Синиша Љепојевић: Давање аутокефалности тзв. МПЦ – издаја Српске цркве и издаја интереса српског народа

Давање аутокефалности тзв. МПЦ говори и о једној великој ерозији СПЦ, то је урушавање било каквог достојанства СПЦ, оценио бивши дописник Танјуга из Лондона 

Бивши дописник Танјуга из Лондона и аналитичар Синиша Љепојевић гостујући на каналу „Славија инфо“ дотакао се и теме давања аутокефалности тзв. Македонској православној цркви и предавања „на употребу“ светиња Српске православне цркве.

„Даћемо (светиње) и другима. То је један врло опасан процес, који сведочи о старим намерама, прије свега, западних кругова – који су сада оживели рат против православља. Друго, то говори и о једној великој ерозији Српске православне цркве, то је урушавање било каквог достојанства Српске православне цркве. Није само под притисцима (да призна аутокефалност МПЦ) био само патријарх Герман, пре њега је био патријарх Кирил, који је био Македонац, тј. из Македоније (г. Љепојевић овде вероватно мисли на Викентија II, патријарха од 1950. до 1958, световно име Витомир Проданов – прим. Стања ствари), који је умро после три године. Он је био против македонске цркве, али је био под таквим притисцима политичке власти у том време да је врло брзо умро. Онда је дошао Герман. Преведено на обичан језик, Германова позиција је била таква да је рекао властима: ’ Ми смо против тога, а ви радите шта хоћете – то је ионако ваша идеја.‘ Ми смо против тога. И онда је нађен тај компромис, 1959. године, да они имају неку врсту аутономије а да су дио Српске цркве, и то је трајало до 1967. када су они одбацили ту аутономију и самопрогласили себе за цркву коју нико није признао.

Српска православна црква је дошла у ситуацију да слиједи политичке захтеве. То је оживљено тако што је Северна Македонија била на путу да уђе у НАТО, па је постала чланица НАТО-а – како то да они немају цркву?! А то што је македонска нација непостојећа – проглашена је 1945. године! Друго, да они пристану да се зову (то је такође једна велика игра) „Македонска православна црква – Охридска архиепископија“, а Охридска архиепископија никад није била словенска. Ни српска, ни бугарска – него грчка! И шта ћемо сада, можда Грци буду коришћени као реметилачки фактор? Следеће, ми смо пристали да нас Македонска црква зове сестринском црквом! То је лаж, ми смо иначе дали томос о аутокефалности као Мајка Црква. И онда нас они тако (сестринском црквом) зову пред нашим патријархом.

Мислим да је овај патријарх одговоран за рушење ауторитета Цркве. Ако урадите ово (дате аутокефалност), онда ће тај исти који је притиснуо политички Београд да Црква то уради у Македонији тражити да Црква то уради у Црној Гори, сутра у Босни и Херцеговини, Хрватској… То је једно страшно неразумевање, и то је издаја! Усуђујем се да кажем да је то издаја, и то не само Српске православне цркве него и издаја интереса српског народа. Да ли је овај патријарх због тога и доведен, то ћемо да видимо!

У сваком случају, много више него у комунистичком периоду, Српска црква је слуга политичке власти. Извињавам се, ово је оштро, али је тако. Такође, зашто Српска православна црква не диже ниједан глас за овај хомосексуални европски фестивал који треба да се одржи у септембру у Београду? Ми ћемо у великој мери да финансирамо тих седам дана лудила европских хомосексуалаца, лезбејки и трансродних особа, а Српска црква ни ријеч да каже… Можда не може да промени политичку одлуку, али СПЦ може да се изјасни, као што се изјаснила Бугарска црква.“