фото: З. Шапоњић

Шаргарепа у облику чланства у ЕУ више није реална. Још мање је реална примена силе као током деведесетих

У тумарањима дубинама политичке кризе Запада поново испливавају и идеје о неким новим политичким и географским поделама Балкана. Постоји директна веза дубине кризе са лансирањем таквих идеја чији је, у ствари, основни циљ прикривање немоћи и непостојања било какве јасне политичке визије. Зато, у основи, тим идејама и не би требало посвећивати озбиљнију пажњу, јер ма колико за неке изгледале привлачне и чак важне, оне су, барем у овој историјској фази, бесмислене.

Једноставно, не постоје историјске околности за радикалније кораке, нити је свет данас онакав какав је био последњих деценија када су се одиграле балканске несреће. Пре свега, у свету више не постоји само једна доминантна сила, чак ни само две, него најмање три силе. Идеје о неким променама граница на Балкану као решењу постојећег стања за које се верује да „није завршен посао“ долазе са Запада, који се још увек без трунке осећаја одговорности понаша као самопроглашени власник балканске судбине.

Треба истовремено приметити да се иза формулације Балкан у ствари крије простор бивше Југославије, јужнословенских земаља, у чијем центру је Србија. Али, невоља је што данашњи Запад нема више ни снаге ни политичког капацитета да битније утиче на карте на Балкану/бившој Југославији. Много је шанси пропуштено и још више греха учињено. За Запад је сада касно. То се очигледно – као и многе друге ствари – на Западу још увек не схвата, и онда се јавност медијски бомбардује разним идејама. То је, међутим, само одржавање привида моћи. Занимљив је приступ тих западних „експерата“. Основно полазиште је да Запад има Богом дано право на власништво над Балканом, и то право освајача. И све то под изговором тражења трајног решења а, у ствари, реч је о незавршеном освајачком походу, а не решењу. У последње време се чак и тај освајачки поход више и не крије, па се бављење још једним прекрајањем  јужнословенских земаља правда спречавањем утицаја Русије, Кине и чак Турске.

ТИМОТИ ЛЕС И „НОВО МЕЂУМОРЈЕ“
Јавни носиоци тих идеја су, по старом правилу, углавном такозване невладине организације и „експертски центри“ које финансирају Стејт департмент и Европска унија (ЕУ), а који су прикачени на познате универзитете. Па тако све у јавности изгледа важно и са ауторитетом. И све то уз масовну подршку медија који се опет финансирају из истих тих центара. Међу најактивнијим заговорницима промене граница је и бивши британски дипломата Тимоти Лес, који додуше има радно искуство из бивше Југославије, службовао је у Бања Луци и Скопљу. Лес обавља осам функција у разним невладиним организацијама. Човек „опште праксе“, а у балканским пословима се појављује као геостратешки експерт Дарвин колеџа Универзитета у Кембриџу.

На том колеџу он у ствари, у оквиру „Геостратешког форума“, води пројекат „Новог међуморја“ (New Intermarium), недавно оживљене старе пољске идеје о повезивању земаља између Балтика, Јадранског и Црног мора. Та идеја је оживљена са амбицијом да се створи нови, физички и политички блок између Русије и Западне Европе – пре свега Немачке – а истовремено и моћна група земаља која би могла да омета планове великих европских држава унутар европске интеграције. На известан начин, та амбиција подразумева и неку врсту промене границе у самој Европи, па је у том светлу занимљиво да се Тимоти Лес, који експертски води „Ново међуморје“, бави и променама граница у бившој Југославији. Лес у основи заговара проширење Србије, али и Албаније, што је његов стари концепт. Не доводи, међутим, у питање Северну Македонију него само предлаже аутономију за македонске Албанце. Другим речима, Лес предлаже нове границе по колико-толико етничким линијама, али је уочљиво да он унутар подела по етничком принципу не спомиње Хрватску, чланицу ЕУ, НАТО и, његовог пројекта, јужног крила Међуморја.

У много чему Лесове идеје, ма колико би некоме, посебно међу неким Србима и Албанцима, изгледале привлачно, нису реалне, јер се заснивају на систему „како мали Ђокица замишља“ Балкан. Али он на томе ради, а то неко мора и да плаћа. Ко? У сваком случају то није Дарвин колеџ –који у традиционалним условима Универзитета у Кембриџу представља студентски дом – јер он у ствари наплаћује што угошћује Леса и његове, а не да им плаћа. Требало би такође подсетити да су Кембриџ и Универзитет у Кембриџу одавно кључна „интелектуална“ база америчке „дубоке државе“ у Великој Британији. Американци су у Кембриџу разгранали широку мрежу института и разних центара који производе пројекте „алтернативне државе“.

