амерички планови базирани у Индопацифику, тачније против Кине, него и европским дојучерашњим савезницима да они више нису битни. Чак и Велика Британија. Од бучно најављиваног уговора о слободној трговини још увек, на пример, нема ништа и неће га ни бити у догледно време. Америка није заинтересована. Британија јесте део новог савеза са Аустралијом, али пре свега због формалних разлога јер је Аустралија још увек британски доминион.

Америка ипак неће сасвим да напусти Европу; њен циљ је да елиминише оно што је била Западна Европа, али ће да остане и те како присутна у Источној Европи, земљама које су, иако чланице ЕУ, далеко ближе Америци него Европи. Те земље ће бити амерички живи зид против Русије, али и инструмент притиска и понижавања других земаља, пре свега Немачке. Јер, то није живи зид између Америке и Русије него између Западне Европе, изнад свега Немачке и Француске, и Руске Федерације. Тако ће Европа постати дубоко подељена и изнутра разједана анимозитетима.

У таквом амбијенту, шта је онда судбина Европске уније? Она је свакако неизвесна. Америка је створила европску интеграцију као свој геополитички и инструмент економске лојалности, што значи да без Америке нема ни Европске уније. Али, мало је вероватно да ће ЕУ у формалном смислу нестати у скорије време. Она већ не функционише, али ће дуго још да остане јер њене чланице једноставно нису спремне да се суоче са реалношћу и да искораче из зачараног круга сопствене немоћи.

Уз то, финансијски систем ЕУ потпуно контролише Америка и без Вашингтона и њујоршког Волстрита европске финансије би доживеле потпуни слом. Тако да ће лидери ЕУ и даље наставити са одржавањем привида постојања интеграције и куповати политичке дане повременим изливима беса и изјавама да интеграцију треба реформисати како би одговорила „модерним изазовима“, изградњом „стратешке аутономије“. Све то су у основи бесмислице. Како рече Јесењин, „изгорело нико не запали“.

„Нова европска нормалност“

Европски лидери се надају да ће НАТО спасити евроатлантско савезништво. НАТО практично више није у функцији мада ће још да постоји. Али, шта ако се појави нека нова „Аустралија“? Као у случају француских подморница, наредна америчка казна би могла да стигне за неку другу продају војне опреме и оружја. Европа, посебно Француска, има веома развијену војну индустрију и зависи од њеног извоза, а не од НАТО који више од 80 одсто опреме купује од америчких произвођача. Европски лидери све чешће говоре и о стварању неке врсте европске армије, европских оружаних снага. То је, додуше, стара идеја, али никако да се реализује. Ни сада није реално да ЕУ формира своје оружане снаге. И, коначно, зашто би ЕУ уопште имала своју војску?

Посебно тежак проблем за Европу биће сарадња са Русијом и Кином. Русија је највећи енергетски партнер и захваљујући посебним уговорима многе земље, пре свега Немачка и Мађарска, имају релативно јефтину енергију. Више од тога, у стратешком смислу, Европа без Русије тешко може да сачува себе и своју важност. Без Русије Европа је само Азијско полуострво, што је у старим географским картама и била. Надаље, трговинска и технолошка сарадња са Кином је услов без којег нема даљег привредног развоја. На пример, Кина је далеко највећи трговински партнер Немачке. А Америка планира даље заоштравање са тим земљама и уцењиваће европске земље да следе ту њену политику. Углавном ће то радити преко институција ЕУ и бриселске бирократије која је, у основи, амерички агент утицаја.

Европи заиста није лако, али проблем је што се не види њен капацитет да се одупре и искорачи. Она нема снаге да коначно заврши Други светски рат и истргне се из окупационог статуса. Покушаће, међутим, да привид свог значаја и моћи одржава преко земаља које би хтеле да буду чланице ЕУ, и то пре свега на такозваном Западном Балкану. Очигледно је да о томе највише размишља Немачка.

То су историјска померања која због своје дубине обично узимају доста времена, али све је и почело много раније – још од распада бивше Југославије и бомбардовања Србије. Сада је дошло време када се све много брже дешава, јер је акумулација зла постала неподношљива, и чак неочекивано брзо, што онда оставља огромне развалине и „беспућа историје“. Европа је, међутим, неспремна за такав развој догађаја. И препуштена је изненађењима која ће у бирократским саопштењима бити квалификована као „недопустива“. Али, ако нека земља смогне снаге да искорачи и окрене се својим интересима онда ће Америка предузети оштре казне иако Вашингтон нема интереса за Европу. Ипак ће, међутим, то да уради ради одржавања привида своје моћи. И то је свима јасно.

То је „нова европска нормалност“ и тешко ће се Европа извући из ње. Другим речима, мучење и неизвесност биће настављени, и у том процесу Европа ће све више да тоне у кризу и безначајност на глобалном нивоу.

 

Синиша Љепојевић је дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Ексклузивно за Нови Стандард.