Синиша Љепојевић: Џонсонов пад је само почетак кризе Велике Британије

Британски премијер Борис Џонсон је поднео оставку на место лидера владајуће Конзервативне партије, што аутоматски значи и да више није председник британске владе. Био је један од  најобразованијих премијера (поред француског, течно говори старогрчки и латински), али мало који британски премијер је тако брзо потрошио своју политичку каријеру. Џонсон је пре две и по године довео конзервативце до велике победе на изборима и као мало који претходник добио јасан и велики мандат да води земљу. Дошао је на власт на таласу Брегзита и обећаних промена, и уистину пробудио велику наду Британаца да њихова земља коначно може да искорачи из догогодишње кризе. Џонсон, међутим, одлази као неуспешан и чак неозбиљан политичар.

Шта његов одлазак значи и шта очекује Уједињено Краљевство?

Околности одласка до недавно у јавности веома популарног Џонсона пре свега симболизују дубину политичке кризе. Уједињено Краљевство је успело да изађе из Европске уније али није изашло из бриселског друштвеног модела, за шта је гласала већина Британаца и због чега се и десио Брегзит. То је само још више продубило пре свега економску кризу и уверење јавности да су Џонсон и његов кабинет не само издали Брегзит, него и да нису дорасли задацима историјских промена.

Погрешна рачуница

Пробуђене наде су пребрзо срушене. То је реалност, мада треба признати да Џонсон, стицајем околности, није ни имао праву прилику да уистину води Британију. Само два месеца после велике изборне победе дошла је епидемија корона вируса. Борис, како га цела Британија зове, се прво опирао диктираним мерама Светске здравствене организације и глобалне елите, али је на крају капитулирао. Корона је развластила Џонсонову владу. И сам је преболовао корону. Он који је каријеру новинара и политичара направио као борац против тираније и за слободу човека, увео је ограничења слободе и рестрикције свакодневног живота какве у Британији нису увођене ни за време светских ратова. На крају је ипак успео да земљу извуче из тих канџи и да поврати личну популарност у јавности.

Али онда је дошла криза у Украјини и Борис је преузео улогу водећег ратног хушкача и гласноговорника антируске политике. А током целог свог професионалног живота је био противн ратова.  Многи сумњају да је очекивао да ће тако повратити статус Британије као светске силе и да ће му таква улога у западном рату против Русије сачувати политичку каријеру. Десило се, међутим, супротно.

И док је Борис чешће него други путовао у Кијев, немилице слао паре и оружје, и док се украјински председник Владимир Зеленски видео везом обраћао британским посланицима живот у Британији је постајао све тежи и тежи. Све је драстично поскупело, највише струја и гас, чак и до 100 одсто, иако Краљевство није велики увозник руског гаса. Процењује се да наредне зиме чак 40 одсто домаћинстава неће моћи да плате грејање.  Привреда је у стагнацији а инфлација је премашила 10 одсто. Истовремено, у друштву је порасла забринутост и социјално ткиво се растакало. Борис Џонсон као председник владе није једини кривац али јесте најодговорнији. Британски естаблишмент је додуше  од самог почетка био против њега али народ је био уз Бориса. Долазак на власт дугује само народу, а не естаблишменту и медијима. Он је, међутим, издао тај народ и остао без подршке.

Сам пао, сам се убио

Наравно, увек постоје околности које могу да одреде политичку судбину, али у Борисовом случају он је ипак сам одговоран, он је сам кривац за свој пад. Међу првим потезима после доласка на власт, на пример,  одбацио је своје кључне савезнике и саветнике који су га политички створили, још у време када је био градоначелник Лондона, па потом током Брегзита и изградње политичке визије коју су гласачи подржали. Реч је пре свега о Доминику Камингсу, Лију Кејсу и лорду Фросту. Без њих, када су отишли,  Џонсон је остао сам. А те кључне људе је, како је убрзо откривено, отерала у ствари Борисова трећа супруга с којим је живео у Даунуниг стриту, а не он. У јавности је створен утисак да Британија у ствари и нема владу, него да земљом влада супруга премијера, Кари (Каролина) Симонс. А Британија на изборима гласа за премијера, а не за његову жену.

