Синиша Љепојевић: „Дубока држава“ с корона пројектом успела да поврати део моћи коју је изгубила Брегзитом

Формални излазак Велике Британије из ЕУ је, ипак, само почетак једног, вероватно дугог, процеса обнављања укупног британског уређења. Јер, све оно што се дешавало око Брегзита је и симбол, сведочанство урушености политичког, демократског и модела друштва који је као и у већем делу Европе изграђен под идеолошком мантром европске интеграције.

Хроничари подсећају да ће цена вероватно бити велика, јер то је цена слободе. Слобода никада није јефтина. Али, и референдум и каснији ванредни избори су показали да је довољна већина Британаца спремна да плати ту цену нове слободе.

Извесна искуства већ постоје. Ово није први Брегзит.

Први Брегзит се догодио кад је краљ Хенри Осми у првој половини 16. века одвојио Енглеску од Ватикана, Kатоличке цркве и кроз реформацију утемељио Енглеску протестантску цркву. То је стварно био Брегзит и удаљавање Британије од европске културе.

Додуше, многи су за ту слободу у оно време платили високу цену, али је чињеница да је тада и кренуо развој и изградња снаге модерне Енглеске што је касније довело и до Уједињеног Kраљевства.

Сада је приоритет обновити функционисање политичког и правног система и повратити поверење грађана. То ће такође споро ићи јер се изгубљено поверење тешко враћа.

Брегзит је далеко важнији процес него што је сам излазак једне земље из ЕУ. Чак је то, шире гледано, и најмање важно. Брегзит је почетак рушења система доминантног последњих деценија. Брегзит је револуција.

Тектонске промене које са собом носи Брегзит за савремену Британију али и Европу имају толики потенцијал да се могу сматрати и европском револуцијом.

У Европи, или у њеном западном делу, у новијој историји биле су три политичке револуције.

Прва је Француска буржоаска, друга је стварање Европске уније, која је суштински променила начин владања и политичко-економску структуру у Европи, највећа промена још од 1648. године, А трећа је Брегзит. То је и наговештај будућности политичке културе у свету.

Он је пре свега знак повратка суверенитета држава који је основни услов да се поново успостави одговорност изабраних представника народа.

Изабрани представници народа, политичари, не могу више да се крију иза „виших циљева“ неке међународне интеграције или непостојеће идеологије заједништва. Та два повратка, суверенитета и одговорности, доводе и до повратка демократије и демократског устројства држава. Без та три елемента нема ни развоја друштва.

У неколико речи, Брегзит значи и суверенитет, и одговорност и демократију.

И, можда и најважније, Брегзит је и повратак снаге народа, народне воље. Да се није десио Брегзит, постојала је могућност народне побуне, масовних протеста и вероватно политичког насиља. Та могућност није нестала, у многоме зависи од развоја Брегзита, и то је оно што елита у Лондону још довољно не разуме и потпуно игнорише.

Врло брзо су се, међутим, појавиле сумње да ли ће Британија успети. Дошла је криза са корона вирусом која би могла променити многе ствари. Не као инфекција него као повод за друге амбиције. То би, на дужи рок, могло довести у питање и сам Брегзит. Не формално него суштински, шта Брегзит стварно значи. То је већ јасно по много чему.

Брегзит је промена комплетне политичке културе, промена идеологије која је била доминантна у Европи последњих деценија.

Тако да је Брегзит још увек револуција под знаком питања и сада је кључно да ли Борис Џонсон и ова генерација имају капацитет да се носе с тим дугорочним изазовима. Наравно, тешко је замислити да би неко могао да укине Брегзит али би се могло десити да од његове суштине направи празнину.

Веома је тешко проценити будућност ЕУ. Једно је сигурно – ако жели да опстане, мора да се реформише. Али, у светлу унутрашње структуре врло је тешко видети како уопште постојећа ЕУ може да се реформише.

Да ли је реформа уопште могућа? Многи верују да није.

Последице развода ће за ЕУ бити пре свега политичке, мада ни финансијске нису занемарљиве. Треба у буџету намакнути најмање 10 милијарди евра годишње.

Штета је далеко већа у политичком смислу јер Брегзит је изнад свега политички пораз ЕУ. Пораз који руши мит о незамењивости ЕУ и њеном „вечном трајању“ и охрабрује и друге земље незадовољне начином интеграције да и онe искораче. Та могућност је врло вероватна, посебно за оне чланице које нису у евро зони.

Врло је често и питање да ли ће Брегзит довести до распада ЕУ?

Брегзит јесте пораз европске интеграције, али он не може битније да утиче на њену судбину. Јер, Брегзит је последица кризе и извесног распадања, он није узрок. Узроци су на другом месту и они доводе до самопоништења и они леже у изворној структури интеграције и нереалним амбицијама стварања супердржаве Европе. То једноставно није могуће и та немогућност води ка коначном крају.

Друго је питање када ће то бити. Европска интеграција је у стању такозване терминалне болести а за таквог пацијента се никада поуздано не зна када ће да умре. Британија је само прва земља која не жели да чека крај.

Судећи према изјавама и медијским акцијама Брисела, у бриселској бирократији, али не и у свим важним земљама ЕУ, доминирају две опције. Једна је да затеже око трговинског споразума што би било на штету неколико земаља Уније којe највише извозе у УK, а друга је да уцењује Лондон подгрејавањем сепаратизма у Шкотској и Северној Ирској.