НИ ЛЕГИТИМИТЕТА, НИ АУТОРИТЕТА
Многи су склони да најезду идеја из Кембриџа виде и кроз појачану амбицију Вашингтона да се активније укључи у збивања у преосталом делу бивше Југославије. Иако је Вашингтон активан и у Босни и Херцеговини, утисак је да су главни циљеви Србија и Косово и Метохија. За тај део постоје чак два званична представника Вашингтона, један из Стејт дeпартмента, а други из Беле куће. То је најблаже речено помало чудно јер и та два представника понављају да Вашингтон нема нових идеја –  тврдо стоји уз независност Косова. То и признање те независности су основни амерички услови за Србију. Преостаје, дакле, једино даље сламање Србије. Словеначки дневник Дело, који је постао кључно гласило „дубоке државе“ у јужнословенским земљама, тврди да председник Доналд Трамп жели „спектакл“, неку врсту „новог Дејтона“, не само да би тиме махао уочи наредних избора, него да би још једном понизио Европу.

То је делимично и тачно, али је и контроверзно. Јер, енергија америчког притиска пре свега на Србију се вуче из америчког обећања чланства у ЕУ. Сада чланство не обећава изричито ЕУ него Америка која, званично, није чланица европске интеграције. Али, и то је могуће. ЕУ је у унутрашњем хаосу и нема начина да се, упркос различитим интересима, одупре Америци. Барем не још. У овом новом сазиву посебно је ослабљена Европска комисија и то не само што је још Лисабонски споразум дао веће надлежности Савету Европе, телу шефова држава и влада земаља чланица, него и због новог сазива Комисије. Нова председница Европске комисије, која је немачко-холандског порекла, Урсула фон дер Лајен има не само проблем легитимитета, него и ауторитета. Она је у Европском парламенту који има 751 посланика победила са само девет гласова предности. То није довољно ни за легитимитет, ни за ауторитет. Другим речима, предстоји период слабе Европске комисије и дефицита ауторитета Брисела.

Повремено се појаве идеје и о некој новој међународној конференцији о Косову, па тако и „завршетку“ посла на Балкану. То, међутим, није реално. Не постоје околности за такав скуп, а посебно је питање ко би на тој конференцији учествовао и под којим ауторитетом би она била одржана. И чиме би се у ствари бавила. Заговорници те идеје пре свега говоре о Косову, али ту има много више проблема него што се голим оком може видети. Косовски проблем јесте амерички пројекат, али Америка није више оно што је била 1999. године.

Ту је посебно занимљив положај кључних европских земаља, не ЕУ као интеграције, већ пре свега Немачке и Француске. Поучене искуством нових чланица ЕУ из Источне и Средње Европе, као и бивше Југославије, Француска и Немачка нису вољне да и даље подржавају ширење америчке доминације. Искуство је, наиме, показало да су чланице ЕУ из Источне и Средње Европе проамерички, а не проевропски оријентисане, и оне су најубојитији амерички инструмент. Слично је и са преосталим ван-ЕУ земљама Балкана, и оне су проамеричке, а на проевропске. И зато би у случају неког међународног скупа о Балкану и Француска и Немачка тражиле антиамерички баланс, уз друге велике силе чије би учешће на таквом скупу било неизбежно. Али, међународна конференција је мало вероватна.

НИ ШТАПА, НИ ШАРГАРЕПЕ
Утисак је да све те идеје и повећани ангажмани имају проблем реалности, пате од неразумевања новонасталих промена и под сенком су давно прошлих времена. Очигледно је да аутори тих пројеката наду полажу у локалне политичке елите за које верују да их могу корумпирати и натерати на одлуке које, у ствари, нису могуће. Шаргарепа у облику чланства у ЕУ није више реална, а примена силе као деведесетих година је још даље од реалности.

Америка јесте још увек утицајна на Балкану, али не као раније, а велики део простора већ попуњавају и Русија и Кина. За илустрацију да наведемо један обичан пример. Према признању бившег америчког амбасадора у Србији, Вашингтон је потрошио четири године да би у Београду био отворен информативни хомосексуални центар. За то време, док се америчка амбасада бавила ЛГБТ проблемима, Русија и Кина су ушле као велики инвеститори у индустрију, инфраструктуру и енергетику. У преводу, без тих земаља нема било каквих искорака. То је реалан однос снага. А Балкан је одувек био огледало односа у међународној заједници и међу великим силама. Зато су све прилике да нових граница унутар бивше Југославије и на Балкану, ипак, неће бити, и што се Запада тиче он је у основи задовољан и поделом која се већ десила.

То је свима јасно, мада нико неће да каже. Словенија и Хрватска су у ЕУ и НАТО, а у том војном савезу су и Црна Гора и Албанија, а вероватно ускоро и Северна Македонија. Остало ће сачекати неку нову историју, а у међувремену празнине и неуспехе Запада ће попуњавати „западни експерти“. Уз ипак неразумну подршку већине медија у Србији и другим јужнословенским земљама.

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

Извор Нови Стандард