У таквом амбијенту кренуло се и са откривањем разних скандала који су прикривани лажима, али лажи ипак не могу да помогну. Вођење државе је озбиљан посао. И врло брзо Борисов лик премијера је бледио. Мало је вероватно да ће неко зажалити за политичком судбином Бориса Џонсона, али ће многи зажалити због изневерених нада, што би могло врло брзо да прерасте у бес и насиље.

Шта после Бориса?

И шта после Бориса? Неизвесно је шта ће бити даље. Борис је у ствари био најспособнији међу садашњом генерацијом  политичара владајуће Конезрвативне партије. Сви они који ће га евентуално наследити и који се нуде су мање способни од њега. Према правилима, одлазак премијера не значи и нове изборе јер победа на изборима припада партијама а не личностима лидера.  Избор новог лидера ће потрајати до осам недеља, а потом је дуга летња пауза Парламента, тако да нову власт не би требало очекивати пре октобра. Ту, међутим, нема озбиљних кандидата. Врло је вероватно да ће и нови лидер конзервативаца и премијер остати кратко на власти, јер ће криза у друштву узимати маха. Одласком Бориса неће ипак ништа појефтинити, напротив, цене и инфлација ће наставити да расту. Долази тешко време. Већ за септембар је најављена серија штрајкова који ће блокирати живот у Британији, а интензивирајући се и унутрашње сецесионистичке амбиције, па и опстанак Уједињеног Краљевства долази у питање.

Начин одласка Бориса Џонсона са власти (практично је отеран) ће наравно утицати на спољнополитички амбијент и генерално место Британије у актуелним геополитичким играма. Британија је практично остала без савезника: у Европској унији се радују Борисовом паду, Лондон је у рату са Русијом и на путу сукоба са Кином. Британији је преостало само да појача своју вазалску улогу према Америци, али како ствари стоје Вашингтон је више заинтересован за Европску унију него за Британију. Британија ће када је реч о рату у Украјини вероватно остати на досадашњој линији, али њен утицај ће бити мање значајан.

Жртвени јарац

Медијско-политичка кампања против Бориса Џонсона је кренула још пре неколико месеци када су најмоћнији људи пословно-финансијског лондонског Ситија проценили да криза, од унутрашње ситуације до рата у Украјини, постаје несношљива, и да Британију много кошта. Закључено је да Британија много губи и да зато Џонсонова влада мора да иде што пре. И тако се и десило. А то је онај део лондонског Ситија који је и помогао Борису да дође на власт.

За многе Британце, већ одавно измучене разним сумњама, посебно је занимљиво да је покретање лавине оставки и коначног рушења Бориса Џонсона  „поверено“ двојици министара, Ришију Сунаку, министру финансија и формално другом човеку владе, и Саџиду Џавиду, министру здравља. Obojica потомци имиграната, из Индије и Пакистана, па је иронија да британског премијера, а тиме у судбину Британије, колонијалне силе, одређују њени бивши поданици. И на неки начин „спашавају“ колонизатора. И то је симбол савремене Британије. Они су вероватно изабрани да то ураде јер њима нико не сме да приговори било шта, пошто би тај ко приговори био оптужен за расизам.

Утицај тих центара моћи, ма колико се њихове процене подударају са расположењем доброг дела јавности, ипак код многих буди сумње да је реч о пројекту и то оном из Светског економског форума у Давосу познатом и као „Велико ресетовање“.  Међу циљевима тог пројекта је потпуно разбијање друштава, сталне кризе и осиромашење грађана, а то је све оно што и чини кризу у Великој Британији. Сумња се да је можда реч и о некој новој игри глобалне елите из Давоса и да би судбина Џонсона и Краљевства ускоро могла да задеси и остале земље Запада. У том светлу, упркос свим манама и грешкама, Џонсон би могао да буде само жртвени јарац.

Као и увек време ће показати, али неизбежна је чињеница да Велика Британија улази у дуготрајну и дубоку политичку и економску кризу чији исход је скоро немогуће предвидети.

 

Синиша Љепојевић је публициста и дугогодишњи колумниста Новог Стандарада