Ни једна опција није ефикасна а сепаратизам је чак и нереалан. Брегзит је такође показао да су земље чланице у ствари таоци ЕУ, таоци једног пропалог пројекта.

Људи једноставно хоће своју државу, одговорност оних за које су гласали и да буду оно што они по својој природи и историјском искуству и њихове земље јесу. То је суштина.

И баш када је кренуо, за многе болан, процес изласка из канџи ЕУ, десила се криза са такозваном пандемијом корона вируса. Реаговање британске владе на корона вирус је пробудило страхове да Британија ипак, у овом времену, нема довољно снаге да буде самостална и да би у тој слабости могла да постане само слободно тржиште за све друге.

За Британију се корона показала као изузетно важан догађај. Не зато што су тај вирус и његова необична епидемија толико опасни него зато што се показала моћ Дубоке државе. Са Брегзитом је Дубока држава изгубила велики део те моћи, поражена је, али је са пројектом корона вируса успела да је поврати. Kриза са корона вирусом је дала шансу за победу и Дубока држава ју је искористила.

Успела је да сломи британску владу и самог премијера Бориса Џонсона. То може да има последице и на даљи ток Брегзита.

Одлучност Џонсонове владе је сломљена, завладала је политика страха. После овог пораза велико је питање да ли ће се британска влада опоравити и какав ће Брегзит извести.

Kорона је оживела све оне поражене и осрамоћене током Брегзита и избора.

У таквој ситуацији премијер Борис Џонсон делује немоћно. Он је од стране Дубоке државе и естаблишмента проглашен за непријатеља али је дошао на власт јер има подршку народа, обичног човека. Од те подршке долази и његови снага и политичка моћ. То му је преко корона вируса Дубока држава избила испод ногу. Он је прихватио њене наредбе, а није питао народ, тачније против онога шта народ мисли, а он је једини стао иза њега током Брегзит драме и на изборима. Џонсон је сада остао без тога, он у кризи са короном нема подршку народа упркос лажним истраживањима јавног мњења.

У суочавању с пројектом короне изабрао је Дубоку државу, која га сматра непријатељем.

Али, Дубока држава је преко свог инструмента, Светске здравствене организације, тражила драстичне мере и то да буду у свим земљама исте. И да начин „лечења“ буде исти а саопштења о броју умрлих да иду преко америчког Џон Хопкинс центра.

Чак су и обраћања народу лидера земаља морали да буду иста, сви су изговарали исте реченице.

Британски премијер то у почетку није прихватио и држао се традиционалног стоичког односа Британије према кризама. Испоставило се да је баш прописани начин лечења убијао људе, посебно препорука о коришћењу респиратора.

Дубока држава, међутим, има широку мрежу. Одмах су на берзама кренуле манипулације које су довеле до великог пада курсне вредности енглеске фунте, с објашњењем да је то зато што британска влада избегава оштре мере против корона вируса.

И онда се британска влада предала и фунта је одмах скочила.

Британија и њена влада су, доминантно је уверење јавности, тако издале и себе и свој народ. Од владе је тражено да се одрекне британских стандарда, британског идентитета и она је прихватила туђе стандарде, туђа правила.

Прихватила је оно против чега је суштина Брегзита и што је ту владу довело на власт, прихватила је да Британија буде као други, да сви буду исти.

Премијер Борис Џонсон је 23. марта 2020. увео рестрикције какве у Британији никад нису виђене, чак ни у време светских ратова.

Полиција је добила овлашћења и да кажњава оне који не поштују рестрикције и да растура јавна окупљања. То је сведочанство предаје британске владе Дубокој држави.

И тако је Борис Џонсон постао човек који је ушао у историју као лидер Брегзит револуције, али и као онај који је увео и најригорозније рестрикције личне слободе у историји Kраљевства.

Уместо одговора на кључна питања, јавност је засипана страхом, страхом од смрти, а медији су пласирали огромне бројке умрлих које нико није могао да провери.

Ни за једног пацијента није утврђено од чега је умро, а лекари су се барем изборили да кажу да је умро са корона вирусом а не од короне.

И тако, тек што је с Брегзитом дошла слобода, Британци су били присиљени да се одрекну неких основних слобода. Мере владе ће разорити многе животе и дугорочно оштетити економију и осиромашити друштво. Сви постају исти. А Брегзит је управо био борба за слободу, која је и освојена – али онда, могуће, и изгубљена.

Kључно је питање да ли ће све околности које прате корона вирус и посрнуће Џонсонове владе срушити све оне наде и промене које са собом носи Брегзит?

Иако су све околности кризе и сва открића њене позадине за многе и потврда да су били у праву што су гласали за Брегзит.

После искуства са короном и капитулацијом пред Дубоком државом, британски политички естаблишмент могао би се суочити с новом народном побуном која више неће бити „типична британска револуција“. То је реална опасност. Јер, после предаје Дубокој држави влада Бориса Џонсона тешко ће се опоравити.

За британску владу појавио се и додатни, обновљени проблем – нестало је поверења. Народ поново више не верује влади. Како су дани рестрикција одмицали, народ све више није ни слушао инструкције владе, а најмање веровао у број умрлих и оболелих.

Брегзит револуција још није ни близу краја.